Божидар Маљковић: О Вучићу свако може мислити што жели, али кад је спорт у питању, онда нема бољег; Мрзео сам Милошевића и његову политику

 Божидар Маљковић, председник Олимпијског комитета Србије, а некада трофејни кошаркашки стручњак који је са Југопластиком направио сензацију, покорио Европу (и то не само једном), дао је интервју за Индеx.хр који је изазвао огромну пажњу у Хрватској, управо због ситуације у вези са клубом из Сплита на чијем је кормилу био

"Цео амфитеатар Медицинског факултета у Сплиту ваљао се од смеха кад је Божо Маљковић причао како је своје играче уочи Фајнар фора у Минхену провоцирао и чак вређао само да се у њима пробуди инат. Казао је да је због Југопластике искован термин аутсајдер, а Тонију Кукочу је рекао да у поређењу с Барсиним горостасом Аудијем Норисом изгледа као да пере своје ножице у епрувети. Маљковић је успео, а све остало је историја.

Човек који је освојио четири титуле првака Европе с три различита клуба у Сплит је стигао на промоцију књиге ''Првопластика'', објављене поводом 30 година од првог од три заредом освојена наслова првака Европе од стране сплитског клуба.

Након Минхена ништа више није било исто. Вештина је победила снагу, таленат је надмашио новац. Три године је цела Европа покушавала на све начине удавити јунаке Дизниленда с Грипа. Безуспешно. Кукоч, Рађа, Ивановић, Сретеновић, Собин, Перасовић и остали успоставили су нови кошаркашки поредак лишен било каквих граница и крутих тренерских шаблона, поредак у којем су царевали лепота, машта, храброст, уметност, виц, таленат. Игра Југопластике је била песма, а најлепша мелодија престала је да свира "тек кад су дошли дивљаци с топовима и тенковима".

Зато је Југопластика остала симбол неког лепшег времена, времена које би неки данас најрадије пребрисали, а с творцем жутог чуда сели смо у сплитски ресторан и у миру причали о свему. Шјор Божо, како га и даље у Сплиту зову, увек је био човек без длаке на језику, бритки ум који никад није причао флоскуле, него је говорио само оно што мисли без обзира на то хоће ли некима стати на жуљ због изговорених речи. Ужитак је био с њим седити и разговарати о временима кад се у Сплиту играо најбољи баскет икад виђен. Маљковић нам је откривао тајне како се стварала династија с Грипа, али смо се дотакнули и неких других тема. Открио нам је какву је улогу у стварању Југопластике имао Оливер Драгојевић, а какву Ацо Николић, отац југословенске кошарке. Причао нам је да је био последњи Југословен који је променио адресу на релацији Београд – Сплит и Сплит – Београд. Објаснио нам је зашто је Душко Ивановић био најважнији играч Југопластике, а Тони Кукоч најбољи.

Шта вам значи Југопластика?

Југопластика ми значи оно што значи и свима изван Сплита. Југопластика је храм европске кошарке. Људи у Сплиту, кад нешто имају, онда то не доживљавају. Осим у Хрватској, радио сам у још шест земаља. Нико ме није никад питао како је у Реалу или у Барселони, све занима само како смо успели у Сплиту и откуд тамо толико талентоване деце. Људи из целог света полуде кад виде Корнате, а вама је то нормално. Исто тако је с Југопластиком. Југопластика је национално добро, а ми смо допустили да пропадне. Наглашавам ово ми. Не желим сад проналазити кривце и тврдити ко је одговоран више, а ко мање, али ово што се догодило Југопластици је немогуће. Ако у Сплиту постоје два јака приватника, а сигурно постоје, као што постоје у било којем граду на свету, онда ми није јасно како је могуће да је најбољи европски клуб 20. века остављен да цркне, да пропадне. Само два, три јака приватника су довољна да се клуб дигне како би стао на ноге и нормално функционисао.

У Хрватској мало кога више занима кошарка па вероватно зато и нема приватника који би уложили свој новац. Можда је то разлог?

О Александру Вучићу свако може мислити што жели, али кад је спорт у питању, онда нема бољег

Има ту пуно фактора за анализу. Знам да је и рат оставио трага, али мене сад не занима хрватска кошарка, занима ме само Југопластика. Да ме неко не би криво схватио, ако не игра Србија, увек навијам за Хрватску, Македонију, Црну Гору, БиХ, а био сам и три године селектор Словеније. Сви то знају и то је нормално у мојој кући. За кога ћу навијати него за те репрезентације? Међутим, тема је Југопластика. Неколико јаких приватника, две јаке националне фирме и врло лако проблем може бити уклоњен. О Александру Вучићу свако може мислити што жели, али кад је спорт у питању, онда нема бољег. То говорим из позиције председника Олимпијског комитета Србије. Дођем му и питам га за два динара, он ми да осам. Касније опет дођем и тражим десет, он ми да 20. Србија је сад у женској и мушкој конкуренцији освојила европско злато. Вучић је дао 10 милиона. Гради се нова сала за обичну одбојку и за одбојку на плажи. Ватерполо има проблем, Вучић одмах да милион и 300 хиљада. Појави се проблем у одбојци, иста ствар. Сад је за организацију квалификационог турнира за кошаркашки олимпијски турнир дао неколико милиона. Без јаке политичке подршке земље у регији не могу ништа. Вучић манијакално прати спорт, све зна. Таквог неког морате и ви пронаћи. Нема друге.

У Сплит сте из Београда дошли 1986. и снашли сте се фантастично. Одмах сте заволели маслиново уље, рибу, Хајдук, далматинску песму, Оливера, бришкулу и трешету, балоте…

То је тачно и ту се нема шта додати. Увек сам волео Далмацију. Одрастао сам у Водицама. Отац и ја смо својим рукама направили кућу кад сам био дечак. Сами смо све подигли, мајстор нам је само увео струју. Погледајте ми руку, тетива ми је скраћена, то је зидарска болест. Од ношења оних канти цемента. Језа ме хвата кад се тога сетим. Свако лето смо долазили у Водице, а ја бих теглио цело лето. Заволио сам Далмацију и те људе. Затим долазак у Сплит. Тамо сам провео четири најлепше године у животу. То свуда кажем. У Барселони, у Мадриду, хиљаду пута сам то поновио и у Београду. Нимало ме не занима што ће о томе мислити кретени на друштвеним мрежама.

Пре доласка у Сплит били сте помоћник легендарном Ранку Жеравици у Звезди. Како је дошло до тога да прихватите позив Југопластике?

Три године сам био помоћник Ранку, а пре тога сам и самостално водио Раднички. Сјајна је то екипа била с Маровићем, Вучуревићем, Богдановићем, Прелевићем, да их сад све не набрајам. Многи су се чудили што сам након тога пристао бити помоћник Ранку, тврдили су да је то пад с коња на магарца, али на такве будалаштине се нисам обазирао. Био сам довољно паметан да знам да ћу у Звезди учити од најбољег мајстора и с поносом могу рећи да сам у каријери био најближи с Ранком и професором Ацом Николићем, од којих сам научио све што знам о кошарци. Њих двојица су ми препоручили да прихватим изазов и да дођем у Југопластику.

Кад сте дошли у Сплит, Југопластика је била у кризи. Недуго пре тога је била у другој лиги и нико није могао ни да сања шта ће се догодити у само неколико година. Је ли истина да су вас пријатељи уверавали да одбијете позив из Сплита?

Сваки дан сам морао слушати изјаве типа: 'Не иди доле. Тамо је све дивље. Тренери се у Хајдуку мењају као на траци. У Југопластици још горе. И теби ће се то догодити. Изгорећеш.' А мени се јавио глас из трбуха и из главе и рекао ми: 'Идеш и готово.' Показаће се, била је то најбоља одлука коју сам донео у животу, али бићу вам искрен, није било лако. Моја супруга је била одличан студент, имала је сјајан посао и због мене је морала да прекине радни однос и с двоје деце дође у Сплит, где нисмо знали шта нас чека. Рећи ћу вам нешто јако занимљиво, ја сам био последњи Југословен који је променио адресу на релацији Београд – Сплит или Сплит – Београд. Премда сам и тада већ најавио да ће до рата доћи.

Знали сте да ће до рата ипак доћи?

Американци желе да убију Милошевића. Па, убиј га, нема никаквих проблема, али не мораш зато да бомбардујеш целу једну земљу и убијаш децу, жене, старце. Кад су студенти у Србији рушили Милошевића, први сам им послао подршку.

Аца Николић је предосетио да ће доћи до крви. Сећам се да сам му говорио пред полазак у Сплит: 'Профо, дај ме немојте сад и ви.' Он би само рекао: 'Немате појма, ја сам то окусио на својој кожи и осећам да се нешто опако спрема.' Од њега је кренуло и, нажалост, био је у праву. Знам како је вама било, али и ми смо на својој кожи окусили мирис крви и смрти. Американци желе да убију Милошевића. Па, убиј га, нема никаквих проблема, али не мораш зато да бомбардујеш целу једну земљу и убијаш децу, жене, старце. Кад су студенти у Србији рушили Милошевића, први сам им послао подршку. Од четири наслова првака Европе које сам освојио, један сам поклонио њима.

Мрзео сам Милошевића и његову политику

Мрзео сам Милошевића и његову политику. Пред сто хиљада људи се прочитао мој телеграм подршке студентима. Од тог сам тренутка био забрањен на РТС-у. Кад је професор Николић умро, ја сам држао говор. Киша је падала, говор је био одличан, колико може бити у таквим околностима, а три хиљаде људи било је на сахрани. Био сам у црном оделу, а снимали су ме само до главе. Главу нису. Годинама је то трајало, та цензура. Двадесет година нисам био гост на РТС-у. Тек недавно се то променило. За њих сам био издајник. Међутим, ако желиш да скинеш Милошевића, скини га, али не мораш зато да убијаш народ. Понављам оно што сам рекао у дворани и добио аплауз, да су државу водили људи из кошарке, из свих република – Небојша Поповић, Радомир Шапер, Борис Кристанчич, Угљеша Узелац, Васил Тупурковски – до рата сигурно не би дошло.

Како је било бити Србин у Сплиту крајем 80-их, кад је било јасно да се спрема рат? Јесте ли имали каквих проблема?

Никаквих. Никад. У свом комшилуку сваки дан кад бих долазио кући налазио бих огромне букете пред вратима. Ни у Водицама. Моја кућа је увек била чувана, а Водичани су чак, за сваки случај, доводили појачања из Муртера.

Једном сте изјавили да је ваша Југопластика била последњи бастион Југославије, да вам је само недостајао Албанац с Косова.

Тражио сам и тамо, али није било добрих. Да је било, узео бих га. Шалим се мало, али није то далеко од истине. Тако је било. Били смо скупљени са свих страна Југославије. Лука Павићевић и Душко Ивановић су Црногорци, Петар Наумовски је Македонац, а по Зорана Савића смо ишли у Зеницу. Сад је то занимљиво, али тада о томе нико није размишљао. Играче смо имали из свих република, а Јожа Блажич, Словенац, био је наш физиотерапеут.

Блажич вам је спасио живот, је ли тако?

Да. Узео сам неки коктел лекова и у организму се све измешало и створила се бомба. Минути су ме делили од смрти. Он ме спасио. Нажалост, испратио сам га у смрт. Када је умирао, отишао сам у болницу у Љубљани. Када се пробудио из коме, казао ми је: 'Мајсторе, знао сам да ћеш доћи!' Питао сам га: 'Како си знао?' Само ми је одговорио: 'Знао сам.' Какав је то човек био...

Кроз целу каријеру, а и у данашњем разговору, више сте пута споменули Ацу Николића. Каква је његова улога била у стварању шампионске Југопластике?

Мало људи то зна, али Аца прве године није три дана био с нама на припремама у Поречу пре Фајнал фора у Минхену. Имали смо различите ставове око неких идеја и отишао је. Наљутио се. Такав је био Аца. Одмах је схватио да је погрешио, да није био у праву. Друге године ме звао на телефон и рекао ми је: 'Другар, знаш, можда бих могао да дођем, да вам будем од помоћи.' Наравно да сам му рекао да се одмах спакује и да дође. Желио сам да буде ту, да кад се екипа умори од мене, од мојих придика, од боје мога гласа, да профа буде ту. А његова се реч слушала. О кошарци смо увек мислили исто. Кад би сезона била готова, ми бисмо сате и сате причали само о кошарци. Код мене у Сплиту или код њега у стану. Расправљали бисмо о томе где ће кошарка отићи за три или четири године. Како се оно каже, кошарку смо доручковали, ручали и вечерали. Имали смо не пет, него 50 уиграних акција. Ако не би прошао план А, имали смо толико уиграних могућности да противник није имао шансе све то да брани. Правило је било: ако ми поведемо пет, шест разлике, утакмица би била готова. Није било шансе да ми два напада заредом не обранимо и не постигнемо кош. Све смо унапред профа и ја то смишљали и планирали. Међутим, узалуд би било наше филозофирање о кошарци да моји момци нису били толико талентовани. Они су били проводници моје струје.

Је ли зато онда Југопластика била авангарда у своје време?

Уверљиво. Не само Југопластика него и југословенска кошарка. Нико на свету осим Американаца нема данас толико добрих тренера као Срби. Хрватска има такође неколико феноменалних тренера. Кокошков је освојио Европу са Словенијом, сад је у НБА. Узми БиХ, имаш тамо Карија Пешића и Бошу Тањевића. И данас се њихова реч слуша у целом свету.

Је ли истина да се Душко Ивановић спремао да остави кошарку и да је планирао да отвори адвокатску канцеларију кад је стигао ваш позив да дође у Сплит?

Не, не, то су митови. Знате шта, Душко Ивановић је био кључни играч те генерације. Душко је најважнији играч тог времена. Највише акција смо радили због њега, а захваљујући свом искуству, могао је да погоди најтеже шутеве. Играо је добру одбрану, а што је најважније, био је највећи радник у екипи. Душко је најбољи играч којег сам у каријери водио кад је радна етика у питању. Ни Аца ни ја нисмо могли да смислимо тренинг, а да он након тренинга није остао још на паркету да одради своју стандардну шутерску деоницу те трчање уз степенице. Сећам се припрема на Игману. Ја за њима на бициклу, а он пада, губи свест, али шпринта само да буде први. Мајка није родила таквог радника. Душко је био чувар екипе. Као Крешо у Цибони. Од тих клинаца је направио шампионе и онда је отишао. Пуно је утицао на Тонија, Дина, Собина. На Собина можда и највише. Шта је Собин направио Партизану у финалу, а то су биле наше најтеже и најважније утакмице. У првој утакмици забио је 32 поена Дивцу. Сви су говорили да је то било случајно. У следећој утакмици увалио им 29, а Дивац њему четири, пет. Па нека они и даље говоре да је то случајно.

С једне стране Југопластика, најбоља европска екипа 20 века, с друге Партизан с Дивцем, Паспаљем, Ђорђевићем, Пецарским. Затим јаки Задар, Босна, Цибона, Звезда, Шибеника… Је ли тадашња лига била најјача на свету након НБА?

Далеко најјача. Лакше нам је било освојити Куп шампиона него домаћу титулу. Лакше нам је било да победимо Арис или Скаволини него играти у гостима против Работничког или у Чачку и Шибенику. Увек је теже било играти домаће утакмице него у Европи. Кући су нас познавали у детаље, знали су нас у душу, а за разлику од странаца, играли су с великим императивом.

Једном сте изјавили да се, док је цела Југославија спавала, у Југопластици радило.

Тако је и било. Секреатар Билић је у клубу био сваки дан у 6:30 ујутро, ја у 7:15. Сваки дан, без изузетка. Сви остали клубови у Југославији би почињали у 11. Након што би се све договорили, ја бих отишао на тренинг, а касније бисмо опет имали састанак. Знао би често да дође и Оливер Драгојевић.

Којем сте разбили наочале…

Ха, ха, да, на балотама у Жрновници. Какав је то човек био, људина. Толико ми је жао што нисам могао доћи на сахарану. Био сам тада у Буенос Ајресу. На све начине сам покушавао да пронађем лет да дођем, али нисам успо. Ужасно ми је тешко било. Након сваког нашег тријумфа отишли бисмо код њега кући. У соби је имао клавир и могло је стати пет, шест људи. Остатак екипе је седио на поду. Уживали смо, а он би свирао на неколико инструмената. Био је невероватан музичар. Најежим се кад се сетим тога. Била су то красна времена.

Неки ће рећи да је прича о том времену наратив југоносталгије. Што ви мислите о томе?

Нека се то зове како год да се зове, али смо живели пет пута боље него сад. То ми кажу у свим републикама бивше Југославије, али већина њих боји се јавно то да изговори. Боје се. Ноћи које сам провео у Жрновници, код Зорана Граше (бивши играч и тренер Југопластике, отац Петра Граше), то су ноћи за романе. Кад бих био нервозан због неке утакмице, Грашо би одмах назвао једног човека који би донео рибу. Мени би само наредили да се ту вечер нацртам код Граше.

Нисте јели само рибу него и нешто што је данас забрањено…

Истина. Јели смо и прстаце (сада већ угрожене врсте шкољки из породице дагњи, које су забрањене за "лов" и конзумирање управо због тога што су потребне деценије да се обнове њихова станишта). Дошли бисмо код Граше, а он је имао неку минијатурну гитарицу, усну хармонику и неки чудан инструмент, неки чешљић који би ставио на тоалет папир. Оливер би узео те инструменте и засвирао би. Док би Зоран пекао рибу на граделе, ми бисмо терали Оливера да пева. Ту сам видио Оливерову генијалност. Шта је Тони Кукоч у кошарци, Оливер је био у музици.

Који је најбољи кошаркаш којег сте икад тренирали?

Тони Кукоч. У свакој земљи где сам радио, новинари би ме питали исто питање. Одговор је био увек исти.

Зашто Тони?

Више је разлога. Најпре, има три титуле у Европи и три у НБА-у. Затим, у клупској каријери, од кадета још, изгубио је само једно финале у животу. Против мене у финалу Евролиге кад је Лимож победио Бенетон 1993. Три пута заредом је узео тај пехар, а након тог пораза плакао је као мало дете. Покушао сам да га утешим и рекао сам му да не плаче, да је и он мене победио у финалу у Паризу 1991. Ништа није помогло. Тада је по ко зна који пут показао да је шампион јер одлика истинског првака је да је способан да заплаче. Сви велики људи плачу. Ако је игде кошарка била близу уметности, онда је то било онда кад је он играо. Данас свако може да скочи, погоди, а он је човек који је кошарку дигао на један другачији ниво својом чаролијом додавања. Био је способан ући у мозак свим противничким играчима и пронашао би слободног играча, и то сензорском брзином. Криво ми је што немам тај снимак, па овим путем позивам некога ко је има да ми се јави. Играли смо на Грипама против Будућности, а Тони је једним потезом подигао свих пет противничких играча у ваздух и само је мирно положио. Никад у животу тако нешто нисам видио.

Онда један детаљ. Рат је већ почео, прве жртве су пале, а Југопластика је у Београду уништавала Партизан. Тада нисам био тренер, био сам у Барселони, али сам тај снимак видео. Кад је излазио из игре, цела дворана у Новом Београда је устала на ноге и овацијама га је испратила. Такву почаст могу добити само највећи. Даље, утакмица, чак и кад играју врхунске екипе, у неком тренутку пада, ритам слаби, улази се у црне рупе. Обе екипе не играју ништа, а онда Тони узме лопту и направи чудо. То је чаролија највећих, да попуни рупу и да сви на крају оду кући сретни, чак и они који су изгубили јер су на делу гледали мајстора. На крају крајева, то је играч који је могао да игра на свих пет позиција једнако добро. У каријери нисам имао бољег играча, а водио сам генијалце. У Лиможу сам имао Мајкла Јанга. Чудо од играча. Јуре Здовц, Јанг и ја са слабашним Лиможом смо покорили Европу. Био је то први европски наслов у историји француског спорта. Касније сам у Панатинаикосу тренирао и Доминика Вилкинса. Страшан играч с невероватном НБА каријером. Ипак, Тони је био димензија више.

Зашто сте отишли из Сплита?

Ишао сам путевима свих великих тренера. Аце, Ранка, Мирка Новосела, Пере Скансија… Перо ми је највише помогао. Дао ми је такав рендгенски снимак Сплита да сам знао све. Као да сам рођен у Сплиту. Дао ми је социјални живот, спојио ме с људима у клубу, у граду. Ни рођеном брату не би толико помогао као што је помогао мени. Увек сам говорио: ако требаш да купиш играча, не зови ни профу, ни Бошу Тањевића, никога, само Перу.

Барселона је изгубила од Југопластике у полуфиналу 1989. Па су следеће године на постојећу екипу довели Вуда. Није помогло. Онда су довели феноменалног Порториканца Пикулина Ортиза и директно вас па опет ништа. Јесте ли очекивали да вас Кукоч сам може победити?

Искрено, да сам имао све играче које је требало да имам, никад Југопластика не би добила то финале. Недостајала су ми два играча. Међутим, ако сам већ морао да изгубим, онда је боље да сам изгубио од својих. Кад сте већ споменули Ортиза, одличан играч, али чудан лик. Мислим да је сад у затвору.

Је ли истина да сте једном рекли да тренер Божо Маљковић никад не би желео да у екипи има играча Божу Маљковића?

Да, истина је. Нисам био лош кошаркаш, био сам добар шутер, али сам много више волео да играм фудбал него кошарку. И данас ће у мом Ушћу рећи да сам био страшан фудбалер.

Па како онда ви у кошарци?

Изабрали су ме људи у клубу. Био сам један од бољих играча, а тренер Милан Грбић је отишао у војску. Нисам имао појма да су ме играчи изабрали да им будем тренер. Тако је све почело.

Ваша ћерка Марина је са женском репрезентацијом Србије освојила титулу првака Европе, једну европску бронзу, те олимпијску бронзу. Очеви гени или?

Ваљда. Одувек смо причали о кошарци. Марина је доста слична мени. Мирна је, сталожена. Ја никад у каријери у Евролиги нисам добио техничку грешку. Такав сам карактер, тешко ме шта може избацити из такта, а судије су то знале да цене. Таква је Марина. И данас пуно причамо о кошарци, али никад нисам био ни на једном њеном тренингу ни на утакмици. Не бих то издржао. Тата помаже само саветима.

Да ли би ваша Југопластика и данас доминирала европском кошарком?

Уверен сам да би. Кад ме питају за чим највише жалим, увек кажем да су то две ствари. Имам двоје деце, а жао ми је што немам још двоје. Друга ствар за чим највише жалим је то што нисам у Сплиту остао барем још четири године. А могао сам. Међутим, све сам освојио и желео сам нови изазов, да пробам нешто друго. Сад ми је жао због тога. Жао ми је што сам отишао из Сплита, али желео сам да видим како је напољу.

Одмах прве године финале с Барселоном против Југопластике, затим идуће сензационални титула с Лиможом, а онда 1996. први наслов првака Европе с ПАО-ом. Како је било у Грчкој?

У Панатинаикосу смо у свлачионици причали на шест језика. Ако не верујете, питајте Стојка. Није то било лако посложити, али успео сам и донио сам у Грчку прву велику клупску титулу.

У финалу против Барселоне до пехара сте дошли након што је Стојко у последњој секунди блокирао Монтера. Након тога је испао велики скандал јер су Шпанци тврдили да је била силазна путања. Што ви кажете?

Наша победа је била чиста као суза. Суђење је целу утакмицу било очајно, а тај детаљ у почетку нико није приметио. Касније су с ТВ станице Канал + донели снимак из неког другачијег угла и онда је настала фрка. Монтеро је тада направио чисте кораке. Аца Николић је рекао тада да ако то нису кораци, онда он није тренер. Такође, погледајте снимак. Нема шансе да би Монтеро дао тај кош и да није било Стојка. Лопта би отишла на леву страну. Према томе, заслужено смо узели наслов.

Зашто никад нисте водили репрезентацију Србије? Рекли сте да вам је жеља била ићи стопама Жеравице и Николића. Обојица су били светски прваци с репрезентацијом Југославије, а ви никад нисте водили А селекцију. Зашто?

Кад сам требао да постанем (селектор), онда су све направили да се то не догоди. Кад су ме ипак звали да дођем, онда ја нисам могао јер сам имао уговор у Шпанији. Наравно да ми је жао што никад нисам тренирао репрезентацију своје земље, али сад је готово, а и мислим да сам упркос томе имао добру каријеру, зар не?", закључио је Божа Маљковић у интервјуу за Индеx.хр.

(Блиц)