Економска политика | |||
Заштита потрошача у Србији или напред преваранти |
![]() |
![]() |
![]() |
понедељак, 29. октобар 2012. | |
Држава по дефиницији почива на уређеним односима унутар ње саме. Суштину тих односа чине прецизно регулисана права и обавезе грађана. Држава Србија је данас у великим проблемима, између осталог, и зато што се свест њених политичара задржава у сфери обавеза које грађани имају према држави (и њима самима). Обавезе државе, којом управљају на свим нивоима, за њих су нешто периферно, узгредно и про форма. Грађани би, по њима, и на толико требало да им буду бескрајно захвални, јер су се потрудили да се и тиме баве поред толиких својих других обавеза. Дали су грађанима чак и институцију омбудсмана (каква дивна страна реч), који штити интересе грађана са ефектом мањим од оног који имају три реченице објављене у новинским рубрикама типа “међу нама“. Кад је реч о заштити потрошача, силно су се потрудили и донели проевропски закон. Али, само на први поглед. Већ на прво озбиљније читање, видите да су у њему збрда-здола напабирчене опште фразе, преузете из европског позитивног права. Појединачно су врло коректне, неке чак и савршене, али су ипак само општа места. Поготово овако као код нас, на гомили, оне не значе ништа. Све просто вапи за додатним подзаконским прописима. Али, њих нема ... Можда се зато, пре неко вече, младић у једној мењачници насупрот пијаци Бањица усудио да одбије да ме услужи, иако има довољно “ситног“ новца, јер му је “више мука да тако уситњава људима“! Шта да човек уради на овакву бахатост? Средине нема – или изађете напоље или идете до краја, гарантовано губећи и време и живце. Већ сутрадан, у мом крају испод Храма, једна љубазна продавачица у продавници готове хране ми саопштава једну цену (пошто није истакнута), а друга на каси куца за 40% већу. Знам да ће сад многи читаоци рећи “овај нам открио топлу воду“ и сместа набројати бар по десет случајева када су они до касе у радњи донели робу по једној цени, а код куће на увећаном рачуну видели неку сасвим другу. Моје питање њима гласи: Јесте ли се, можда, већ навикли на то? Нека добро размисле, пре него што сами себи дају одговор ... Ако покушате да за овакво стање окривите одговарајуће инспекцијске службе, оне ће свој одговор претворити у јадиковке о недовољном броју запослених у тим службама. И, ту су у праву. У земљи у којој постоје огромни вишкови запослених у државној администрацији и око милион незапослених, не отварају се радна места која сама себе вишеструко отплаћују! Ту нешто заиста смрди. Али, вратимо се на оцену рада инспекција засновану на њиховим постојећим капацитетима и резултатима. Почнимо од вага за мерење у радњама и прастарог трика да се заклоне изложеном робом, и савременије варијанте где је вага јасно видљива али постављена дубље унутра, па је продавац заклони телом при мерењу. У сваком трговинском ланцу (држимо се прехрамбених производа, јер би нас описи превара код продаја технике, конфекције или намештаја далеко одвели) имате сандуке/витрине за хлађење у којима је роба без цене, само са назначеном тежином (обично комади качкаваља и скупљих салама). За њих је цена, по килограму, написана на једном од милион папирића који су прилепљени на том сандуку/витрини. Господо инспектори, пише у закону да се код робе у рефузи може назначити само цена по килограму, али ово није такав случај! Ово је продаја измерене и упаковане робе која мора на себи имати јасну цену. Нисте ваљда толико неуки, па да зато не реагујете? Слично је и кад вам за измерену робу на папиру напишу тежину и шифру робе, па је такву носите до касе (а неки трговачки ланци, поготово у унутрашњости, само тако послују!).
Пре него што стигнемо до самих грађана, морамо бар поменути Удружења за заштиту потрошача. Тешко је, и мало некоректно, критиковати неког ко бар покушава да нешто уради у општем мртвилу. Међутим, њихов учинак је евидентно раван нули. Скоро да не оправдавају смисао свог постојања. Сигурно да немају довољно финансијских средстава, сигурно да немају ни одговарајућу медијску подршку, али ...
Жена која је следећа на реду, и која је била очевидац целе свађе, пре него што је уопште рекла шта жели да купи, изрекла је невероватну реченицу. Рекла је продавцу, том ситном лопову: Јао, није вама лако, има нас свакојаких! Она му се додворавала! При том не схватајући да том реченицом аутоматски постаје његова нова жртва! Тако то код нас некад. А, сад? Јутрос сам се сетио ових сцена када сам у самоуслузи, пошто сам поранио, затекао групу купаца која стрпљиво чека да продавачица на полице прво поређа баш све хлебове и пецива које је дотерала у великим колицима. При том је тако стала и “паркирала“ колица да је потпуно затворила прилаз полицама (да јој купци не сметају док ради, што да јој се ту мувају). Пошто нисам био расположен да се дивим њеном раду, сматрао да је требало то да уради пре него што је самоуслуга уопште отворена и, што је најбитније, да се истовремено може и куповати и слагати роба, љубазно сам је замолио да се мало помери, померио колица, узео хлеб са полице и кренуо даље. А, она је збуњено, не знајући како да ради даље, погледала у људе који су чекали, на шта су јој они скоро у глас рекли: Нека, нека, само ви радите свој посао, има нас свакаквих! Значи, код нас: како некад, тако и сад. Многи добронамерни би овде мени рекли: Аман, професоре, ко може да исправи овај народ! И поменули петсто година ропства, период комунистичке послушности, образовну структуру становништва ... Обавеза је сваког политичара био на власти или у опозицији, сваког интелектуалца, био он истински или умишљени, сваког професора и ученог студента да образује свој народ, где год се затекао и у којем год времену живео. Није ово никаква фраза, ово је један од предуслова опстанка нације. И, није у овом тексту реч само о заштити права грађанина док је у улози потрошача, него о грађанину свесном права на достојанство и сопствено ЈА. Моћне су силе које се овоме противе, силе којима одговара да на сваки њихов неуспех, глупост или лоповлук, народ поданички одговори: Нека, нека, само ви и даље радите свој посао, има нас свакојаких. |