Балкан и Европска унија - између обећаног раја и демографске катастрофе?!

Свака озбиљна анализа ће показати да становнике балканских и источноевропских земаља пре свега мучи драматично демографско опадање. О томе Унија не брине, а властима у тим земљама је тај проблем главна полуга опстанка

Идеја да ће либерална демократија тријумфовати на међународном плану и да је на европском нивоу управо Европска унија та која ће постати носилац либерално-демократских промена показала се нереалном. Притом се мора нагласити да је Европска унија у многим аспектима на југоистоку Европе више пројекат него стварност.

Пре 30 година сматрало се да ће се ред ширити из средишта на периферију. Данас, коначно откривамо да је периферија дестабилизована Украјином, мигрантском кризом и поремећајима у јужном Средоземљу, те да заправо периферија у многоме утиче на центар.

А центру је у таквим ситуацијама посебно тешко, с обзиром на перспективу ширења ЕУ на Балкан.

Зато би требало да се вратимо уназад и присетимо се геополитичког контекста Балкана.

Усуд обећања о проширењу Европске уније: Европска унија је 2003. свечано обећала да ће покренути процес проширења ка Југоисточној Европи и активно подржати европску перспективу земалја западног Балкана. Савет ЕУ је саопштио да ће “землје западног Балкана постати саставни део ЕУ када буду достигле утврђене критеријуме”. На самиту у Солуну потврђени су сви заклјучци Савета од 16. јуна 2003. године, уклјучујући и анекс “Солунска Агенда за западни Балкан: у правцу европске интеграције”.

Да видимо како се после 16 година искристалисао тај европски сан: јасно је да су се европске интеграције различито материјализовала за различите земље у различитим периодима.

Хрватска је, на пример, постала чланица 2013. тако што се придружила другоразредној Европи – Јужној, медитеранској Европи, Грчкој, Шпанији и Португалу у периоду велике незапослености и одсуства економског развоја.

На другој страни, Пољска, Чешка, Мађарска или Словачка имале су, као и сви кандидати из 2004. и упркос неспорним проблемима, велике користи од уласка у Европску унију.

Такву корист Хрватска није имала.

И Хрватска је била део глобалног тренда кад се из Брисела наглашавало да се морају поштовати ограничења у односу на дотадашњу праксу - поштовање људских права, права ЛБГТ популације, мањина и тако даље. Али, када једном дођете до циља онда су ту средства за даљи притисак врло слаба и земље могу да раде све што желе.

Разликујемо три фазе. Напустили смо више или мање ограничавајући геополитички простор - комунистички блок, или смо напустили федералне или конфедералне формације какве су биле Чехословачка или Југославија - и сада имамо земљу са дефинисаним границама; то је први корак. Онда смо успели да се интегришемо у Унију и сада смо, барем формално, европска земља попут свих других чланица ЕУ. То је други корак.

Коначно, ту је и трећи корак: сада спроводимо својеврсну националну и популистичку револуцију како бисмо изградили националну државу која ће бити посвећена грађанима. Ти добри грађани нису узнемирени грађани припадници мањина (Срба или Румуна, на пример), нису либерали, нити су то хомосексуалци, или антиклерикалци, ни други који гаје нека другачија уверења.

Када говоримо о политичкој елити у тим земљама морамо констатовати да су то махом бивши националистички предатори који су се нешто раније пресвукли у добар европски костим

Та последња фаза представља глобални тренд од Пољске, преко Мађарске, Словачке, Хрватске, Румуније све до Бугарске. У свим тим земљама на власти су представници више или мање популистичких странака, а понекад и екстремне деснице.

Земље које су још у статусу кандидата су у сличној ситуацији и то је парадокс.

На самом почетку 21. века питање европских интеграција могло се означити као питање избора. Бирало се између, либерално-демократских прогресивних снага које су представљале левицу или десницу и, с друге стране, конзервативних националистичких режима попут режима Милошевића, Туђмана и других.

А онда је средином прве деценије 21. века наступио тотални преокрет - сви локални тимови, све економске елите и сви релевантни политичари постали су проевропски.

Када говоримо о политичкој елити у тим земљама морамо констатовати да су то махом бивши националистички предатори који су се нешто раније пресвукли у добар европски костим и припремили за брак са Европском унијом - онај брак који су очекивали у року од неколико месеци или неколико година.

Када говоримо о економској елити на Балкану реч је о богатству које је махом стечено на основу сумњивих послова у ратним временима и уз наду да ће субвенције допринети очувању тих клијентелистичких канала и одржавању или јачању повлашћеног положаја титулара тог богатства.

У политици је новац важан, али је за балканске моћнике важније да добију потврду моралне и пословне исправности и буду сматрани људима који се више не излажу ризику да се нађу на удару Хашког трибунала и који могу да негују амбицију да постану потпуно интегрисани званичници у органе и тела Европске комисије.

Парадоксално је да је тај консензус успостављен у тренутку када је европска перспектива почела да се удаљава. Разлози удаљавања су двојаки - с једне стране економска криза, док је, с друге стране, криза европских институција.

Земље кандидати су се одједном нашле у вакууму с многим актерима цивилног друштва који су загрижени проевропски активисти. Зато и они, а и многи други, себи постављају питање: о којој ми то Европи говоримо?

Неретко можемо чути да Европа Виктора Орбана или Бојка Борисова „није моја идеја Европске уније, нити је оно за шта сам се борио“. Ствари се додатно компликују политичким ћутањем Брисела, који је апсолутно неспреман да пружи једнозначан одговор у датој ситуацији.

Брисел нема ништа против "демократура": Брисел заправо толерише нелибералне демократије. То је демократија које је промовисао Виктор Орбан - да се у време кризе развијају нелибералне државе у односу на оне утемељене на владавини права и строгом начелу поделе на три гране власти.

Та допустивост нелибералних демократија је инспирисала неколико лидера на Балкану и регресија демократије у Централној Европи одговара интересима владајућих структура, па би се могло рећи и да је с њима усклађена.

Наглашена тенденција локалних режима да преузимају власт на све ауторитарнији начин углавном је норма у већини земаља кандидата за учлањење у ЕУ. У тим земљама постоје демократски изабране владе, али је у свима присутна и свуда се на исти начин манифестује ауторитарна девијација.

Тако смо сведоци девијације да већинска партија на власти сматра да може да преузме државу и располаже њоме онако како жели, да је користи и злоупотребљава без икаквих ограда и ограничења. Када је у политичком режиму толика корупција, онда је једину наду носиоцима такве власти - не би ли избегли кривично гоњење, оптужнице, судове и казне – пружа имунитет који доноси службени положај; то значи да им је потребно да остану на власти по сваку цену.

Тако страх од губитка избора прераста у стах од губитка слободе и нелегално стечене имовине. А то мења калкулације политичких једначина - још пре 10 година ретко смо имали прилике да видимо реизбор неке владе на Балкану. Данас нам се ретко пружа прилика да видимо неку владу како губи изборе на Балкану!

То ствара различиту динамику и у великој мери политизује етничке, националне и религијске идентитете – па се на тај начин политика идентитета враћа на Балкан.

Света европска крава - "стабилократија": Оно што представља посебан проблем јесте што на ауторитарно, а понекад и незаконито понашање партија на власти ЕУ реагује веома благо, опоменама које се своде на козметичке критике и ништа не чини.

Јасно је да у средишту Уније ситуација није сјајна, али је она далеко гора у земљама које су кандидати за учлањење.

Ако анализирамо те балканске земље уочићемо да демократија постоји формално, постоји својеврстан демократски формализам, али у пракси што се ствари више мењају то оне све више остају исте: на власти остају једни исти тимови који репродукују исте појаве - клијентелизма и поробљавања државе и државних ресурса.

Треба наглашавати парадоксалну и често двосмислену улогу Европске уније и Брисела, јер се стиче утисак да у њиховој политици преовлађује једна једина константа: опседнутост стабилношћу.

Очигледно је да нико не жели да се у овај део Европе врати хаос па јасно видимо да се чак и унутар ЕУ земље чланице не слажу око глобалне стратегије и понекад имају контрадикторне билатералне односе са истим балканским земљама.

Ту постоје два аспекта: први се своди на поменуто обећање проширења Уније на Балкан које никад од 2003. године није доведено у питање, барем не званично. То значи да постоји та европска посвећеност будућности Балкана у ЕУ и да ту посвећеност још нико није званично оспорио.

С обзиром на унутрашњу и спољну кризу која је погодила Унију 2008. и 2014. године разумљиво је да су процеси придруживања заустављени: када се центар урушава, није могуће пројектовати ред на периферији!

Други аспект односи се на болно искуство с Грчком, које је жестоко потресло центар ЕУ. Као прва балканска земља која је приступила Унији још 1981. године Грчка је од 2009. својеврстан антимодел. Показало се да је Ахилова пета европског пројекта - и криза евра и шенгенска криза су се спојиле - јер преко Грчке стижу мигранти у континенталну Европу.

У таквим околностима више се не може ни износити, а камоли бранити, аргумент који је у Солуну 2003. био врло популаран - да је Грчка авангарда Балкана у ЕУ.

У суштини, све се своди на то да Брисел једноставно не жели још пет или шест земаља таквог типа у Европској унији.

Тиме се делимично може објаснити и очигледна равнодушност, па и незаинтересованост Брисела за балканско питање. Осим тога, у међувремену су се појавили и други приоритети Уније.

Брисел сматра да засад нема ничег драматичног у погледу локалних демократија: „Само одрађујемо текуће послове; имамо хитније проблеме на источној периферији са Украјином и на југу у Средоземном басену са мигрантском кризом. Дакле, касније ћемо видети како се ствари развијају“. Тај став представља праву опасност.

Опасно је мислити да Балкан може бити препуштен самом себи. А ризично је веровати да се проблем може једноставно отклонити усредсређивањем на површну стабилност и занемаривањем ауторитарне суштине, а понекад и затварањем очију пред елементима незаконитог, па и злочиначког понашања локалних режима.

Права опасност је да се националистички сукоби врате са ауторитарном девијацијом и да ће на крају цена за Европљане бити неупоредиво већа од оне коју би донела стварна посвећеност интеграцијама.

Разуме се, то опредељење за проширење Уније не значи непосредно чланство, али значи да када се каже да нека земља има статус кандидата онда преговори морају бити отворени уз озбиљни надзор и контролу над испуњењем захтева.

Није довољно спровести козметичке реформе државног апарата и исправити законодавне текстове; све је то врло апстрактно и, што је најважније, све то остаје само на теоријском плану. Владавина права мора се поштовати у пракси и тек на том нивоу можемо судити о усклађености режима са европским стандардима.

Шта се заправо дешава, с обзиром на то да је европско праћење недовољно и да су критике у најбољем случају благе. Испоставља се да режим, пошто добије номинална обећања о владавини права и што се та теоријска фаза превазиђе, може да постане још тврђи: тако на делу имамо све већу контролу над медијима и невладиним организацијама и започиње нови циклус ауторитарне владавине.

Било би погрешно ако бисмо рекли да процес европских интеграција нема баш никакав трансформациони или еволуциони ефекат на институције земаља - постоје ствари које се заиста спроводе и имају позитиван утицај, али то, нажалост, више није суштинско питање.

Када се земљама кандидатима говори да ће се придружити Унији пошто прођу целокупан процес реформе, то је исто што и приче за малу децу. Прешло се са добрих намера на други политички ниво и мења се хијерархија приоритета и вредности... А демократска регресија (заиста је о регресији реч) прихвата се, макар и нерадо, у име свете стабилности.

Тачно је да техничка/технократска структура државе представља позитиван аспект те еволуције - невоља је што је то једини позитиван аспект. У пракси се власт и даље понаша као грабежљива сила која институционализује буразерску економију и даје положаје у државној управи родбини и пријатељима, родбину, пријатеље и партијске другове доводи на чело јавних предузећа и, захваљујући партијској монополизацији државног апарата ставља под своју контролу све јавне ресурсе. Режим контролише државу а ужа или шира породица, партијски другови и нешто шири кругови апсолутно контролишу целу земљу.

Ауторитарни режими знају да се на њихову ауторитарност не гледа благонаклоно међу страним партнерима на Западу, а посебно не у Бриселу. Зато им је увек корисно и потребно да пласирају врховни аргумент геополитике - који се односи на стабилност.

Дакле, на геополитичком нивоу, такви режими су у великој предности ако играју на следећу карту: „Наравно да сам мало корумпиран, мало лопов, мало лажов, можда и мало ауторитаран - али, будите опрезни! - добро пазите, јер наспрам мене стоји опозиција која је још опаснија!“

Та опозиција је наиме проруска, проамеричка, протурска, пронационалистичка, про... било шта... Није важно. А велика предност опозиција за овакве режиме је што су оне страшније од оних на власти.

Дакле, на геополитичком нивоу, такви режими су у великој предности ако играју на следећу карту: „Наравно да сам мало корумпиран, мало лопов, мало лажов, можда и мало ауторитаран - али наспрам мене стоји опозиција која је још опаснија

Одједном та теоријска претња опозиције представља одличан аргумент за Брисел - опет у име свете стабилности - „Ето, ми који смо мало дефицитарни у свим тачкама и који се понашамо аутократски - ипак ми одржавамо ред, не дозвољавамо хаос и, наравно, морамо да останемо на власти“. Тај метод успева. Балканска стабилократија се добро држи... баш као што добро напредује и политичка и демократска регресија.

Демографска паника и егзодус: Постоји још једна димензија која угрожава будућност региона. Реч је о економској кризи која поред свих политичких проблема додатно отежава ситуацију и која је основни разлог правог егзодуса из тих земаља.

Данас смо сведоци колико су балканска друштва слаба, подривена политичком регресијом, економском кризом, миграционим притиском и слабљењем становништва.

Број становника у свету је 7 милијарди и 500 милиона, а у једној четвртини држава број становника опада - понегде драстично.

Људи старе свуда, али се у неким земљама знатно више. Тај феномен је најприсутнији у Европи.

Први разлог је у недовољном природном прираштају - што је старење одоздо према горе, па се пирамида старости сужава у основи, због недостатка новорођене деце.

Постоји и старење одозго, које проистиче из чињенице да се данас живи дуже.

Постоји, и трећи, најакутнији облик старења тих друштава - то је одлазак младих људи.

Три узрока старења не утичу на истоветан начин на демографски пад у различитим земљама.

За Средњу Европу карактеристично је да сва три узрока делују истовремено - и продужетак просечног животног века, и пад наталитета, и вртоглави одлазак младих.

Тако се у тим посткомунистичким земљама прешло из репресије у депресију - очигледан резултат је демографска регресија. У Централној и Источној Европи стекли су се сви елементи за дубоку кризу идентитета која служи популистима на власти. Због тога је важно да нагласимо политички значај демографске кризе.

Према релативно конзервативним проценама балкански регион ће изгубити 25 посто становништва у наредних 30 година, тако да многим овдашњим народима заиста прети етнички нестанак. Тиме се могу објашњавати изражена антимигрантска осећања - и то у земљама у којима нема миграната, јер мигранти само пролазе кроз Балкан.

Та демографска паника даје повода различитим културолошким интерпретацијама догађаја. У земљама које су традиционално секуларне приликом инвазија других култура, макар те инвазије биле пролазне и ограничене, оживљавају национализми, буде се верска осећања, понекад и верски фанатизам.

 Зашто политичари воле демографске регресије: Већ неколико година миграторне појаве утичу на политички развој наших демократија. Најтеже је погођено 11 посткомунистичких земаља Централне и Источне Европе. Лежи ли у том кључ политичког таласа који их је не само запљуснуо, него и преплавио? Које су политичке и културне последице у земљама у којима је национални идентитет кроз историју злостављан и угрожаван?

Проценат изгубљеног становништва у последњих пет година представља показатељ на основу кога је савршено могуће предвидети како ће Европа - корелација између опадања становништва и раста популистичких гласова знатно је већа од корелације популистичких гласова и незапослености или корелације популистичких гласова и опадања животног стандарда.

Да би били носиоци промена младима није потребно да буду ни најпаметнији ни најбољи - довољно је да буду енергични и предузимљиви - а управо они напуштају земљу. Они собом носе сав новац и знање који су уложени у њихово образовање.

Пре десет година на тај феномен се гледало позитивно јер је постојала висока стопа незапослености, али данас недостаје радна снага. Чињеница да људи настављају да одлазе на Запад значи да озбиљни инвеститори више неће долазити у земље из којих они одлазе. То потхрањује негативне економске и демографске циклусе који дословно пустоше читаве регије.

Тај забрињавајући феномен ни најмање не смета ауторитарним режимима који се, напротив, хвале смањењем стопе незапослености, накарадно представљајући социјални колапс и демографску регресију као плод успешне економске политике. Колико год то на први поглед деловало парадоксално, сви ауторитарни режими у Источној Европи и на Балкану имају највише користи од тога што људи одлазе - зато што већина оних који напуштају земљу не одлази само због ниских плата, већ и због све већег незадовољства политичким развојем и негативним друштвеним кретањима. То је од пресудне важности.

Зато се и стиче утисак да се на изборима гласа несразмерно више за десницу и конзервативце, чак и онда када постоји либерални кандидат. Где је ту левичарска подршка и где су прогресивне снаге? Сви су они на Западу и то мења конфигурацију бирачког тела јер ће тих гласова бити мање - онолико мање колико тих људи у последњих пет или десет година више нема у земљи.

Са све израженијим конзервативним и популистичким гласањем општи положај становништва неће се побољшати. Ако живите у балканској или источноевропској земљи и желите да промените свој живот, најлогичније је да се иселите - лакше је да промените земљу и цело окружење него да промените режим или владу у матичној земљи.

Емиграција која је умногоме ослабила грађанска друштва се наставља, па улазимо у зачарани круг: режими постају све ауторитарнији, наде за промене је све мање а незадовољни људи одлазе - на општу равнодушност (па чак и прикривену радост) владајућих националних структура.

Упадљиво је да као последица те политичко-демографске регресије у некадашњим комунистичким земљама - малим земљама и малим нацијама чије су границе кроз историју више пута модификоване - напредује национализам.

Проблеми се не постављају са истим интензитетом у великим земљама попут Русије, Украјине или Пољске, али су врло озбиљно изражени у малим нацијама попут Словеније или Естоније са два милиона становника или Хрватске и Словачке са око пет милиона становника.

У малим земљама, у којима постоје бројне мањине и у којима је трансфер становништва демографско питање уско повезано са националним питањем, проблеми могу постати све израженији па и акутни.

Када су током деведесетих прошлог века спровођена истраживања јавног мњења у одговорима испитаника нагласак је стављан на слободу кретања и отварање граница с могућношћу преласка на Запад. У садашњем контексту сведоци смо потпуног преокрета јер ако се данас постави питање Да ли сте спремни да отворите границе с могућношћу уласка миграната? - већина испитаника у земљама региона одговара: Ако треба да бирамо између могућности инвазије миграната или могућности изласка из земље и слободе кретања, онда ћемо радије поново успоставити и штитити своје границе.

То значи да постоји забринутост за опстанак националног идентитета малих нација које су кроз историју злостављане и доживеле невиђени демографски шок (губитак становништва од отприлике 20 посто у периоду од 15 година за Румунију и Бугарску... а Србија није далеко од тога).

Становништво је самим тим пријемчивије за идентитетски и протекционистички дискурс и програм Орбана, Качињског или неког другог популисте истог кова.

Русија на Балкану и западни страхови: Русија веома помно прати дешавања у свим тим земљама. Русија настоји да конфигурише национализме источних земаља и Балкана и подстакне антизападну оријентацију.

С обзиром на пораст антагонистичких национализама и на неизвесности у јавном мњењу - ако је уопште могуће замислити сценарио где би се заоштравале тензије у односима Европске уније и Русије - то место би очигледно био Балкан.

Иако тренутно ослабљена, Русија настоји да обузда ширење НАТО и управо са тог становишта Балкан поново долази у жижу руске дипломатије.

Управо је та игра супарништва великих сила несрећа Балкана. Велика грешка малих земаља је наивно веровање да могу да се ослоне на овог или оног заштитника и на тај начин воде игру против суседа са којима имају територијалне спорове

С друге стране, у тешком економском, друштвеном и политичком контексту увек има локалних моћника који су у искушењу да износе националистичке аргументе и користе их за манипулацију јавним мњењем и скретање пажње са стварних проблема. У прошлости је то доносило добре резултате окупљања бирача око ауторитарног вође и подизања његовог рејтинга ... макар да се показало кобним по све остало...

Тај елемент кризе идентитета није промакао московским аналитичарима, баш као ни колегама из Вашингтона или Брисела.

Балкан је више од једног века место на коме се као под лупом види колико је Европа само себи склона. Балкански регион није само раскрсница утицаја Истока и Запада, већ и место прожимања и мешања Севера и Југа. То је раскрсница која је увек предмет спорова великих сила. Некада су се спорови за утицај водили између Француске и Аустроугарске, да би данас ЕУ била та која је саопштила да овај простор треба да се њој припоји. У исто време, Сједињене Државе упркос повлачењу остају важан фактор, Турска постаје све озбиљнији играч, а Русија је и даље незаобилазна у том регионалном контексту.

Управо је та игра супарништва великих сила несрећа Балкана. Велика грешка малих земаља је наивно веровање да могу да се ослоне на овог или оног заштитника и на тај начин воде игру против суседа са којима имају територијалне спорове. Ово је историјска драма Балкана, јер се велики заштитници понашају на врло прорачунат начин и користе Балкан као полигон на ком се по релативно ниској цени могу изводити маневри и остваривати сопствени стратешки и геополитички интереси.

 (Не)интегрисање Балкана у реформисану Европску унију: Мигрантска криза је за Европу шок какав је терористички напад 11. септембра представљао за Сједињене Америчке Државе.

Талас миграната је приморао Европљане да промене поглед на свет. С посебним интензитетом криза се испољила на периферији Европе.

Зато је сарадња ових земаља неопходна за проналажење решења за питање миграција у оквиру ЕУ и управо је то начин да се Балкан укључи у агенду Европе. Чак и ако не можемо отворено да говоримо о проширењу, Балкан мора бити део решења мигрантске кризе јер представља транзитну зону.

Неколико европских лидера попут француског председника Емануела Макрона тврде да у кратком, па чак и у средњем року нема ни говора о проширењу ЕУ. Такве изјаве могу бити подстицај младим људима са Балкана да напуштају земље.

На Западу постоји извесно разочарање Унијом - евроскептици доводе у питање његово технократско функционисање и отуђене структуре моћи.

Посебно је изражено разочарање на Истоку. Након пада Берлинског зида људи су очекивали да ће брзо достићи животни стандард Француске или Немачке. Постали су грађани друге класе који су на маргини, немају иста права и не уживају поштовање као грађани на Западу.

Ипак, постоји једна ствар која охрабрује - становници Централне и Источне Европе не мисле да би им било боље ван Европе. Дакле, иако се диже велика бука и испољава много скепсе, нико не жели да напусти Унију, па ни националистичке странке - сви су ради да мењају Брисел, али нико није вољан да изађе из Европске уније.

Испоставља се да је демографски утицај, старење становништва, пад наталитета и миграциони притисци - и миграција и исељавање - обезбеђује плодно тло за развој популизма у Европи.

Свака земља има своје специфичности, али ово јесте тренд који би требало да забрине европске лидере. Неадекватан одговор Брисела на социјалне проблеме није нимало помогао да се проблеми реше; напротив.

Демографска димензија није довољно уважена када се настојало да се проникне у узроке пораста популизма. Ипак, очигледна је корелација између демографске регресије и демократске регресије.

Демографска стварност и њене политичке последице, као и зачарани круг који настаје интеракцијом, у народу се пројектује кроз озбиљне назнаке национализма и одбацивања демократских процеса. То је игра коју врло вешто и перфидно игра одређени број популистичких режима и екстремистичких партија у Источној Европи и на Балкану. За сада је одговор ЕУ у најмању руку неприкладан за саме чланице Уније и потпуно недовољан и недорастао проблемима у земљама које су кандидати за придруживање.

Додатак

Нестајање становништва – бројке и правци кретања

Бугарска

Бугарска бележи највећи пад становништва у свету. У исти мах, то је и најсиромашнија земља у Европској унији. Године 1989. Бугарска је имала око 9 милиона становника, данас 7 милиона, а према пројекцијама Уједињених нација 2040. године тај број ће пасти на 5,5 милиона становника; више од 20 посто становништва напустило је Бугарску у последњих 15 година. Не само да се популација смањује, већ и становништво стари. Већина за коју се може очекивати да ће имати децу рађаће их и подизати ван Бугарске.

Хрватска

Хрватска је изгубила око 250.000 становника за неколико година (загребачки Институт за јавне финансије, позивајући се на стране регистре, процењује да је од 2013. до 2016. земљу напустило 230.000 људи). Према пројекцијама, Хрватска би могла изгубити још милион становника до 2050. године. Земља се толико празни да је у неким подручјима остала само четвртина становништва. Према процени хрватског Државног завода за статистику с почетка 2019, Хрватска је средином 2018. имала 4.089.000 становника, што је најмањи број у последњих 25 година.

Демографи указују да постоји реална могућност да је Хрватска је пала и испод четири милиона становника јер се велики број исељених не одјављује, а Државни завод своју процену броја становника заснива на броју рођених, умрлих, досељених и службено одсељених лица. У последњих седам година у Хрватској се смањио број деце до 14 година за скоро 60.000, док се број старијих од 65 и више година повећао за 74.000. Укупни број деце млађе од 15 година мањи је за готово 250.000 од броја грађана старијих од 65 година.

У периоду од 2001. до 2013. просечни хрватски емигрант имао је 41,5 година, да би у 2016. просек старости пао на свега 33,6 година. Како су генерације од 25 до 45 година оне које највише одлазе, у Хрватској има све мање породица и све мање деце. За пет година у земљи је нестало преко 200 школских разреда. Ако се садашњи тренд настави, до краја века могло би се догодити да на два пензионера имају само једног запосленог.

Парадоксално је да у Хрватској постоји економски развој и да земља пати од забрињавајућег недостатка радне снаге. Поред туризма и грађевинарства има много непопуњених места у другим радно интензивним секторима као што су услужни сектор или здравство, а у суседним земљама није могуће наћи раднике будући да су Србија и Босна погођени истим феноменом.

Послодавци су ове године издали странцима у Хрватској 65.000 радних виза у односу на 400 радних виза од пре пет година. Ангажовани су пакистански, филипински и индијски радници...

Мађарска

Године 2005. (Мађарска је постала чланица ЕУ 2004) број становника је износио 10.085.937, док је просечна старост становника била 39,1 годину. У новембру 2019. број становника износи 9.674.869, према подацима УН, а просечна старост је 42 године.

Иако број исељеника није велики као у другим посткомунистичким земљама, не може се рећи да је безначајан. Према подацима Централног статистичког завода Мађарске (КСХ) у 2017. земљу је напустило 25.100 држављана, што је за 15 посто мање него у 2016. Неславни рекорд забележен 2015, када је емигрирало 32.850 људи (32% у Немачку, 27% у Аустрију и 17% у Велику Британију). Одлазе углавном млади: 43% је млађе од 30, а 72% млађе од 40 година. Међу исељеницима има више мушкараца (52%) а од тог 64% чине нежење. Охрабрујуће је што од 2014. расте и број оних који се враћају у земљу, због повећања плата у Мађарској, али то не утиче битно на суморну слику, услед негативног природног прираштаја и упркос системским мерама за повећање наталитета.   

Румунија

Између 2007. и 2017. године земљу је напустило три милиона Румуна од којих њих 70 посто има мање од 40 година.

Србија и суседи

Према проценама Републичког завода за статистику (РЗС), средином 2017. године, број становника у Србији (без Косова и Метохије) је 7.020.858. Настављен је тренд депопулације, те је и коефицијент раста становништва у односу на претходну годину негативан -5,3 промила.

Становништво је све старије: удео популације старе 65 и више година је 2017. био 19,63 одсто, што је за два процента више него 2011. Србија са 43,1 годином просечне старости заузима треће место по старости међу европским државама; у последњих деценију и по грађани су у просеку старији за скоро три године. Испред Србије су по старости само Немачка (45,5 година) и Италија (44,4 године).

Пролетос је др Горан Пенев из Центра за демографска истраживања, Института друштвених наука упозорио да се рађа рекордно мали број деце. Више деце се рађало у минулом веку, током два светска рата и бомбардовања земље, него данас. Године 1950. родило се више од 160.000 беба, док је 2018. у породилиштима широм земље рођене 64.894 бебе. Додуше, то је за 160 беба више него 2015., када је у Србији рођено најмање деце још од почетка 20. века. Најцрње стручне пројекције показују да би, ако се наставе овакви негативни трендови, поготово ниски фертилитет, Србија 2061. године могла да има свега пет милиона становника. Чак и ако којим случајем фертилитет постане висок, садејство свих битних демографских чинилаца довело би до тога да број становника опет буде мањи него данас, тј. да падне на 6,2 милиона.

Исељавање је посебно мучна и тешко докучива тема, када је реч о земљама региона које још нису чланице ЕУ, јер не постоје поуздани подаци. Према летошњим подацима Евростата, централног статистичког бироа ЕУ, прошле године са Балкана је отишло 228.000 људи, од чега 51.000 из уже Србије, са Косова и Метохије 34.500, из Северне Македоније 24.300 и Црне Горе 3.000. Највише исељеника било из Албаније, 62.000, и Босне и Херцеговине, 53.500.

Из Албаније се највише грађана иселило у Италију (23.000), Грчку (17.000) и Немачку (10.000). Из БиХ су највише одлазили у Немачку (16.000), Словенију и Хрватску. Из Србије без Косова и Метохије највише грађана иселило у Немачку (16.000), затим као дестинације следе Словенија 5.100 и Хрватска и Словачка са по 4.900 исељеника из Србије. Са Косова, које је у документу означено као територија УН по Резолуцији 1244 Савета безбедности, највише људи прошле године је отишло за Немачку, 19.000, а затим следе Словенија и Италија. Из Северне Македоније се највише људи одселило у Немачку (11.500), а онда Италија и Словенија.

У односу на број становника, највише исељавања забележено је из Албаније, која има око 2,8 милиона становника па 62.000 одлазака чини око 2,2 одсто укупног становништва. Број одлазака из Северне Македоније чини 2,1 одсто укупног становништва, док је са Косова отишло два одсто грађана. БиХ је 2018. напустило 1,5 одсто становника, а ужу Србију 1,3 одсто.

У тексту су коришћени подаци из следећих радова и докумената:François Héran: Avec l’immigration

Jacques Rupnik: Les Européens face à l'élargissement

Ivan Krastev: Le destin de l'Europe

Eurostat: Western Balkans 2019