Модел међупензионерске солидарности – тренутно једини одрживи пензиони систем

Тешко је замислити да у условима озбиљне финансијске кризе са којом се држава Србија суочава, власт неће посегнути за неким обликом смањења расхода за пензије. Разлог је једноставан, четвртина укупног буџета одлази на пензије и то је издатак где се може уштедети највише. Начини на који се ово може учинити су разнолики.

Психолошки најтежи је номинално и реално смањење пензија. Сваком пензионеру је, у том случају, јасно да је на губитку. Поред тога, куповна моћ слаби, и произвођачи окренути домаћем тржишту и увозници губе део тржишта.

У случају да се, као за време Милошевића, у систем упумпава новац без покрића неки пензионери би имали илузију, која не би дуго трајала, да су им пензије недирнуте или чак повећане простим повећањем номиналне вредности. Међутим, повећање новчане масе без покрића би извршило одговарајући притисак на цене па би номинално повећање пензија заправо реално каскало за инфлацијом, а са дужом применом експанзивне монетарне политике, којом би били кажњени успешни, штедљиви и они без протекције владајућих структура, привреда би додатно пропала.

Решење којој је прибегла претходна влада је стално задуживање, које има свој крај, из простог разлога што задуживање ради трошења, а не ради улагања у стварање нове вредности не омогућава да се узети кредити врате и, сходно томе, води у банкрот којем смо се значајно приближили.

Због свега овога одлучио сам да понудим своје решење, које сматрам праведним, мање болним и делимично стимулишућим за домаћу привреду.

Пре него што изнесем ово решење, мораћемо се задржати на питању колико су пензије у Србији економска а колико социјална категорија. С обзиром на значајан утицај ПУПС-а на овај домен, јасно је да су пензије и политичка категорија.

Економска или социјална категорија

Није занемарљив број људи који сматрају да су пензије нешто што је зарађено радним стажом и уплатама у пензиони фонд. Овакво становиште је привлачно али и ускогрудо. У бившој Југославији као и у данашњој Србији никад није постојало право тржиште рада. Много је већи значај некада и сада било постојање и снага везе помоћу које је неко налазио посао. Поготово је ово случај са запосленима на буџету и у јавним предузећима. На овај начин је онај део грађана који није имао некога да га погура био дискриминисан. Ситуација је посебно тешка последњих година, а повремено штампа пише о случајевима изузетно успешних студената који не могу да нађу посао, док много лошији ђаци од њих налазе ухлебљење без проблема. При томе запослени на буџету најчешће имају неоправдано већа примања од запослених у привреди а о повољнијим условима рада да и не говоримо. Да неправда буде већа запослени на буџету неколико пута ређе добијају отказ, држава се задужује да њима одржи стандард, и поред слабе продуктивности, а сви ми те дугове морамо да отплаћујемо.

Запослени у привреди, поготово код приватника, стално су суочени са могућношћу отказа, већином имају нижа и нередовнија примања, а и сами приватници, који нису заштићени партијски кадрови, стално су у опасности да остану на улици.    

Суштина је у томе да је један део грађана, добрим рођачким, партијским и осталим везама био и остао повлашћен, што им је омогућило да на нелегитиман и нелегалан начин заузму добро плаћена места која омогућавају и боље услове за пензионисање. Осим тога знам и за случајеве где су обични канцеларијски службеници остваривали бенефицирани радни стаж и одлазили у пензију релативно млади и прилично здрави. Да не говоримо о огромном броју лажних инвалидских пензија.

Наравно, због оваквог стања ствари, и постојања тржишта рада само за један део дискриминисаних грађана, држава је неефикасна, додатно корумпирана и непрестано гуши оно мало привреде која још увек нешто производи, што на крају крајева доводи до немогућности привреде да финансира пензиони фонд што нас доводи до следећег аргумента о томе да су пензије далеко више социјална категорија.

Око половине укупне масе пензија не потиче из уплата запослених за пензиони стаж већ држава уплаћује додатни новац из других прихода, како би омогућила пензионерима већи стандард и боље услове живота. Сматрам да се у овом случају врши нова велика неправда.

Мислим да је циљ државе врло племенит, али да је начин на који се врши веома неправедан и економски неефикасан и управу у том делу постоји простор за бољу организацију.

Праведно, одрживо и стимулишуће за домаћу привреду

Као што смо горе навели половина масе пензија је заправо покушај државе да помогне пензионерима. Међутим, на начин на који се то сада ради, богатији пензионери добијају више, а сиромашнији мање!

Претпостављам полазећи од аргумента да је пензија економска категорија, који као што смо видели не одговара стварном стању, парадоксално, држава субвенционише појединачне пензије према уплатама. Јасно је да нема говора о економској категорији када се пензије субвенционишу. Овде нећемо узети у обзир још једну неправду, да су се некада обрачунавали десет година у којима су биле највеће уплате у пензиони фонд на основу којих је одређивана пензија, док се данас, много реалније, обрачунавају уплате у току целог пензионог стажа.

Дакле, просечна пензија од неких 25000 је субвенционисана око 50%. Што се тиче просечне пензије сматрам да нема никаквих проблема. Оно где ја видим проблем је да се пензија од 15000 субвенционише са 7500 динара а да се пензија од 80000 субвенционише са 40000 динара. Ако држава хоће да помогне пензионерима да достојанствено живе онда ваљда треба да им додељује средства свима једнако. Ако је просечна пензија 25000 и просечна субвенција је 12500 дин. У случају да се ова помоћ државе, коју сви ми плаћамо, расподељује једнако онај који сада има пензију 15000 имао би 20000 (реални извор 7500+12500 субвенција) а онај који има 80000 имао би 52500 дин (реални извор 40000+12500 субвенција). Мислим да је на основу овог примера јасно да је посреди велика неправда када је у питању начин обрачуна пензија у Србији, где богатији пензионери постају још богатији а сиромашнији су закопани у сиромаштву и често морају да просе или претурају по контејнерима.

Мој је предлог следећи. Када држава буде принуђена да смањи масу пензија које се исплаћују онда нека је смањи по следећем моделу. Онај проценат који се исплаћује из уплата запослених у пензиони фонд нека остане такав какав је, а онај који држава субвенционише нека се смањи за потребан износ а затим расподели на једнаке делове. На примеру би то изгледало овако. Замислимо да је држава принуђена да смањи масу пензија за 10%. У том случају, према предлогу који сам изнео део из реалних прихода остаје недирнут а субвенционисани део се смањује за 20% а затим дели на једнаке делове. Просечна пензија би се смањила са 25000 на 22500 динара, она која сад износи 15000 би била 17500 (р.и. 7500+10000 субвенција), док би она која је сад 80000 била 50000 (р.и. 40000+10000 субвенција).

Модел је веома једноставан и далеко је праведнији од садашњег. При том је политички одржив јер би у случају оваквог обрачуна већи број пензионера био на добитку него на губитку, јер већина пензионера прима исподпросечне пензије. Нисам наводио пуно статистичких података да бих текст одржао јасним и једноставним а сви наводи се лако могу проверити или су општепознати. На жалост, прихватањем оваквог модела један значајан, али по броју мањински део пензионера би био „оштећен“. Заправо би то био само њихов субјективни и себични утисак јер на основу аргументације коју сам изнео садашњи пензиони систем је дубоко неправедан и економски неодржив.

Већи број пензионера са врло малим примањима добио би, за њихове досадашње стандарде, знатну суму новца, коју би вероватно трошио на храну и хигијену, махом домаћег порекла, што би помогло домаћој привреди. Са друге стране, пензионери са изузетно високим примањима, који често новац троше на увозну робу и луксузније производе, морали би да престану са оваквим навикама што би допринело смањењу трговинског дефицита и притиска на курс евра.

Неки, којима сам усмено изнео овај предлог, назвали су ме комунистом, али читаоци НСПМ који се сећају мојих текстова знају да сам прави крсташ тржишне привреде, али да сам исто тако поборник друштвене одговорности према људима којима судбина није била наклоњена и фер плеја без кога нема плодова тржишне утакмице.