Sumrak liberalizma

Događanja na Volstritu temeljno potresaju Ameriku, a bogami i ceo svet. Ali istina je da se i u vreme kada je dominantna liberalna politička misao bila neprikosnovena, moglo predvideti da će se kad-tad raspon socijalne nejednakosti koji ultraliberalizam raznosi po svetu vratiti kao bumerang samom centru moći koji je globalizaciju izmislio i nametnuo (Vidi tekst istog autora NIN maja 2006).

Mehanizam je dosta prost.

Od pada Sovjetskog Saveza, nestao je (na Zapadu) strah od alternativnog ekonomskog i političkog poretka. Od početka prošlog veka kapitalizam je kupovao socijalni mir postepenim poboljšanjem ekonomske situacije nižih socijalnih slojeva. Kada je ozbiljna alternativa nestala, prestala je i potreba da se čine ustupci. Prestao je da se nagrađuje rad (kroz povišice) a nastavilo sa osnovnim pravilom kapitalizma – naknadom kapitala (kroz dividende i akcije). Vlasnici sredstava za proizvodnju su i dalje proizvodili bogatstva:

1. svojim sredstvima (zemljom, materijalima, mašinama, kapitalom)

2. radom zaposlenih

Nažalost kapitalizam koji je u zapadnim demokratijama osnovni način proizvodnje bogatstva, krenuo je ultraliberalnim tokom.

Zaposleni su postepeno dobijali sve manje, akcionari sve više. Bez bauka komunizma sindikati su bili sve nemoćniji.

Ta osnovna nepravda je bila plodno tlo za sledeći negativni ciklus.

Prosečne zarade su blago stagnirale, a favorizovani slojevi su preplavljeni novim finansijskim prilivima.

Sa jedne strane manjak sredstava, sa druge višak likvidnosti. Rešenje je nametnulo po sebi – zaduživanje. Nikada krediti niti bankarska aktivnost nisu doživeli toliku ekspanziju kao od početka 90-ih godina prošloga veka.

Nije tačno da se pozajmljuje samo bogatima – naravno da se pozajmljuje i siromašnima – samo oni to plaćaju mnogo skuplje. Kako inače objasniti milijarde koje su se godinama zarađivali finansijski posrednici. Neko je, ipak, „kupovao vetar”.

Nikada nije bilo toliko lako zadužiti se kod banaka i nastaviti živeti u iluziji potrošačkog raja. Jedini problem celog sistema je sledeći:

- Kapitalizam prirodno teži profitu, ultraliberalizam hiperprofitu. Lako je zamisliti da će se onog trenutka kada radna snaga postane negde jeftinija, kapital tamo premestiti.

- Srednji i niži – zaduženi slojevi u razvijenom svetu su prva žrtva delokalizacije. Ovo je očigledno u aktuelnim događanjima u SAD sa masovnim krahom hipotekarnih banaka, padom vrednosti nekretnina i postepenom, ali neumoljivom pauperizacijom srednjih slojeva.

Tragično, ali nažalost logično. Čak je i Henri Ford (koji svakako nije bio socijalista, a još manje sklon egalitarizmu) shvatao dve stvari:

1 – Plata njegovih zaposlenih mora da bude dovoljno visoka da bi mogli da kupe „Fordov” automobil

2 – Cena automobila treba da bude dovoljno niska da bi „Fordov”, ali i drugi, prosečno plaćen radnik mogao da obezbedi kupovinu „Fordovog” proizvoda

„Ford” je veoma dobro zarađivao, ali sa malim maržama... I na dugi rok.

Ultraliberalnim kratkovidim teoretičarima i praktičarima nedostaje zdrav razum pravih kapitalista. (U stvari, kapitalizam je više način proizvodnje, a ultraliberalizam način raspodele. Ekstremni liberalizam neprijatelj je i samog kapitalizma. Organizovana država ograničavajući ekscese liberalizma čuva sam kapitalistički sistem pa i državni poredak. Porezi, najveći neprijatelji liberala i najjači instrument u preraspodeli društvenog bogatstva, čuvaju ne samo ugroženu socijalnu piramidu već paradoksalno i same liberale.)

Lepo je proizvoditi patike ultramodernim mašinama na Tajlandu. Nažalost, te mašine ne kupuju patike, kao ni Tajlanđani koji idu uglavnom bosi (ili sa tongama). Bivši zaposleni u „Najku” koji su u Americi imali kuće (na kredit) posle delokalizacija su ostali bez posla, pa bez kuća, i više ne kupuju te patike.

Kako su nam se zapadni stručnjaci smejali zbog piramidalnih banaka... Mislim da su podjednako duhovite priče o rezanju grane na kojoj se sedi kao i o guski koja pošteno nosi jaja i daje perje – sve dok se preterano ne očerupa, pa se može iskoristiti samo još jednom – za obrok.

Šta reći o investitorima sa Volstrita koji su masovno krenuli (pomamljeni visokom cenom nafte) u proizvodnju biodizela. Cena kukuruza i žitarica koje su namenjene ljudskoj prehrani masovno su porasle – tako da, nižim slojevima u Južnoj Americi i Aziji (o Africi da i ne govorimo), ne preti pauperizacija već – glad! Lepo je što političari brinu o zaštiti životne sredine, ali trebalo bi nekako zaštititi i ljude.

Ovo je isuviše ozbiljan problem da bi se time bavili samo ekonomisti i finansijski stručnjaci. Jer problem je političke prirode: kojim putem ići da bi se stvari drugačije odvijale.

Ekonomija je danas preuzela vodeću reč i u politici, i u određivanju celokupnog ljudskog sistema vrednosti. Posledica je postepena privatizacija javnog sektora koja preti da će dovesti do istog rezultata – kao i progresivna nacionalizacija privatnog prostora pod totalitarnim sistemima. Zato nije apsurdno uporediti kvazinaučni racionalizam totalitarnih režima sa oblicima vlasti koji sistematski promovišu optimalnu organizaciju industrije, naučno planiranje rada i krajnju racionalizaciju finansijskih tokova.

Rentabilitet, produktivnost i profitabilnost – sveta je trojka liberalne ideologije i novi kredo globalizacije. Kada je ljudski život, ograničen čvrstim ekonomskim diktatom, sveden isključivo na radnu snagu, onda on vredi samo koliko može doneti profita. Kada se rad pretvara u robu, ljudi postaju predmeti.

Postoji, svakako, kvalitativan skok između isključivanja devalvirane radne snage iz ekonomskih tokova i uništenja hiljada ljudi, ali u oba slučaja ljudski život je potrošna roba nehumane društvene mašinerije. Težnja ka jednoumlju i te kako prisutna u liberalnim društvima – samo su drugačiji oblici prinude. Tržišna cenzura je zamenila političku.

Disidente više ne deportuju ili streljaju, već ih marginalizuju, odbacuju i ućutkuju. Reklama je zamenila propagandu, a konformizam poprima oblike jedinstvene misli – politički korektnog. Nivelisanje stanja izaziva novu tiraniju, mehanički generiše uniformisanje ukusa, osjećaja i standardizaciju hijerarhije vrednosti. Jednoobrazne potrošačke navike direktno utiču na izgradnju jednoličnog društvenog ponašanja. Raznoliki načini života polako nestaju.

Izmena u tradicionalnim pozicijama političkih stranaka praktično svodi politički sistem na obnovu jednopartijskog sistema, gde postojeće stranke ne predstavljaju ništa do tendencije koje se ne sukobljavaju u konačnosti, već se samo razlikuju u upotrebljenim sredstvima da bi se propagirale iste vrednosti i stizalo do istih ciljeva. Jer cilj se nije promenio – svesti Različitost na Isto.

Totalitarno okruženje tehnološke racionalnosti poslednja je inkarnacija ideje trijumfa razuma. Nismo više daleko od nečega što već poprima obrise totalitarnog liberalizma. Ideja da je liberalizam apsolutno suprotan totalitarizmu znači, ipak, može biti dovedena pod sumnju.

Neuspeh komunističkog sistema samo je dokaz da je liberalna zapadnjačka civilizacija bila uspešnija u ostvarivanju svog ideala. 

Sa padom komunizma, liberalizam je izgubio svog najboljeg advokata. On danas pokušava da kapitalizira sećanje na totalitarne režime, predstavljajući se jedinim sistemom vrednog poštovanja, i, tendenciozno se predstavljajući takvim – on poprima oblike jedinog mogućeg. Koristeći se odbojnošću prema propalim sistemima, licemerno skriva vlastite mane.

Ako pad sovjetskog sistema predstavlja pobedu kapitalizma, ostaje da se pokaže u kojoj meri je ono značilo i pobedu demokratije. 

U prošlosti se ne tako retko govorilo o antifašizmu da bi se pravdao komunizam, a antikomunizam je bio čest izgovor za nacizam. Danas se svaki pomen totalitarizma instrumentalizuje da bi se bezuslovno prihvatio liberalizam, sa svom socijalnom štetom koju nanosi širokim društvenim slojevima. 

Ovakav manihejski pristup je neodrživ. Šta preostaje očajnim ljudima i narodima: da biraju između surovog totalitarizma ili jedine alternative – tržišnog liberalizma. Umesto političke tiranije u ime modernizma, društvo će u budućnosti trpeti ekonomsku tiraniju. Ima i nekakvog napretka – za razliku od totalitarnih diktatura niko ne traži od žrtava globalizacije da vole liberalizam.

Kao što pozitivne tekovine totalitarnih sistema nikada ne bi smele pravdati zločinima režima, tako ni zločini totalitarizma ne mogu biti opravdanja za zločine drugih. Nikakve bolne uspomene na totalitarizme ne mogu pravdati ili učiniti prihvatljivijim sadašnje društvo u svemu onome što ga čini neljudskim i destruktivnim.

Ne može se prihvatiti nepravedna sudbina pod izgovorom da bi moglo biti i gore. Bilo koje poređenje gubi smisao, ako mu je jedini cilj opravdanje. Politički sistemi moraju biti proučavani po onome što jesu, a ne samo ocenjivani u odnosu na druge. Ne mogu komparativni nedostaci jednih ublažavati mane drugih. Svaki sistem kao i svaka društvena patologija mora biti analiziran zasebno i odvojeno. Dobrobit ljudi to svakako zaslužuje.

Autor je savetnik luksemburške M&P kompanije, edinburške „Traks korporacije”  i direktor Uprave za javne prihode Srbije 2001-2002

(NIN)