понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Привреда Србије – поглед искоса
Економска политика

Привреда Србије – поглед искоса

PDF Штампа Ел. пошта
Ивица Стојановић   
среда, 08. април 2015.

Сажетак: Привреда Србије, као део светске привреде и светског историјског система, стигла je до свог „краја“, а „нека нова“, не нужно и боља, привреда Србије и светска привреда улазе у прве ритмичке циклусе новог и непознатог развоја.

 Да ли позиција у којој се налази привреди Србије омогућава да у актуелним међународним економским односима остварује своје економске и политичеке интересе као и цивилизацијска, вредносна опредељења? Тешко је на ова питања одговорити. Једно је сигурно: већ три деценије привреда Србије је у вакууму без одређењеног сопственог и међународног идентитета.  Тумарајући од немила до недрага, провлачи се између Сциле и Харибде са великим ожиљцима које ће лечити још многе генерације.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: привреда, спољна трговина, задуженост, дефицит.

У међународним економским односима је све израженија болна подела на развијене земље и на земље у развоју, на оне који могу све и на оне који не могу ништа. Мрачна страна светске економије постаје очигледна када једна слаба држава у међународном институционалном систему (ММФ, Светска банка, Светска трговинска организација) постаје све више зависна од развијених држава. На тај начин, богати постају још богатији, а сиромашни још сиромашнији

Шта се дешава Србији? Од 1980. године наша привреда „кашљуца“, а сада је добила „упалу плућа“. Да ли ће нас садашња „ММФ – шок терапија“ излечити од вируса који је, ко зна већ колико пута, мутирао? Неће. У најбољем случају, може нас само залечити. Зашто?

У сенци ове приче крије се друга прича, искрен приказ стварности који даје човек, некадашњи најуспешнији Economic Hit Man (ЕХМ), односно економски плаћени убица. Џон Перкинс је сумирао своје богато професионално искуство у џунгли привредне глобализације, период у коме је у име корпоратократије и профита најмоћнијих довео многе земље у развоју на руб економске пропасти, а тиме и до почетка краја њиховог политичког живота. На основу свега тога написао је и објавио 2004. године фасцинантну књигу Признање једног економског плаћеног убице, која и дан-данас узбуђује јавност широм света. Преко ноћи постао је, како сам за себе каже, нека врста тајног агента ex officio, економски плаћени убица који је одлично, показало се, радио свој посао јер је дуго година опстао у сржи софистицираних привредних манипулација на међународном нивоу. Радило се на стварању низа држава економски зависних од САД, чиме би та иста Америка себи обезбедила регуларан пут до експлоатације ресурса државе која је економски умрла. Радило се о милијардама долара које су кружиле и које су за једне значиле почетак, а за друге крај.

Перкинс у својој књизи примећује следеће: "У земљама као што су Еквадор, Нигерија или Индонезија облачимо се као учитељи или власници радњи. У Вашингтону и Паризу изгледамо као владини службеници или банкари. Делујемо скромно и просечно. Посећујемо пројекте и обилазимо осиромашена села. Проповедамо алтруизам и говоримо за локалне новине о добробити коју ће донети наши хуманитарни пројекти. Конференцијске столове и владине одборе прекривамо табелама и високим прорачунима, а на Харвардовој школи економије држимо предавања о чудесима макроекономије. Ми смо стално присутни и радимо отворено. Или, у најмању руку, тако се представљамо и такви смо прихваћени. Тако функционише овај свет". Тај његов свет укључује и Међународни монетарни фонд и Светску банку, који су и те како одиграли значају улогу у "новом економском поробљавању света".[1]

Шта је задатак плаћеног економског убице? Џон Перкинс каже: „Најважнији задатак за економског плаћеног убицу је да открије све оне земље Трећег света које имају ресурсе за које су заинтересоване америчке корпорације (узмимо пример нафте), затим тим земљама Светска банка или њој сличне ,ММФ или друге институције дозвољавају огромне позајмице. Али, новац не иде директно у ту земљу. Он пре иде америчким компанијама које граде моћне фабрике, индустријске комплексе или предузимају друге грандиозне инфраструктурне пројекте у тој земљи. Од тога имају користи локалне богаташке фамилије једнако колико и америчке корпорације, али то не помаже и већини популације, која је сувише сиромашна и која фактички остаје да живи ван тог економског система. Земља, наравно, завршава тако што упада у огроман дуг који не може да измири. Тада ми економски плаћене убице идемо назад у ту земљу и кажемо: 'С обзиром на то да не можете да платите своје дугове, дајте нам оно од чега живите – продајте вашу нафту, по ниским ценама, нашим нафтним компанијама. Или нас подржите својим гласовима у УН – у или пошаљите своје трупе да подрже наше у Ираку'.  У неким ситуацијама у којима ми нисмо имали успеха, агенти – шакали, били су послати да сруше ту владу или елиминишу оне лидере које економске убице нису успеле да подмите. Ако би и шакали подбацили, онда иде америчка војска – као што је случај с Ираком.“[2] Међународни монетарни фонд им нуди додатну финансијску помоћ. У извесном смислу, то је смањење дуговања, али тек онда када се држава или државе сложе да продају своја добра и друге ресурсе страним компанијама и да приватизују јавни сектор.

После ових сазнања која је пружио Џон Перкинс, много је јаснији став Ноама Чомског, који каже: „...да стварни циљ тог рата (бомбардовање СР Југославије – прим. И.С.)  није имао никакве везе са бригом за косовске Албанце. Стварни узрок било је то што Србија није спроводила тражене социјалне и економске реформе, што значи да је то био последњи угао Европе који се није повиновао неолибералним програмима под управом САД, па је то морало да буде уклоњено."[3]

И тачно је. Агенти – шакали, како их зове Џон Перкинс, били су послати у СР Југославију да сруше владу и елиминишу оне лидере које економске убице нису успеле да подмите. Будући да су шакали подбацили, онда иде америчка војска – као што је случај са СФРЈ и бомбардовањем Србије. "Девијација у приватизацији и привреди је и у Милошевићевом времену неоспорно било, али је све то на глобалном плану представљало ипак само мања одступања од заузетог курса коју је сачинила 'Комисија за привредну реформу' “[4] Руководство Србије и пре неуспеха реформи последњег премијера СФРЈ Анте Марковића није се слагало са начином спровођења поменутих реформи. "Председништво Србије формира 28. марта 1988. године Комисију за привредну реформу."  

То је и критична тачка која ће Милошевића, а добрим делом и све Србе коштати „главе“. Ови закључци „Комисије за привредну реформу“ су у ствари били кључни разлози за сатанизацију Милошевића, Србије и Срба уопште, јер то руши цео осмишљени концепт Запада о невиђеном деценијском пљачкању бивших социјалистичких земаља.

Покушаји Милошевића да очува СФР Југославију и усвојена стратегија приватизације били су главни разлози да Запад иницира и покрене ратове у бившој Југославији, јер би њен опстанак и планска дугорочна приватизација онемогућили планирану западну пљачку. Осим тога, такав модел приватизације могао би бити „вирус“ заразе и за остале земље Источног блока, што Запад никако није смео да дозволи - јер је СФР Југославија била најлибералнија социјалистичка земља у коју су многи гледали као пример. Осим тога, СФРЈ је била једна од предводница готово 100 земаља несврстаног света, које је сада требало утерати у јарам и систематски пљачкати. У том контексту је у свом последњем обраћању нацији Милошевић рекао: „Не руше Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије“.[5]Све је било на чисто економском-пљачкашком плану, а националне и верске разлике су само искоришћене као најлакши пут да се СФРЈ разбије.

Бомбардовање је учинило своје. И агенти – шакали су учинили своје.Земља, наравно, завршава тако што упада у огроман дуг који не може да измири. Тада економске плаћене убице долази и кажу: 'С обзиром на то да не можете да платите своје дугове, дајте нам оно од чега живите...' “[6]

„Шакалски“ изабраници ступају на сцену.

Србија упада у огроман дуг, који не може да измири.

ПРЕГЛЕД ЈАВНОГ ДУГА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ[7]

Септембра 2008. динар је реално вредео 108 одсто више него крајем 2000. Толика прецењеност домаће валуте довела је до енормног увоза и гушења домаће производње. Од 2001. у Србију је ушло преко 62 милијарде долара у нето износу. И све је то појео огроман увоз, јер је домаћа производња гушена, па данас мало тога и производимо. Екстремно неолиберални концепт реформи довео нас је на ивицу слома какав су доживели Мексико, Русија, Аргенти... По основу нових задуживања, од 1. јануара 2001. остварен је девизни прилив од 21 милијарде долара у нето износу. По основу дознака из иностранства дошло је око 26 милијарди, а око 15 милијарди су приходи од приватизације, гринфилд и портфолио инвестиција. Банке и предузећа дуговали су крајем 2000. године око две милијарде долара, а крајем прошле године њихов инострани дуг премашио је 21 милијарду долара.

Буџетски расходи су већи од буџетских прихода. Јавља се буџетски дефицит. Било који облик финансирања тог дефицита повећава унутрашњу тражњу и проузрокује инфлаторна кретања. Истовремено повећана тражња повећава притисак и на увоз и проузрокује и дефицит биланса текућих трансакција. Дефлаторно прилагођавање је неопходно.

Дефлаторно прилагођавање подразумева - трошити у земљи и иностранству (апсорпција) само оно што је створено (национални доходак). Трговински биланс је позитиван, односно бележи суфицит само уколико је национални доходак већи од апсорпције. Неразвијене земље, па ни Србија, најчешће не могу да испуне наведене услове. Да би механизам дефлаторног прилагођавања произвео очекиване ефекте, привреда Србије не може да испуни еластицитетни услов из Маршал-Лернерове теореме. Најчешће не постоји висока ценовна еластичност понуде. Тада депресијација или девалвација валуте не могу да побољшају платни биланс у домену текућег рачуна, јер збир еластичности домаће тражње за увозом и стране тражње за извозом није већи од један.

Дефицит платног биланса се неће елиминисати променом девизног курса, односно девалвацијом или депресијацијом. Трговински биланс ће бити позитиван, односно бележиће суфицит само уколико је национални доходак већи од апсорпције. Сразмерно жељеном побољшању платног биланса, требало би смањити раскорак између укупног расположивог националног дохотка и апсорпције. Раскорак између укупног расположивог националног дохотка и укупне потрошње (апсорпције) може се постићи искључуво вођењем рестриктивне буџетске политике, односно штедњом. Механизми, социјални и економски ефекти штедње добро су нам познати, јер управо у другој половини 2014. и почетом 2015. у Србији се спроводе и даље разрађују мере штедње.

Смањује се количина домаћег новца у оптицају. Смањују се потрошња, производња и плате. Наметнути пад плата и раст цена чине основу прилагођавања платног биланса у привреди Србије. Смањење понуде домаћег новца доводи до наглог скока каматних стопа. Високе каматне стопе привреду уводе у рецесију. Бруто домаћи производ опада знатно брже него што опада запосленост, а то значи опадају продуктивност, рентабилност и економичност пословања, а трошкови рапидно расту. Нагли пад реалних зарада доводи до пада тражње за домаћим производима.

У настојањима да уравнотежи буџет, држава драстично смањује инвестиције. Због увођења унутрашње конвертибилности домаћих валута с фиксним девизним курсом, у ситуацији када је домаћа инфлација много већа него у развијеним тржишним привредама, долази до реалне апресијације домаће валуте. Нагло се смањује конкурентност домаћих производа на страним тржиштима. Привреда упада у депресију. Када се томе дода истовремена либерализација увоза и проглашење интерне конвертибилности домаће валуте настаје општа јагма за увозним производима. Ионако исцрпљена домаћа тражња у Србији троши своју куповну моћ на иностране робе. Домаћа производња је остала без тражње. Затварају се фабрике.

Дакле, не може курс који је сачинила „Комисија за привредну реформу'“, него мора да буде како хоће моћници преко шакала, војном агресијом итд. Затворене фабрике су идеалан плен за јефтину приватизацију, односно куповину најбоље домаће привредне имовине од стране иностраног крупног капитала.

С обзиром на то да су нас бомбардовањем темељно разорили, онеспособили и оно мало привреде која је нешто радила, земља није у могућности да редовно враћа транше прекомпонованог задужења од 9,6 милијарди долара, и мора да од ММФ и СБ узима нове кредите како би редовно сервисирала дугове и попунила буџет. И са „доброг“ Запада кредити стижу, али уз услове, наравно. Ту уз услове почиње следећа фаза исцрпљивања привреде Србије.

Први услов је да се ликвидирају све наше значајније банке како би се отворио простор за улазак западних страних банака. Оне ће онда покупити штедњу грађана и нашим парама ломити привреду, селектирајући коју ће производњу кредитирати, а која ће предузећа неодобравањем кредита отерати у стечај - да би их у следећој фази псцрпљивања купили што јефтиније. Поред отварања простора страним банкама за извлачење пара из привреде и од грађана, што се и данас спроводи путем енормних камата, важност ликвидације домаћих банака била је и у томе што су оне имале као гаранцију својих потраживања власништво над великим делом привредних субјеката, који се под хипотекама домаћих банака нису могли продати западним купцима.

Уништавањем домаћих банака скинуте су хипотеке домаћих банака и створена могућност да странци по врло ниским ценама купе велики део најбоље домаће привредне имовине. За само два дана затварају све наше значајније банке, а на улицу шаљу око 9.200 банкарских чиновника. Чак је и ММФ-у упутио похвале за перфектно, темељно и крајње ефикасно урађен посао. У убрзаној приватизацији грађани Србије нису могли ни да учествују јер нису располагали капиталом којим би могли купити било које предузеће. Новац су једино имале стране западне компаније за које је убрзана приватизација кроз све ове горе наведене потезе и припремана. Брзо је „купљено“ све оно за шта су странци били заинтересовани, по багателним ценама које чак не прелазе ни саму вредност земљишта на којој се нека фабрика налазила. Зашто је Србија данас у безизлазној привредној ситуацији осуђена да живи искључиво на кредитима ММФ, СБ и страних поверилаца. 

Разрађен је читав сет неолибералних мера за уништавање привреде Србије. Примера ради, прецењеност домаће валуте довела је до енормног увоза и гушења домаће производње. Од 2001. у Србију је ушло преко 62 милијарде долара у нето износу, што је већ поменуто. И све је то појео огроман увоз јер је домаћа производња гушена па данас мало тога и производимо. Тај екстремно неолиберални концепт реформи довео нас је на ивицу слома какав су доживели Мексико, Русија, Аргентина…

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Шта сад? Ушло се у дужничко врзино коло које значи узети један кредит да би се вратио други. То се једноставно зове дужничко ропство. Како из њега изаћи? Да би се на ово питање одговорило, једноставно потребна је студија више економиста који неће „за шаку долара“ истраживати са већ нарученим резлтатима, а таквих је заиста много, да не кажем већина. Срамоте економију као науку и цела ова мрачна ситуација ме подсећа на речи чувене Џоане Робинсон: „Када су резултати истраживања већ унапред наручени, да ли од економије има неке користи?“ Једно сам сигуран: „Нема опоравка док не одбацимо неолибералну 'лудачку кошуљу'".[8]

ЛИТЕРАТУРА

1. Разговор Сандре Максимовић са Џоном Перкинсоном, аутором књиге Признање једног плаћеног економског убице, Био сам плаћени економски убица“, ГЕОПОЛИТИКА, http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/102-bio-sam-placeni-ekonomski-ubica

цитати прузети са наведеног линка 17. 03. 2015.

2. Јован Б. Душанић, Нема опоравка док не одбацимо неолибералну „лудачку кошулљу, Нова српска политичка мисао,

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/nema-oporavka-

dok-ne-odbacimo-neoliberalnu-ludacku-kosulju.html, текст ореузет са линка 19. марта 2015.

3. Звонимир Трајковић, Kako su nas opljačkali, 16.08.2009. Beograd, http://www.trajkovic.rs/komentari/027.html,

цитати прузети са наведеног линка 17. 03. 2015.

4. Република Србија, Министарство финансија – Управа за јавни дуг Стање и структура јавног дуга – децембар 2014, стр. 4

http://www.javnidug.gov.rs/upload/Stanje%20i%20struktura

/Stanje%20i%20struktura%20-%20SRB%20LATINICA.pdf,

текст са наведеног линка преузет 19. марта 2015. године.

5. Ноам Чомски, Косово треба поделити, ПОЛИТИКА, 7. мај 2006

6. Jован Б. Душанић, Нема опоравка док не одбацимо неолибералну „лудачку кошулљу, Нова српска политичка мисао,

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/nema-oporavka-dok-ne-

odbacimo-neoliberalnu-ludacku-kosulju.html, текст ореузет са линка 19. марта 2015.

7. Слободан Милошевић - биографија (додатак)  http://www.camo.ch/jednabio.htm,   преузето са линка 27. марта 2015.


[1] Разговор Сандре Максимовић са Џоном Перкинсоном, аутором књиге "Признање једног плаћеног економског убице"

Био сам плаћени економски убица“,

ГЕОПОЛИТИКА, http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/

102-bio-sam-placeni-ekonomski-ubica цитати прузети са наведеног линка 17. 03. 2015.

[2] Исто

[3] Ноам Чомски, Косово треба поделити, ПОЛИТИКА, 7. мај 2006

[4] Звонимир Трајковић, Kako su nas opljačkali, 16.08.2009. Beograd, http://www.trajkovic.rs/komentari/027.html, цитати прузети са наведеног линка 17. 03. 2015.

5. Исто

[6] Разговор Сандре Максимовић са Џоном Перкинсоном, аутором књиге "Признање једног плаћеног економског убице" Био сам плаћени економски убица“,

ГЕОПОЛИТИКА,

http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/102-bio-sam-

placeni-ekonomski-ubica цитати прузети са наведеног линка 17. 03. 2015.

[7] Република Србија, Министарство финансија – Управа за јавни дуг Стање и структура јавног дуга – децембар 2014, стр. 4

http://www.javnidug.gov.rs/upload/Stanje%20i%20struktura

/Stanje%20i%20struktura%20-%20SRB%20LATINICA.pdf,

текст са наведеног линка преузет 19. марта 2015. године.

[8] Јован Б. Душанић, Нема опоравка док не одбацимо неолибералну „лудачку кошулљу", Нова српска политичка мисао,

http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/nema-oporavka-dok-ne-

odbacimo-neoliberalnu-ludacku-kosulju.html, текст преузет са линка 19. марта 2015.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер