Шта је ЕУ донелa Летонији

Летонија (или Латвија, тачније Latvijas Republika) је као независна држава призната од стране Европске комисије 1991. Године 1992. Летонија је укључена у PHARE фонд и потписала је први трговински споразум са ЕЗ.[1] Године 1995. све политичке странке у парламенту су гласале за придруживање ЕЗ и сходно томе 12. јуна је потписан Споразум о придруживању са Бриселом. Године 1996. слично као и у Србији после потписивања ССП, влада је одговорила на неколико стотина типских питања ЕУ, а затим је донела национални план за интеграцију земље у ЕУ. Године 1997. Летонија отвара још једну амбасаду у Бриселу (која независно делује од постојеће у Белгији). У наредним годинама се одвијају преговори о поглављима и коначно, првог маја 2004. године, ова балтичка држава постаје чланица ЕУ. У западним медијима постаје позната и под називом Балтички тигар.

Дакле, Летонија је много испред Србије у такозваним европским интеграцијама. Шта су те интеграције донеле Летонији у економском и социјалном смислу и какве се поуке могу извести из искуства некадашњег такозваног Балтичког тигра или регионалног лидера?

У периоду након уласка у ЕУ, 2004. па до краја 2012 , спољни дуг ове државе је порастао за скоро невероватних 32 милијарде долара .Или, сваке године након уласка у ЕУ, Летонија се задуживала за скоро 8 милијарди долара годишње! О каквом се колосалном спољном дугу ради најбоље говори податак да се целокупна популација Летоније може упоредити са Београдом (2,1 милион становника). Следећа табела показује раст дуга након уласка у ЕУ

Спољни дуг Летоније након уласка у ЕУ[2]

Посебно је забрињавајуће што спољни дуг Летоније расте иако за отплату камате и главнице ова држава одваја сваке године огромна средства. Следећа табела показује темпо отплате спољног дуга Летоније.

Обавезе у вези са отплатом спољног дуга Летоније у периоду 2012 -2014. [3]

Док је дуг растао, банкарски систем Летоније је прелазио до 2007. године (као и у Србији) у руке странаца из ЕУ. На пример, само у рукама шведских банака је било око 53% свих кредита у Летонији. (Године 2009. Latvijas Krajbanka је прогласила банкрот.)

Поред раста спољнoг дуга, након уласка у ЕУ је расла и незапосленост у овој балтичкој земљи. Тачније, у периоду 2004-2012, порасла је стопа незапослености у Литванији са 8% на 14% .

Стопа незапослености у Летонији након уласка у ЕУ. [4]

У каквом се контрадикторном положају нашла некада најразвијенија република СССР (испред које су по економској моћи били само центри као Москва и Љењинград) показују следећи подаци [5] Летонски економиста Ајнар Комаровскис тврди да и поред дугогодишњег чланства у ЕУ, Летонија и даље зависи од Русије. По њему, Летонија у потпуности зависи од транзита руске нафте, угља и пољопривредних производа. Ако би се десило да Русија прекине тај транзит кроз Летонију, у земљи би дошло до ''глади'', уверен је Комаровскис. (Зато је потпуни апсурд што власт те земље спроводи русофобску политику, сматра литвански економиста). [6]

Његов колега Ејнарс Граудинш сматра да се на примеру Летоније јасно види како је лако купити читаву државу и да је остало још само неколико лука и фабрика које нису продате. Тим поводом, председник Савеза новинара Летоније Јурис Пајдерс сматра да је власт после распродаје државне имовине током преговора са ЕУ ступила у ту организацију под геслом задужимо се и пустимо да нам Брисел све проблеме реши. [7]

У Летонији опада и БДП по глави становника. Некада је БДП по становнику био на 49 месту у свету (на почетку деведесетих) и био је већи од истог економског показатеља у Ирској. Међутим 2011. године срозао се на 79. место у свету као да Летонија уопште није у Европи. (Само у 2009. години БДП је опао за 17,8 % што је био најгори показатељ у свету.)

Као у свим државама новим чланицама ЕУ из источне Европе, дошло је и до масовног исељавања становништва. Млади и образовани дословно беже у западни део ЕУ где раде најтеже послове. Истовремено пада и наталитет у овој држави. Све се то одражава на број становника. Следећа табела то показује.

Пад становништва Летоније у периоду 1997-2013.[8]

Дакле, у периоду након отпочињања преговора са ЕУ, Летонија је изгубила преко 10 % своје популације, без обзира што се у државу вратило уз помоћ САД око 30.000 људи, углавном русофобичних колабрациониста и потомака нациста, који су добили непокретности и бројне привилегије[9] У том контексту, познати амерички економиста Рубини је на свом блогу 2010. изнео тврдњу да је власт 5-10 пута умањила у званичним статистичким извештајима обим исељавања из Летоније. Такође, и руски експерти сматрају да је реалан број становника Летоније 2012. године износио између 1,8 до 1,9 милиона људи.

Сматра се да је у 2012. години око 300.000 Летонаца радило у западној Европи. На пример, велики број исељеника из Летоније је радио у Великој Британије на најтежим и најмање плаћеним пословима (слично као и њихове источноевропске колеге које су им иначе, жестока конкуренција).У Лондону Летонци раде као конобари, кувари, ђубретари или као радници на грађевини. У провинцији углавном раде на пољопривредним добрима као надничари или као радници у фабрикама.[10] Радни дан углавном почиње у 5, а завршава се у 18 сати.

У периоду уочи (и након) ступања у ЕУ, уништен је и велики део индустрије. Некада моћна индустрија, која је правила и делове за космички брод ''Буран'' се постепено угасила. Екомиста Граудинш наводи да је уништена фабрика за производњу космичке електронике ''Алфа', као и електронски гигант ЕВФ који је извозио производе у 42 државе и који је некада запошљавао око 20 хиљада радника. Летонски бизнисмен Јурис Савицкис наводи да је ЕУ тражила од Летоније да угаси своју индустрију зато што је наводно неконкурентна, и Летонија је то урадила (ради такозваних виших европских вредности). Исто је тражено (и урађено) и у вези са пољопривредом и риболовом. Како резултат, уништене су делатности које су могле акумулирају новац: ''Сада ми ништа не умемо нити можемо'', а кредити који се добијају од повериоца из ЕУ и ММФ не смеју се употребљавати за покретање производње и самостално зарађивање истиче овај летонски бизнисмен.

Када се претходно има у виду, нису изненађујући резултати истраживања које је урадила компанија SKDS и “Populares Latvija” под називом ''Спољнополитички митови у Летонији: ЕУ и Русија. [11] Према овом истраживању урађеном 2012. године, око 42% испитаних грађана у Летонији сматра да ова држава није уопште способна да буде самостална. Око 54% сматра да је Летонији било добро у СССР, а 64% да је Летонији неопходна ради спасавања економије већа сарадња са Русијом и државама ЗНД.

Песимистички нису настројени само грађани, економски експерти и бизнисмени у Летонији. Високи државни фукционер Ингуна Судраба је економску ситуацију у Летонији упоредила са тешком наркоманском кризом: ''Ја ту ситуацију могу упоредити са наркоманским стањем, када се већ не може самостално, без туђе помоћи, изаћи са муком из јаме, тог дна у коме се налазимо. Надамо се само такозваним инјекцијама.У суштини, то је само даљи пут земље у економску пропаст''. [12]
У том реалном контексту (а не виртуално пропагандом) треба посматрати оцртану фразу о ''великој подршци Летоније европском путу Србије'' коју су наизменично и нападно изговарали српски премијер и летонски министар иностраних послова после сусрета у Риги 2011. године. Стварност се ипак разликује од ових лепих ЕУ жеља и самозаваравања.