Шта је ЕУ донела Хрватској

У време летњих годишњих одмора 2012. године хрватска влада је објавила да ће продати највеће осигуравајуће друштво "Кроација осигурање" и једину преосталу банку у државном власништву "Хрватску поштанску банку".[1] Такође, у септембру 2012. постало је јасно да хрватска влада намерава да прода и Луку Ријека и део хрватских железница (као и да уступи концесију на већ изграђене аутопутеве). Нешто раније, у марту 2012. године, објављено је да је најстарије бродоградилиште на источном Јадрану ''Краљевици'', основано још 1729. године, одлуком Владе Хрватске отишло у стечај (у овом бродоградилишту је само од 1946. до 2006. године изграђено преко 200 бродова).[2]

Дакле, мање од годину дана пре планираног ступања у ЕУ (1. јул 2013), или једанаест година након потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању, Хрватска се суочава са озбиљним економским проблемима који су је натерали да продаје (или да затвара) предузећа и финансијске организације у државном власништву.

Или, на крају такозваног европског пута Хрватске, који је фактички започет још 1999. године када је Европска комисија предложила стварање Процеса за стабилизацију и придруживање земаља југоисточне Европе (и након што је исте године усалаглашен Пакт стабилности који важи за исти регион), Хрватска се суочила са озбиљним економским проблемима.

Тачније, Хрватска је већ 2001. године потписала ССП са ЕУ (следеће године је на снагу ступио Привремени трговински споразум). Године 2003. Хрватска је уручила Бриселу одговоре на Упитник ЕК. Године 2004. године добила је статус кандидата за чланство у ЕУ као и датум за почетак преговора о чланству.[3] (Или, може се тврдити да је Хрватска већ пре 8 година добила оно што је Србији данас најважнији државни и политички циљ).

Такође, године 2005. Хрватска је отпочела преговоре са ЕУ у вези са 35 правних области. Истовремено, започет је процес аналитичког усклађивања хрватских закона са правом ЕУ (или screеning, који је завршен 2006. године). Коначно, приступни преговори између ЕУ и Хрватске су завршени 2011. године (последње области о којима су вођени преговори су биле 8, 23, 33 и 35, или тржишна конкуренција , буџетска питања, правосуђе и такозвана остала питања).

На крају, године 2011. Хрватска је потписала Уговор о приступању са ЕУ. Дакле, у року од око 10 година Хрватска је прешла читав такозвани ЕУ пут. Од приступања Пакту за стабилност, преко потписивања ССП-а, до закључивања Уговора о приступању са ЕУ. Међутим, такав напредак у ЕУ интеграцијама није пратио и сличан процес у економији. Напротив, бројни економски (али и други) показатељи показују да се у том периоду десило управо супротно.

На пример,следећа табела показује раст сиромаштва у Хрватској након приступања Процесу стабилизације и придуживања ЕУ 1999. године.

Раст сиромаштва/ популација испод границе сиромаштва у Хрватској пре и после приступања Процесу стабилизације и придуживања ЕУ;

[4]

Дакле, сиромаштво у Хрватској се није смањивало (у деценији у којој је Хрватска забележила формалан напредак у европским интеграцијама). Напротив, што је Хрватска била ближе ЕУ, то је све већи број становника живео испод границе сиромаштва.

Такође, такозвани европски пут је Хрватској донео и раст спољног дуга. Посебно је то било очигледно након потписивања ССП-а и примене Прелазног трговинског споразума. Тачније, од 2001. године када је Хрватска потписала ССП са ЕУ (ЕЗ) спољни дуг ове државе је порастао за неколико пута  наставио је да расте и након добијања статуса кандидата за чланство у ЕУ 2004. године.

Раст спољног дуга Хрватске у периоду од потписивања ССП до закључивања Уговора о приступању са ЕУ;

Такође, укидање (и смањивање) царина у трговини са ЕУ након потписивања ССП-а и примене Прелазног трговинског споразума довело је до великог раста спољнотрговинског дефицита у Хрватској.

Раст спољнотрговинског дефицита Хрватске у америчким доларима од потписивања ССП-а до закључивања Уговора о приступању са ЕУ;

Слично томе, у претходно анализираном периоду је порастао и буџетски дефицит Хрватске. Или, са 400 милиона долара у 2001. години, на 3,7 милијарди долара у 2011. години. Дакле, након потписивања ССП-а и добијања статуса кандидата за ЕУ (и примене Прелазног трговинског споразума) хрватски буџетски дефицит се повећао за неколико пута. Следећа табела то показује.

Раст буџетског дефицита Хрватске у америчким доларима од потписивања ССП-а до закључивања Уговора о приступању са ЕУ;

Такође, 2012. године је у хрватским медијима изнета процена аналитичара Хрватске народне банке да ће након уласка у ЕУ доћи до пада царинских прихода од око 70 до 100 милиона евра . Истовремено, за око 100 милиона евра ће бити мањи приходи од хрватског извоза у земље ЦЕФТА. Аналитичари ХНБ процењују и да ће порасти увоз пољопривредних производа у Хрватску у вредности од око 300 милиона евра у 2013. години (и да ће тај раст бити настављен и у 2014. години) .

Такође, пре очекиваног ступања у ЕУ Хрватска се суочава са још једним великим проблемом. Европска комисија тражи распродају (или укидање) хрватских бродоградилишта пре 1. јула 2013. Ту чињеницу је потврдила и хрватски министар надлежна за европске интеграције Весна Пусић. Она је приликом своје посете Аустрији 2012. године признала: "Хрватска планира у идућих неколико мјесеци ријешити проблем државних бродградилишта како би ријешила једну од главних препрека с којим се суочава уочи приступања ЕУ''.[5]

Тачније, испуњавање (очекивано) захтева ЕК ће довести до скоро потпуне пропасти хрватских бродоградилишта. Поред већ поменутог ''Краљевици'' које је отишло у стечај након скоро 300 година рада, Влада Хрватске је 2012. године одлучила да прода и ''Бродосплит'' (продаја се врши под надзором ЕК, иначе ради се о највећем хрватском бродоградилишту), ''Бродотрогир'' , ријечки '' 3. мај ''(2.500 запослених), чак и пулски ''Уљаник'' који је једини релативно добро пословао од хрватских бродоградилишта. О каквом се великом (економско /социјалном) удару на хрватску привреду ради показује чињеница да је 2010. године у хрватским бродоградилиштима (и повезаним предузећима) радило око 50.000 запослених.[6]

Такође, ако хрватска влада не прода бродоградилишта или не испуни на други начин (стечај) захтев ЕУ, тада ће до 1. јула 2013. године сама бродоградилишта морати да врате 10 милијарди куна или око 1,3 милијарде евра (толико су према проценама ЕК наводно добила из буџета од 2006. године). Наравно, то је апсурдан и нереалан захтев ако се зна у каквом су стању хрватска бродоградилишта (управо због испуњавања захтева ЕК).

Тачније, распродаја (гашење) хрватских бродоградилишта је основни услов за позитиван извештај ЕК о спремности Хрватске за чланство у ЕУ. Од тог извештаја ЕК зависи и ратификација Уговора о приступању Хрватске ЕУ.

Прецизније, Британија и Холандија неће ратификовати Уговор о приступању Хрватске ЕУ ако ова држава не испуни захтеве у вези са својим бродоградилиштима.

Или, европске земље попут Британије или Холандије које су водеће на континенту у бродоградњи, фактички траже да Хрватска угаси своју бродоградњу пре уласка у ЕУ 1. јула 2013. године.

Више него јасно за сваког неутралног и непристрасног посматрача који прати ширење ЕУ на исток. Ради се о већ виђеном постепеном гашењу потенцијалне (и јефтиније) конкуренције. Или о деиндустријализацији која се спроводи (у оквиру такозваних преговора о чланству) под надзором ЕК.