Хроника | |||
Бобан Стојановић: Шта можемо да очекујемо до 2027. |
петак, 01. новембар 2024. | |
Након изборних 2022, 2023. и 2024. године ушли смо у период који пре свега обележава тема литијума, односно питање отварања рудника литијума у Србији, толико да смо основне перспективе политичког живота оставили по страни и сви некако занемарили. Вероватно са разлогом. Србија одавно не припада ни минималним демократским типовима политичких режима, избори су „избори са унапред познатим победником“, а све што се дешавало 2023. и 2024. године само нам је додатно аргументовало све оно што свако види (како у Србији, тако и у иностранству).
У класичном смислу политичко-партијских односа, од стране власти је најављено да следи реконструкција Владе током 2025. године, а председник је неколико пута најављивао да избора неће бити пре 2027. године када нам стижу редовни председнички избори (тек ћемо имати понеке локалне изборе током 2025. и 2026. године). У последњем гостовању на РТС-у је рекао да ће се о датуму тих избора разговарати са опозицијом, али да у обзир могу да дођу пролеће 2027. године или крај 2026. године. Међутим, уколико је председник мислио на председничке изборе ту је малчице погрешио са најавом, што и није први пут (слично се лицитирало термином избора 2022. године), јер ће се председнички избори расписати 2. марта (тачно 90 дана пре истека мандата), тако да се одрже у априлу месецу 2027. године (30 до 60 дана од расписивања). Не би нам наравно био први пут да имамо скраћење мандата председника Републике (али ипак тешко да би се без других редовних избора као што је био случај 2012. године ишло на скраћивање мандата од тек неколико месеци). Према томе, за очекивати је да ипак председнички избори буду у априлу 2027. године. Са друге стране, остаје питање да ли ћемо издржати да до тада не буду још једни ванредни парламентарни избори (само 2020. године у ери СНС-а је Србија имала редовне парламентарне изборе). У свему овоме, не треба заборавити најважнију ствар – према Уставу Републике Србије, актуелни председник Александар Вучић не може да се кандидује за трећи мандат и ово је кључно питање политичке динамике и политичких односа у периоду који следи. Ако ме питате да ли Александар Вучић размишља о томе како да организује председничке изборе 2027. године, а да нема ризик пораза на њима (његовог кандидата) – наравно да размишља. Односно, разлог зашто се и преместио са позиције председника Владе на позицију председника Републике је било искључиво да се не би случајно десио други круг председничких избора 2017. године и стварање неке врсте референдумске атмосфере. С обзиром да је Вучић кроз цело трајање своје владавине одбијао да има – не особу број 2 у странци и у држави – него је одбијао да допусти некоме да буде и особа број 20 (постоји он као политичар број Један, па Милош Вучевић, Ана Брнабић и Ивица Дачић као политичари број 21, 22 и 23 у нормалним околностима политичког функционисања), он нема кандидата који би могао да има резултат приближан његовом. Не само да то не може да буде нико из СНС-а, него сам сигуран да ниједна јавна личност коју би потенцијално кандидовао – нема шансе за победу у првом кругу избора (између осталог сигуран сам да би социјалисти имали свог кандидата на тим изборима). Према томе, 2027. године нас без обзира – на изразиту предност коју СНС (неправедно) остварује у политичком животу Србије кроз контролу медија, политичко застрашивање и уцењивање грађана и контролу политичког живота у свим местима у Србији мањим од Београда, Новог Сада, Ниша и Крагујевца, практично неограничених ресурса које имају на располагању и изборних превара које су доведене до савршенства – очекују изузетно неизвесни избори, под условом да све остане исто. А ауторитарни лидери не воле неизвесности, а посебно не ризике. Са друге стране, да ли би неко смео да гарантује да ћемо 2027. године уопште имати председничке изборе у оваквим околностима? У смислу да ли ће се председнички избори уопште одржати (укидање непосредног избора председника Републике) или да ли ће можда ипак Александар Вучић бити кандидат на њима? За обе ове ствари су потребне промене Устава Републике Србије. Ако ме питате да ли ће се Устав мењати да би Вучић поново могао да се кандидује (постоје примери из упоредне праксе), односно да се дода трећи мандат или да се укине ограничење мандата – по мени није искључено, али сматрам мање вероватним. Да ли ће Србија ући у можда корените промене политичког система у коме би се укинуо непосредан избор председника (председник би се бирао посредно у скупштини) или уопште избор председника Републике (потпуно укидање функције председника) чиме бисмо постали чисти парламентарни систем – што би значило да би Александар Вучић био последњи (непосредно изабрани) председник Републике Србије, не звучи као нешто о чему (Вучић) није размишљао, он који нескривено жели да остане уписан у историји Србије. Како год да се окрене, за било коју измену Устава владајуће партије тренутно немају 2/3 већину у Народној скупштини, с тим што ово представља промену уређења власти што значи да је неопходан и републички референдум за потврђивање промене Устава. О томе како би грађани гласали на референдуму за промену Устава постоји много отворених питања. Са једне стране као да се гласа директно за Александра Вучића, а са друге стране – отворени референдум за Вучића и против њега (без контра кандидата, нема шта да се не свиди код одговора Против шареноликим и међусобно зараћеним бирачима опозиције у Србији). Додатно, људи у Србији воле функцију „председника“ – чак и невезано за овај контекст, нисам сигуран да би за ону опцију укидања те функције постојала већина за такво нешто. Свакако, без сигурности да би исход референдума био позитиван по Вучића, референдума и измена уређења власти не би ни било. Пре референдума свакако остаје питање 2/3 већине у Народној скупштини. Ако ме питате шта би био потенцијални разлог за расписивање ванредних парламентарних избора у наредних годину или две – могу да тражим одговоре само у овоме, али нисам ни сигуран колико је то могуће и у којим околностима да актуелна власт на неким ванредним изборима освоји више од 166 мандата (2/3). У складу са тим – било би потребно пронаћи лажне опозиционаре који би након избора ипак подржали овакве измене Устава и постали део власти, а није да није било и скорашњих примера томе. Али кад смо код тога – за то можда и нису потребни нови избори, јер можда већ постоји 10-ак посланика спремних на „компромисе“ па се најављеном реконструкцијом Владе следеће године или неком новом реконструкцијом у наредних годину и по дана можда може и цела нека партија увести у владајућу већину чиме би се остварила 2/3 већина за промену Устава. Не знам шта је најизвесније од свега пописаног, али знам да један човек увелико размишља о томе шта му је чинити, а времена је све мање. Да све остане исто, да се иде на редовне председничке изборе на којима Вучић неће бити кандидат и који могу бити и те како неизвесни– из целокупног стила владања и играња са изборима – делује ми најмање реално. Са друге стране, да се то не деси – неопходне су тектонске промене како политичког система, тако и међупартијских односа. Питања и опција је пуно, времена све мање, а у сваком случају ово је можда и кључно питање одржања и дуготрајности владавине СНС-а и Александра Вучића. * Ауторски текст др Бобана Стојановића, политиколога и доктора политичких наука (Н1) |