Aleksandar Dugin: Zapad je došao do svog kraja, svet ulazi u postliberalnu eru

 Svet ulazi u postliberalnu eru. Međutim, ovo postliberalno doba potpuno je u suprotnosti sa komunističkim i marksističkim očekivanjima. Prvo, socijalistički pokret na globalnom nivou se ugušio, a njegove ispostave, SSSR i Kina, napustile su ortodoksne oblike i, u ovoj ili onoj meri, usvojile liberalni model, piše ruski filozof Aleksandar Dugin za "RIA Novosti".

Kao drugo, nastavlja Dugin, glavna pokretačka snaga, odgovorna za kolaps liberalizma, bile su tradicionalne vrednosti i duboki civilizacijski identiteti. 

Čovečanstvo prevazilazi liberalizam ne kroz socijalističku, materijalističku i tehnološku fazu, već kroz reaktivaciju kulturnih slojeva koje je zapadna modernost smatrala prevaziđenim, nestalim, ukinutim, odnosno predmodernošću za koju se pokazalo da nije uništena, i to ne kroz postmodernost, koja je u potpunosti izvedena iz zapadne modernosti.

Čovečanstvo prevazilazi liberalizam ne kroz socijalističku, materijalističku i tehnološku fazu, već kroz reaktivaciju kulturnih slojeva koje je zapadna modernost smatrala prevaziđenim, nestalim, ukinutim, odnosno predmodernošću za koju se pokazalo da nije uništena, i to ne kroz postmodernost, koja je u potpunosti izvedena iz zapadne modernosti

Ispostavlja se da je postliberalizam potpuno drugačiji od onog kakvim ga je zamišljala levičarska progresivna misao. Postliberalizam generalno stavlja u zagrade eru zapadne dominacije u modernim vremenima, smatrajući je samo privremenim fenomenom, etapom u kojoj nema ničeg opšteg i univerzalnog.

Određena kultura, ocenjuje Dugin, zasnovana na gruboj sili i agresivnoj upotrebi tehnologije, ostvarila je liderstvo na planetarnim razmerama u određenom periodu, trudeći se da svoje temelje, tehnike, metode i ciljeve učini univerzalnim.

Tako je počela istorija najuspešnije svetske imperije. Ali posle više od pet vekova, hegemoniji Zapada došao je kraj, a čovečanstvo se vratilo (za sada se samo vraća) u uslove koji su generalno bili karakteristični za doba pre oštrog uspona Zapada.

Liberalizam je istorijski postao poslednji oblik planetarnog imperijalizma Zapada, apsorbujući sve osnovne principe evropske modernosti i dovodeći ih do najnovijih logičkih zaključaka – rodna politika, buđenje, kultura poništavanja, kritičke rasne teorije, transrodne osobe, kvadroberi, posthumanizam, postmodernizmam.

Kraj liberalnog trenutka je više od tog kraja liberalnog trenutka. Ovo je kraj jedine hegemonije Zapada nad čovečanstvom. Ovo je kraj Zapada.

Dolazi era monarhija

Pokušaji da se izgradi svetska republika su potpuno propali. U januaru 2025. će konačno biti stavljen pečat na ovaj neuspeh. Ali postavlja se pitanje koji parametri će odgovarati postliberalnoj eri, navodi Dugin.

Sama ideja da je čitav sadržaj evropske modernosti – nauka, kultura, politika, tehnologija, društvo, vrednosti i tako dalje – samo epizoda, koja vodi do sramnog i jadnog kraja, pokazuje koliko će ova postliberalna budućnost biti neočekivana nakon kraja liberalnog trenutka.

Moderna Rusija, iako još formalno liberalna demokratija, ali se već oslanja na tradicionalne vrednosti, je, u stvari, tehnički monarhija.  Nacionalni vođa, nesmenjivost vrhovne vlasti i oslanjanje na duhovne temelje, identitet i tradiciju već su preduslovi za monarhijsku tranziciju – ne formalnu, već upravo suštinsku

Ovo će biti era monarhija. A postoje izvesni znaci da je njegova potpuna (a ne krnja, kao liberala i marksista) filozofija više nego pronicljiva i utemeljena.

Moderna Rusija, iako još formalno liberalna demokratija, ali se već oslanja na tradicionalne vrednosti, je, u stvari, tehnički monarhija.  Nacionalni vođa, nesmenjivost vrhovne vlasti i oslanjanje na duhovne temelje, identitet i tradiciju već su preduslovi za monarhijsku tranziciju – ne formalnu, već upravo suštinsku.

U svakom slučaju, liberalni momenat u ruskoj politici je nepovratno prošao, a ruska predmodernost će postajati sve aktuelnija.

Dugin dodaje da se i ostale civilizacijske države postepeno kreću u istom pravcu. Osobine svetog monarha, sve su vidljivije kod indijskog vođe Narendre Modija. Zatim tu je i komunistička Kina pod Si Đinpingom, koja sve više pokazuje karakteristike tradicionalnog kineskog konfučijanskog carstva.

"I sam vođa se sve više stapa sa arhetipom žutog cara. Moderna Kina ima sve razloge da se kreće ka statusu hegelijanske imperije duha. Islamskom svetu je takođe potrebna integracija. Referentna tačka može biti Bagdadski kalifat", piše Dugin.

Konačno, zašto ne razmotriti naizgled paradoksalan zaokret u politici Severne Amerike. Američki politički filozof Kertis Jarvin već dugo govori o potrebi uspostavljanja monarhije u Sjedinjenim Državama. U postliberalnom svetu sve je moguće. Čak i monarhijski zaokret.

Pred čovečanstvom se otvara bezgranična sloboda političke mašte — od sada je sve moguće.

Povratak u prošlost, uključujući daleku antiku, obnavljanje svetih carstava, uključujući i ona imaginarnih, otkrivanje novih, neutabanih puteva, iskopavanje zaboravljenih identiteta i slobodno stvaranje novih. Treba samo zaboraviti na liberalizam i njegove dogme, a svet se već nepovratno menja.

(RT)