Блиц: Зашто је Русија 1867. Америци продала Аљаску за тричавих 7.2 милиона долара

 Аљаска је била део Русије до 1867, али је сада 49. савезна америчка држава.

Кад је потписан уговор о продаји Аљаске, руска експанзија на пацифичкој обали заустављена је на северноамеричком континенту. Иако су преговори око земље трајали деценијама, САД су из тога изашле као “велика сила” Азијско-пацифичког региона. Тадашњи амерички државни секретар Вилијам Сјуард одиграо је кључну улогу у уговору који је потписао председник Ендру Џонсон.

Али, питање је зашто је Русија морала да прода Аљаску која је пуна природних ресурса?

Историја Русије на Аљасци

Укупна површина Русије је у 16. веку била само делић ове данашње. Али, источна земља Русија је поседовала Аљаску. Ови приливи у региону помогли су раст трговине, пише “Стејтсмен”.

Русија је 1581. заузела Сибирски канат, што је означило почетак њеног освајања Сибира. Руски цар Петар Велики био је веома заинтересован за азијско копно. Започео је две истраживачке експедиције из града Охотска.

Витус Беринг је 1741. прешао Берингов мореуз и стигао до Аљаске. Након тога је отишао на планину Сент Елајас, на граници Јукона и Аљаске, и град Јакутат на Аљасци. Ипак, умро је у децембру 1741 . од скорбута током друге експедиције на Камчатку.

Његова посада је у близини Алеутских острва пронашла стотине морских видри, лисица и фока које су деловале као трачак олакшања на бурном путовању због неповољних временских услова. За разлику од данас, тадашња Аљаска је имала смртоносну климу.

Аљаска пре продаје и колонизација

Укупно је свега 800 руских држављана колонизовало острво које је такође било лоцирано далеко од тадашње руске престонице Санкт Петербурга.

Руска Аљаска је у 19. веку била центар међународне трговине. У њеној престоници Новоархангелску (данас град Ситка) трговало се кинеским тканинама, чајем, па чак и ледом, који је био потребан југу САД пре појаве фрижидера. На Аљасци су се градили бродови и подизале фабрике, а вађен је и угаљ. Већ су била откривена и бројна налазишта злата. Продаја овакве територије заиста изгледа као неразумна одлука.

Руски трговци су на Аљаску дошли због трговине кљовама моржа и драгоценим крзном морске видре, које су набављали трампом од староседелаца. Тиме се бавила Руска америчка компанија.

Ситка или Новоархангељск, бивша престоница Аљаске 1869. након што је купљена од Русије на илустрацији из 19. века

Руска Аљаска је у 19. веку била центар међународне трговине. У њеној престоници Новоархангелску (данас град Ситка) трговало се кинеским тканинама, чајем, па чак и ледом, који је био потребан југу САД пре појаве фрижидера. На Аљасци су се градили бродови и подизале фабрике, а вађен је и угаљ. Већ су била откривена и бројна налазишта злата. Продаја овакве територије заиста изгледа као неразумна одлука

Главни управник руских насеља у Америци у време њиховог највећег процвата био је талентовани трговац Александар Баранов. Он је градио школе и фабрике и учио староседеоце да саде репу и кромпир. Градио је утврђења и бродоградилишта и ширио трговину крзном морске видре. Себе је називао "руски Пизаро" и везао се за Аљаску не само пословно, него и срцем.

За време Баранова Руска америчка компанија је имала огромне приходе: преко 1000% профита. Када је Баранов у дубокој старости напустио послове, на његово место је дошао капетан-лајтнант Гагермејстер, који је са собом довео нове сараднике и акционаре из војних кругова.

Нове газде су себи одредиле астрономске плате. Обични официри су добијали по 1.500 рубаља годишње (што је било упоредиво са примањима министара и сенатора), а шеф компаније чак 150.000 рубаља, дакле 100 пута више. Док су у исто време цене по којима су од локалног становништва откупљивали крзно преполовљене. То је довело до тога да су у току наредних 20 година Ескими и Алеути готово сасвим истребили морске видре и Аљаска је изгубила свој најпрофитабилнији посао. Староседеоци су живели у немаштини и подизали побуне које су Руси гушили, гађајући села на обалама из војних бродова.

Официри су покушали да нађу нове изворе прихода. Тада је и почела трговина ледом и чајем, коју лоши бизнисмени такође нису успели да организују како треба. При томе им није падало на памет да смање своје плате. На крају је Руско америчка компанија прешла на државно дотирање од 200 хиљада рубаља годишње. Али ни то није спасло компанију.

Тада је почео и Кримски рат. Против Русије су биле Енглеска, Француска и Турска. Кримски рат од 1853-1856. био је последњи ексер у ковчегу кад је Русија изгубила од савеза Отоманског царства.

Постало је јасно да Русија није у стању ни да снабдева, ни да штити Аљаску. Поморске путеве су контролисали непријатељски бродови. Чак је и могућност добијања злата постала неизвесна. Стрепели су да непријатељска Енглеска сасвим не блокира Аљаску, што би Русију оставило без икаквих могућности у односу на ову територију.

Односи између Москве и Лондона су били све затегнутији, док су односи са властима САД, које тада нису биле светска сила, били срдачнији него икада.

Због исцрпљивања касе и 12.000 жртава у рату, Русија је одлучила да прода Аљаску.

Кримски рат

Русија је желела да контролише балканске земље попут Бугарске, Румуније, Молдавије и Крима. Они су били део Отоманске империје 1850-их. Руска жеља да заштити хришћане у већински муслиманском Отоманском царству довела је до Кримског рата.

Кад је извршила инвазију на Румунију у јулу 1853, Турска је објавила рат у којем је била подржана од стране Британије и Француске, које су желеле да униште руску поморску моћ у Црном мору. Кримски рат се окончао 1856. кад је потписан Париски споразум због све већег отпора Аустрије.

Русија и САД као савезнице

Како ниједна у том периоду није “мирисала” Британско царство, Русија и САД су биле савезнице 1800-их.

То је био један од разлога зашто је Русија приступила САД са уговором о Аљасци. Преговори о томе почели су између две земље убрзо након што је Вашингтон стабилизовао ситуацију у периоду након грађанског рата.

Русија је послала тим геодета на Аљаску да процене вредност природних ресурса. Они су израчунали да ће цена да буде 10 милиона долара. Иако је добила инструкцију да не продаје Аљаску, Русија је обавестила САД о цени коју жели за ту земљу. Али, договор је на крају фиксиран на цену од 7,2 милиона долара, наводи “Стејтсмен”.

Амерички председник Абрахам Линколн умро је 15. априла 1865, током самих преговора, и Ендру Џонсон је преузео уговор о Аљасци кад је изабран за новог првог човека САД.

Уговор о Аљасци

Русија је тражила да прода Аљаску САД 1859. Али, то је било активан период током Грађанског рата. Сјуард и руски министар за САД, барон Едуард Стојкл, дошли су до споразума да ће САД платити Русији 7,2 милиона долара.

Амерички Сенат је одобрио уговор 9. априла 1867, а након тога је Ендру Џонсон потписао Уговор о Аљасци у мају 1867.

Русија је формално пребацила Аљаску у власништво САД 18. октобра те године. Тиме је окончано руско присуство у Северној Америци, а САД предате кључ северне ивице Пацифика. Током три деценије САД нису обраћале много пажње на регион и њиме се управљало војним, поморским и финансијским правилима.

Од "Сјуардове глупости" до статуса државе

САД су 1884. успоставиле цивилну власт у региону и такође захтевале законе о рударству. Уговор о Аљасци иницијално се сматрао губитком за САД и прозван је “Сјуардовом глупошћу”.

Али, онда је 1896. Јукон нашао велике резерве злата на Аљасци и даља анализа је довела до открића огромних ресурса минерала. Ова налазишта злата служила су као капија ка златним пољима у Клондајку.

Стратешка важност Аљаске изражена је током Другог светског рата. Статус државе добила је 3. јануара 1959. а у том процесу учествовао је и један Србин.

(Блиц)