Александар Дугин: Запад је дошао до свог краја, свет улази у постлибералну еру

 Свет улази у постлибералну еру. Међутим, ово постлиберално доба потпуно је у супротности са комунистичким и марксистичким очекивањима. Прво, социјалистички покрет на глобалном нивоу се угушио, а његове испоставе, СССР и Кина, напустиле су ортодоксне облике и, у овој или оној мери, усвојиле либерални модел, пише руски филозоф Александар Дугин за "РИА Новости".

Као друго, наставља Дугин, главна покретачка снага, одговорна за колапс либерализма, биле су традиционалне вредности и дубоки цивилизацијски идентитети. 

Човечанство превазилази либерализам не кроз социјалистичку, материјалистичку и технолошку фазу, већ кроз реактивацију културних слојева које је западна модерност сматрала превазиђеним, несталим, укинутим, односно предмодерношћу за коју се показало да није уништена, и то не кроз постмодерност, која је у потпуности изведена из западне модерности.

Човечанство превазилази либерализам не кроз социјалистичку, материјалистичку и технолошку фазу, већ кроз реактивацију културних слојева које је западна модерност сматрала превазиђеним, несталим, укинутим, односно предмодерношћу за коју се показало да није уништена, и то не кроз постмодерност, која је у потпуности изведена из западне модерности

Испоставља се да је постлиберализам потпуно другачији од оног каквим га је замишљала левичарска прогресивна мисао. Постлиберализам генерално ставља у заграде еру западне доминације у модерним временима, сматрајући је само привременим феноменом, етапом у којој нема ничег општег и универзалног.

Одређена култура, оцењује Дугин, заснована на грубој сили и агресивној употреби технологије, остварила је лидерство на планетарним размерама у одређеном периоду, трудећи се да своје темеље, технике, методе и циљеве учини универзалним.

Тако је почела историја најуспешније светске империје. Али после више од пет векова, хегемонији Запада дошао је крај, а човечанство се вратило (за сада се само враћа) у услове који су генерално били карактеристични за доба пре оштрог успона Запада.

Либерализам је историјски постао последњи облик планетарног империјализма Запада, апсорбујући све основне принципе европске модерности и доводећи их до најновијих логичких закључака – родна политика, буђење, култура поништавања, критичке расне теорије, трансродне особе, квадробери, постхуманизам, постмодернизмам.

Крај либералног тренутка је више од тог краја либералног тренутка. Ово је крај једине хегемоније Запада над човечанством. Ово је крај Запада.

Долази ера монархија

Покушаји да се изгради светска република су потпуно пропали. У јануару 2025. ће коначно бити стављен печат на овај неуспех. Али поставља се питање који параметри ће одговарати постлибералној ери, наводи Дугин.

Сама идеја да је читав садржај европске модерности – наука, култура, политика, технологија, друштво, вредности и тако даље – само епизода, која води до срамног и јадног краја, показује колико ће ова постлиберална будућност бити неочекивана након краја либералног тренутка.

Модерна Русија, иако још формално либерална демократија, али се већ ослања на традиционалне вредности, је, у ствари, технички монархија.  Национални вођа, несмењивост врховне власти и ослањање на духовне темеље, идентитет и традицију већ су предуслови за монархијску транзицију – не формалну, већ управо суштинску

Ово ће бити ера монархија. А постоје извесни знаци да је његова потпуна (а не крња, као либерала и марксиста) филозофија више него проницљива и утемељена.

Модерна Русија, иако још формално либерална демократија, али се већ ослања на традиционалне вредности, је, у ствари, технички монархија.  Национални вођа, несмењивост врховне власти и ослањање на духовне темеље, идентитет и традицију већ су предуслови за монархијску транзицију – не формалну, већ управо суштинску.

У сваком случају, либерални моменат у руској политици је неповратно прошао, а руска предмодерност ће постајати све актуелнија.

Дугин додаје да се и остале цивилизацијске државе постепено крећу у истом правцу. Особине светог монарха, све су видљивије код индијског вође Нарендре Модија. Затим ту је и комунистичка Кина под Си Ђинпингом, која све више показује карактеристике традиционалног кинеског конфучијанског царства.

"И сам вођа се све више стапа са архетипом жутог цара. Модерна Кина има све разлоге да се креће ка статусу хегелијанске империје духа. Исламском свету је такође потребна интеграција. Референтна тачка може бити Багдадски калифат", пише Дугин.

Коначно, зашто не размотрити наизглед парадоксалан заокрет у политици Северне Америке. Амерички политички филозоф Кертис Јарвин већ дуго говори о потреби успостављања монархије у Сједињеним Државама. У постлибералном свету све је могуће. Чак и монархијски заокрет.

Пред човечанством се отвара безгранична слобода политичке маште — од сада је све могуће.

Повратак у прошлост, укључујући далеку антику, обнављање светих царстава, укључујући и она имагинарних, откривање нових, неутабаних путева, ископавање заборављених идентитета и слободно стварање нових. Треба само заборавити на либерализам и његове догме, а свет се већ неповратно мења.

(РТ)