Зашто је Запад развијен а ми не?

Запад реторику намеће другима, док сами раде нешто сасвим друго, где теорије немају много утицаја на практичну политику. Дакле, богате државе имају тенденцију да сиромашнима намећу теорије које они саме не користе, нити су икада користиле.

Ерик Реинерт, у својој култној књизи Глобална економија - Како су богати постали богати и зашто сиромашни постају сиромашнији, на доста занимљив начин раксринкава многе економске догме данашњице. Ради се о тезама (научним парадигмама) која смо поунутрашњили и којима објашњавамо свет око нас а тичу се економије. Ствар не би била проблематична да управо на тај начин не помажемо себи да останемо заробљени у кругу сиромаштва.

После читања ове књиге намеће се питање да ли Србија може постати богата ако почне да понавља искуства, а не препоруке богатих? Нажалост, и прецизна спознаја наших проблема као и рад у складу са искуствима богатих земаља можда нас неће извући из привредног заостајања. Нпр. ако активније почнемо да штитимо поједине делатности наше привреде, као су то радиле све данас богате земље, Србија би се вероватно нашла под тихим санкцијама.^[1] Поред тога, ми немамо могућност да користимо ресурсе других, а своје практично немамо (радна снага нам није тако квалификована и иновативна као што често мислимо, док озбиљнијим минералним богатствима, које бисмо могли да извозимо, не располажемо). Србија би у случају протекционистичке, односно активне развојне, политике могла бити прилично изолована (и са запада и са истока), без дотока технологије и скупим кредитима.^[2] Дакле, алтернативна економска политика, која би се сводила на премису не ради шта западњаци причају већ ради шта западњаци раде, врло је ризична солуција. Зато није и чудно да је скоро ниједна земља није успешно применила. Има изузетака, то су државе које су током Хладног рата биле стратешки важни савезници САД: Јапан, Јужна Кореја, Тајван или Западна Немачка. Шта је био рецепт за успех ових, па и свих богатих, земаља? Индустрија и само индустрија.^[3] Наравно, са напредним технологијама, чији извоз није забрањиван као што је то радила Енглеска у 17, 18. и 19 веку^[4] или САД у односу на земље Варшавског пакта од краја 40-их до краја 80-их.^[5]

Кина је вероватно једини изузетак^[6]. Најмногољуднија земља успела је да привуче обилне стране инвестиције у последње три деценије, да својим тврдим ставом усмерава те инвестиције углавном у индустрију, да развије јаку науку окренуту према привреди. Најмогољуднија земља је успела да спречи лак улазак странаца у делатности које не могу да покрену развој земље, а могу лако да извуку профит, као што су малопродаја, телекомуникације или финансије (само 3% банкарског сектора држе странци). Оно што има Кина а немају многе државе која би да понове њен успех је огромно тржиште, и самим тим економија обима, најбољи производни и дистрибутивни ланци на 'једном месту', јака држава (односно непоколебљива елита и моћна оружана сила), и спремност да се по сваку цену дође до напредне технологије (то је радио СССР, као и Француска и Немачка током 18 и 19. века, а економска шпијунажа цвета широм света и данас). Поред тога, спремност и способност да се штеди две петине националног дохотка, односно да се инвестира дупло више него што је светски просек, показује невероватну могућност одрицања кинеског народа зарад будућности (кинеске пројекције су да ће та земља бити светски хегемон 2049.)

Случај Србија

Основни закључак једне нове економске студије веома је важан за Србију. Наиме, у истраживању Comina и Mestieria из маја 2013. показује се да је пут за смањивање неједнакости у привредној развијености међу државама масовно и брзо увођење нових технологија у сиромашне или средње развијене земље. Наравно, тешко да било ко интуитивно није био свестан овог закључка, али барем се научно потврђује потреба за привлачењем страних инвестиција, јер до софистициране опреме и преношења знања за њено коришћење тешко да можемо доћи на други начин. Студија је обухватила два последња столећа. На самом почетку 19. века, када се ствара модерна српска држава, земље запада Европе биле су тек 90% богатије него остатак света. До 2000. постојећа разлика у дохотку по становнику је учетворостручена.

Већ је познато да је раст продуктивности кључ за економски успон. Пораст продуктивности може бити резултат брзог усвајања нових технологија, тј. што мањег заостатка између нпр. откривања наизменичне вишефазне струје (Тесла) и масовне електрификације (требало је преко три деценије у САД). Поред тога, ако нека земља интензивно усваја нове технологије (и самим тим већи број радника ради на савременим машинама), што би значило нпр. масовну индустријализацију, то ће додатно убрзати раст продуктивности. У поменутом раду идентификовано је време увођења 25 најважнијх открића, односно технологија у последња два века у 132 земље. Студија показује да се разлика у времену које је потребно да се уведе нова технологија смањивала у корист сиромашнијих земаља (нпр. употреба компјутера данас је и у Србији распрострањена), али и да се разлика у масовности увођења нове технологије повећавала у корист богатих држава. Тако су богате земље 1900. достигле годишњи раст продуктивности од 2%, док је земљама у развоју за то било потребно још једно столеће. Дакле, прво су развијене земље знатно брже усвајале нове технологије током 19. века, да би током 20. столећа интензивнијим увођењем нових технологија (масовном индустријализацијом) додатно повећале разлику у расту продуктивности и тиме доходак по становнику.

Закључци за Србију се сами намећу: корен нашег заостајања лежи у 19. веку (и раније), у којем је Србија остварила врло спор економски напредак (око 1900. имали смо тек неколико десетина фабрика). И током доброг дела 20. века обим увођења нових технологија није био као на Западу, што је додатно продубљивало наше заостајање. Периоди, као што су 20-е, друга половина 30-их, те 50-е, 60-е и 70-е били су време индустријализације, али су прекратко трајали. 

Дакле, фокус се мора ставити на индустрију, посебно ону са средње и високо интензивном технологијом, ако се жели смањити или барем одржати заостајање у односу на Запад (то је кључ за раст продуктивности). Могућност за раст продуктивности у аграру или услугама је много мања него у индустрији. Дакле, потребне су нам стране директне инвестиције у технолошки интензивне гране.

Међутим, ствар отежава то што се ствари које јесу битне али нису суштинске за објашњење наших економских проблема у (стручној) јавности предимензионирају. Нпр. потенцира се да смо сиромашни због корупције, иако је она у Србији просечна у односу на ниво развоја. Наглашава се да је огроман проблем недостатак 'система', иако нема земље која је прво установила ефикасне институције па постала богата.

Лимити домаће економије

Оптимисти су веровали и да ће се стопе раста након пада 2009. брзо вратити на ниво пре кризе. Процењивало се да ће се економија вратити на дугорочни потенцијални ниво производне активности захваљујући обилној понуди (високо квалификованог?) рада и капитала (по основу очекиваних снажних прилива страних инвестиција). Обновљени раст требало је да обори незапосленост (а десило са да број оних који раде падне за преко пола милиона).

Шта се десило? Незапосленост је константно расла и са 14% 2007. се приближила цифри од 25%, па потом благо падала услед бољег статистистичког обухвата и демографског слома. Инфлација је опадала у последње две године и достигла више него полувековни минимум од 1,3% у јуну 2014, да би у априлу 2015. још увек била на ниских 1,8% (очекује се убрзавање у другој половини 2015). Економски раст, после скромног и што је важније услугама ’’гураног’’, просека од 5% 2000-2008, био је минималан 2010. и 2011 (1% и 1,6%), потом је пад 2012. био 'испеглан' растом 2013., да би 2014. били у минусу (-1,8%), а ове оптимистично на нули. Овако ниске стопе раста карактеришу економије са пуном запосленошћу, а не оне које се опорављају од снажног пада и имају пуно људи на бироу рада.

Постоји једно врло обесхрабрујуће објашњење за ова догађања. Дуга криза у којој се земља налази (практично три и по деценије) је вероватно за дужи рок смањила продуктивни капацитет српске економије (изгубљене је неколико технолошких генерација). То би значило да је тзв. геп (јаз) између текућег БДП и његовог потенцијалног нивоа много мањи него што се обично сматра. Наиме, можда је тренутни ниво запослености у Србији чак превелик. Нпр. око 90 хиљада људи ради у предузећима која су пред стечајем и опстају захваљујући субвенцијама, док је тешко наћи државна предузећа где нема вишкова радника.

Студије указују да незапосленост у САД пада зато што је све мање људи способних и спремних да раде (дуже студирање, рани одлазак у пензију, склоност коришћењу привилегија за социјално угрожене). САД ће бити суочене са релативно ниским растом и наредних година, на шта указује и пад потенцијалне стопе раста на 1,75%-2% са преко 3,5% 1990-их. Могуће је да Србију чека слично и да ће управо пад популације учинити да се незапосленост значајније не повећа у наредним годинама. Могућности за раст БДП, који не може бити подстакнут домаћом потрошњом услед фискалне консолидације, већ инвестицијама и извозом, односно иновацијама и предузетништвом, су ограничене. Наиме, тешко је очекивати неки инвестициони замах нити извозни продор, или технолошка или организациона унапређења у земљи гладној капитала, ресурса и квалификованог кадра каква је Србија.

Одговор на чувено питање зашто смо економски при самом дну Европе треба тражити у историјском легату, а заостајање и за суседима узроковано је разорним последицама политике 1990-их. Наиме, распад тржишта бивше СФРЈ и (добрим делом) губитак тог, као и ниско захтевног, тржишта СЕВ-а, санкције тј. изолација, те бомбардовање Србије, су кључни фактори који су преполовили ниво наше привредне активности. Транзициону рецесију имале су и Бугарска, Румунија, Македонија, Мађарска, док је Хрватска имала и рат, али су те земље већ у другој половини 90-их имале значајан раст БДП.^[7] Каснија Велика рецесија, од 2008., утицала је слично на све посматране земље.

Није спорно да имамо проблем са релативно неповољним привредним амбијентом, као и да су чињене грешке у економској политици, али то је био случај и са осталим земљама у транзицији. Наиме, убедљива већина емпиријских истраживања у којима се испитују резултати приватизације у Централној и Источној Европи указују да је приватизација позитивно или неутрално утицала на запосленост (Estrin, Hanousek, Kocenda & Svejnar, 2007). Србија је примењивала сличне методе приватизације као и те земље. Дакле, економски колапс 90-их довео је до заостајања Србије, које се у првих 15 година овог столећа није битније ни повећало ни смањило. Током фамозних 90-их практично је изгубљено скоро 900 хиљада радних места. Формализовање ових губитака врши се након 2000., и још увек није завршено.

Подаци ММФ (2015) указују да је процењени БДП по куповној моћи за 2015. за просечног грађанина Србије од 13380 текућих долара двоструко нижи од БДП просечног Грка и три пута мањи од истог индикатора за Французе (док је код Немаца 46895 долара). Слабије смо котирани и од Македоније (13955), знатно лошије од Бугарске (18326), Црне Горе (15805), Румуније (20526), Хрватске (21169). Ако узмемо у обзир и вероватну потцењеност нашег БДП за десетину, разлика остаје велика.

Шта чинити?

Поставља се питање шта чинити. Одговор је неоригиналан: понављати искуства оних који су успели, у мери у којој личимо на њих, и колико нам то околности дозволе.

Ако је пут развоја многих земаља попут Кореје или Тајвана водио путем депресирања валуте, централна банка би барем могла да покуша нешто слично. Ако је подстицање прерађивачке индустрије био услов без кога нико није остварио привредни раст и наша влада би морала наћи заобилазне начине да то ради, колико јој дозволе, наравно. Ако је на било који легалан начин могуће супституисати увоз, такве активности би људи у чијој је надлежности дата материја требало да подстакну. Ако без прилива модерних технологија нема извозно оријентисане, односно успешне привреде, јасно је да морамо такве инвеститоре наградити да дођу. Пре свега због тога иностране извозно оријентисане компаније (углавном са Запада) имају већ освојена тржишта ("која успешно бране"), те да је без њихове логистике, дистрибуције и маркетинга тешко остварити проходност на страна тржишта. Ако су страна улагања у малопродају, услуге, банкарство и осигурање, најчешће непродуктивна за домаћу економију, такве инвеституре не би требало дочекивати као оне који доносе извозно оријентисане послове у прерађивачкој индустрији.

Једном речју, и поред тешких задатих околности, креатори економске политике могу наћи начине да ублаже нашу слабу преговарачку позицију у глобалним оквирима. Питање је само да ли они знају како или су пак многи подстакнути да остану незапитани. Вероватно обоје.