Aleksandar Fatić odgovara Aleksandru Baucalu: Ne može, i nikad nije mogla, mačka da čuva slaninu

Mađarski pravni teoretičar Andraš Šajo je, govoreći o tranziciji u ovom našem regionu, napisao da tranzicione promene podrazumevaju postojanje onoga što je nazvao “unutrašnjim konsenzusom” za promene, kojim se onda, na društvenom nivou, istupa iz proceduralnosti i institucionalnosti koja omeđuje postojeći poredak (poredak u najširem smislu, uključujući društvene prakse i poredak vrednosti).

Tako su nastajale sve sistemske tranzicije: konsenzusom ljudi koji su videli lose stanje u postojećem poretku, taj poredak je menjan, ponekad na ulicama, ponekad na druge načine.

Osnovni argument koji kolega Baucal u svom odgovoru na moj tekst navodi je taj da bi strani univerziteti, ako ih ne bi akreditovalo naše akreditaciono telo, doneli opasnost od lošeg kvaliteta, urušavanja standarda i, u celini, kvarenja kvaliteta visokog obrazovanja u Srbiji.

Kolega Baucal navodi da ja navodno smatram univerzitetsko obrazovanje u Srbiji “katastrofalnim”. Ja sam, međutim, rekao nešto sasvim drugo.

Jedan od velikih problema koji do sada nije pominjan je taj da u Srbiji pojam “univerzitet” nema onaj značaj koji taj pojam ima na Zapadu.

Naši univerziteti su samo mrežne, krovne organizacije čija su ovlašćenja u odnosu na fakultete veoma skromna.

Pravi subjekti visokog obrazovanja su fakulteti, koji, faktički, rade šta hoće, a praksa je ta da univerzitet gleda da im se ne zameri.

Kada se kvalitet visokog obrazovanja sagleda u navedenom svetlu, onda dobijamo prilično iznijansiranu sliku: visoko obrazovanje u Srbiji nije ni izvanredno, ni katastrofalno, prosto zato što postoje odlični fakulteti (poput nekih tehničkih i prirodnih fakulteta), pristojni fakulteti (poput kvalitetnijih društvenih fakulteta), i katastrofalni bez zadrške, poput pravnih, raznih socijalnih radova, defektologija, nekih segmenata političkih nauka, itd.

Ovako iznijansirana slika kvaliteta srpskog obrazovanja baca dodatno svetlo na perspektivu dolaska stranih univerziteta. Oni bi došli upravo da pokriju one oblasti u kojima je srpsko visoko školstvo osrednje do katastrofalno.

Visoko obrazovanje u Srbiji nije ni izvanredno, ni katastrofalno, prosto zato što postoje odlični fakulteti (poput nekih tehničkih i prirodnih fakulteta), pristojni fakulteti (poput kvalitetnijih društvenih fakulteta), i katastrofalni bez zadrške, poput pravnih

Konkretno, koliko sam shvatio, vlast je pominjala dolazak pravnih fakulteta, fakulteta za poslovne studije i sličnih.

Upravo to je “region katastrofe” u srpskom visokom obrazovanju, te bi se, sasvim jasno i potpuno nesporno, dolaskom stranih fakulteta unapredio nivo visokog obrazovanja u Srbiji.

Deo regiona katastrofe u smislu obrazovanja su i ustanove za “poslovne studije” i slične naučne discipline, koji posluju sa adresama registrovanim na nepokošenim livadama širom naše zemlje ponosne, u čijim zgradama se svetla nikada ne pale, a koje je akreditovalo isto ono akreditaciono telo o kome je ovde reč.

To su razni “internacionalni” fakulteti na kojima predaje cela familija vlasnika, a na kojima se čak brane i doktorati, i to u obližnjim kafanama uz kolenicu i ajvar za sve prisutne.

U akreditacionim telima sede ljudi koji su zaposleni na državnim univerzitetima, i koji, faktički, predstavljaju one glasove, koje smo mogli čuti ovih dana, po kojima je dolazak stranih fakulteta smrtna opasnost za domaće univerzitete.

Stoga, jednostavno, mačka niti može, niti je ikada mogla da čuva slaninu, koliko god to ona želela, a razumemo svi zašto želi.

Neće valjda srpsko akreditaciono telo koje je godinama akreditovalo Megatrend da akredituje Reading ili Loughborough (da navedem jedan odličan i jedan pristojan britanski univerzitet)?

Neće valjda bokser iz kluba Radnički u Hali sportova da akredituje MekGregora i Alistera Overima? Takva ideja ne samo da je a priori sumnjiva i problematična, nego je uvredljiva i nemoguća.

Uvek je, kada čovek ima dilemu, dobro pogledati kako tom pitanju pristupaju oni srećniji ili pametniji od njega, koji su na to pitanje dali odgovor, a to su zemlje Srednje Evrope, koje su kroz ovaj proces prošle pre nas.

Dobar primer je Češka Republika, koja je, ne štiteći nekritički svoje državne univerzitete, omogućila otvaranje velikog broja stranih univerziteta.

Danas u Češkoj Republici imate Anglo-američki univerzitet, koji je izrastao iz malog koledža otvorenog devedestih godina, a imate ispostave nekih od najuglednijih zapadnih univerziteta, na kojima studiraju i neki naši studenti.

Češke vlasti su omogućile otvaranje stranih obrazovnih ustanova na način koji domaćim ustanovama ne daje direktnu ili indirektnu mogućnost da opstruišu njihov dolazak i rad, a time su omogućile i stvaranje jedne atmosfere u kojoj su studenti mogli da biraju fakultet na kome će studirati

Češke vlasti su omogućile otvaranje stranih obrazovnih ustanova na način koji domaćim ustanovama ne daje direktnu ili indirektnu mogućnost da opstruišu njihov dolazak i rad, a time su omogućile i stvaranje jedne atmosfere u kojoj su studenti mogli da biraju fakultet na kome će studirati.

Nikome u Češkoj nije padalo na pamet da je dolazak američkih univerziteta “nelojalna konkurencija” zato što neki Radek ili Karel nisu dobili priliku da oni, sedeći u svojim lokalnim kancelarijama, akredituju LSE.

Nije mi sasvim jasno zašto kolega Baucal smatra problematičnim to da studenti i njihovi roditelji proveravaju kvalitet pojedinih fakulteta, te da bi to za njih trebalo da obavljaju državne institucije, u istom tekstu u kome sugerišu krivicu istih tih institucija za “nadstrešnicu” i druge bezbrojne skandale koje su prouzrokovale upravo institucije.

Zašto bismo toliko verovali institucijama koje rade u korist monopola državnih univerziteta, a toliko kritikovali sve ostale institucije?

Upravo je procena kvaliteta fakulteta od strane studenata i njihovih roditelja osnovni način na koji oni studenti koji studiraju na međunarodnoj univerzitetskoj sceni biraju fakultete, svuda u Evropi.

Niko ne očekuje da mu država, ili njeni začaureni lokalni univerziteti i njihovi predstavnici u akreditacionim telima, objasne koji fakulteti su dobri, a koji nisu.

Zašto bismo smatrali da su naši studenti i njihovi roditelji nesposobni da se sami opredeljuju?

Ne možemo očekivati unapređenje sistema visokog obrazovanja unutar postojećeg sistema. Moramo ga “izazvati” konkurencijom koja neće biti pod kontrolom ljudi koji su iz postojećeg sistema. To je prosto logička pretpostavka svake sistemske promene.

Dodao bih i nešto o dobrim i lošim fakultetima i univerzitetima.

Pogledajte primer Velike Britanije. U toj zemlji, među tradicionalnim univerzitetima, ne postoje loši univerziteti. Svi su dobri, sa nijansama u smislu razlike u kvalitetu. Kada su se pojavili lošiji fakulteti? Onda kada su se nekadašnje više škole (“polytechnics”, ili popularno “polys”) volšebno, aktom zakonodavca, pretvorile u univerzitete.

To je isto svojevremeno urađeno kod nas, i tako smo dobili razne defektologije, razne specijalne edukacije i razne visoke škole svega i svačega, na kojima vlada — ukratko, haos. Taj haos se ogleda ne samo u potpuno različitom kvalitetu nastave između pojedinih odeljenja, nego i u teškim disciplinskim, budžetskim i drugim kontroverzama, o čemu su mediji proteklih godina dosta pisali.

Da li je potrebno uopšte pominjati teške i još uvek nerazrešene probleme zlostavljanja studentkinja i različih seksualnih zloupotreba koje godinama lebde u “etru” u vezi sa pojedinim fakultetima, decenijama, a povremeno izbijaju u javnost i kroz prave medijske skandale?

Da li mi kao javnost uopšte znamo da je navedena pojava potpuno nemoguća čak i na osrednjim zapadnim univerzitetima, da postoji nulta tolerancija za takve stvari, i da neko ko to uradi, više nikada ne može da se zaposli nigde u obrazovanju?

Zašto bismo toliko verovali institucijama koje rade u korist monopola državnih univerziteta, a toliko kritikovali sve ostale institucije?

Da je nezamislivo da se neko ženi studentkinjom, i to više puta, i da napreduje u hijerarhiji bez ispunjavanja propisanih uslova, uprkos ovakvom ponašanju?

Da li naša javnost uopšte shvata da je takva praksa na nivou kamenog doba visokog obrazovanja, i da je ona aktuelno stanje u našem društvu?

Da li smo mi kao javnost uopšte i približno svesni u kakvoj smo mi “rupi” u pogledu obrazovanja, i u supstantivnom, i u etičkom smislu, i da to nema apsolutno nikakve veze sa činjenicom da imamo pojedince koji su kvalitetni, koji rade i objavljujući održavaju nekakav status na šangajskim i raznim drugim listama?

Na samom kraju, paralela koju kolega Baucal iznosi sa lekovima mi se čini posebno korisnom.

On postavlja pitanje kako bi to izgledalo kada bi se u jednoj zemlji koristili lekovi koje nije odobrilo odgovarajuće nacionalno telo za lekove.

Primer je odličan, u zemlji u kojoj imamo mučeničku borbu roditelja dece sa retkim bolestima za koje nacionalna tela ne odobravaju lekove nove generacije, bolesnika od dijabetesa da se registruju inovativni lekovi i da se omoguće senzori koji sprečavaju da se mala deca bodu iglama više puta dnevno, i u kojoj se vodi bitka da se uvedu etablirani oblici imunološke terapije koja spasava živote obolelima od malignih bolesti.

Ljudi umiru dok se čeka “akreditaciono telo” da kaže da li je terapija koju primenjuje Mayo klinika “dobra po srpskim standardima”.

Mislim da taj primer u potpunosti ilustruje ključne aspekte ove debate i bilo bi ga dovoljno navesti i bez ostatka teksta.

Autor je profesor, osnivač Instituta za praktičnu humanistiku

(Danas)