Branko Milanović: Odlazak kemalizma

U razdoblju između 1918. i 1947. u Evropi su izrasle tri vrste autoritarnih modernizatorskih režima: kemalizam, komunizam i fašizam. Svi su bili autoritarni, jer su smatrali da je uloga države i harizmatičnog vođe presudna; bili su modernizatorski, jer su odbacivali feudalni poredak i smatrali da prevazilaze kapitalizam. Fašizam je na političku scenu ušao sa dolaskom na vlast Musolinija 1922. godine; otišao je tek 1975. kada je poslednji fašistički diktator, Francisko Franko, umro u Španiji.

Komunizam je na scenu došao 1917. godine, otišao devedesetih godina prošlog veka sa revolucijama u istočnoj Evropi iSSSR-u. Najduže je trajao, jer je bio i najprilagodljiviji, kemalizam. Ali, upravo ovih dana, sa kolektivnom ostavkom vojnog vrha turske armije posle velike izborne pobede Redžepa Erdogana, prisustvujemo odlasku kemalizma sa istorijske scene.

U najkraćim crtama, politički projekat Mustafe Kemala sastojao se od modernizacije Turske, što je prvenstveno značilo njenu sekularizaciju i odbacivanje većine islamskog i arapskog nasleđa. Tako je pismo promenjeno od arapskog na latinicu, nametnut zapadni način oblačenja, školski sistem otvoren podjednako za dečake i devojčice, islam potpuno potisnut u privatnu sferu. Garant kemalističkog projekta je postala turska armija, ekonomski oslonac je predstavljala država u sprezi sa liberalnom inteligencijom i gradskom buržoazijom.

Za razliku od fašizma i komunizma, kemalizam je bio adaptibilan: u Turskoj je 1946. godine uspostavljen višepartijskisistem, ali kadgod bi on „zaribao” na scenu je stupala vojska da državnim udarima naciju vrati na „pravi put”. Islamističke partije bile su tolerisane, pa zabranjivane u ciklusima koji su se ponavljali. Armija je uglavnom ostala van civilne kontrole, u ulozi čuvara tekovina kemalizma.

Situacija se promenila 2003. godine sa dolaskom Erdogana na vlast. Erdogan je nesumnjivo harizmatičan i vešt političar, neopterećen korupcijom kao većina drugih turskih političara i partija. Njegov cilj, iako na početku hotimično nejasno izražen, bio je dvostrana transformacija Turske. U ekonomskom smislu, napred, ka modernijoj i efikasnijoj privredi, ka privatizaciji; u političkom i društvenom smislu, nazad u neku vrstu poluislamskog sistema, to jest u prevođenju islama iz privatne sferu u društvenu.

U obema namerama Erdogan je uspeo. U vreme njegove vlasti, Turska beleži visoki ekonomski rast, daleko viši nego u zemljama Evropske unije. Pre dvadeset godina, društveni proizvod po stanovniku Turske bio je 40 odsto niži od srpskog (bez Kosova). Danas je Srbija 20 procenata ispod turskog nivoa. Ukupna turska međunarodna trgovina (izvoz i uvoz robe i usluga) bili su 150 milijardi dolara kada je Erdogan došao na vlast; danas su 300 milijardi. To je deset puta više nego vrednost srpske međunarodne razmene.

Preuzimanjem civilne kontrole nad vojskom (govoreno savremenim zapadnim političko-korektnim jezikom) ili podvrgavanjem vojske kontroli islamista (govoreno jezikom realpolitike), Erdogan je postigao i svoj drugi cilj.

Do njega je došao postepeno, koristeći ono što je mađarski komunistički lider Maćaš Rakoši nazvao „taktikom salame”: „odsecao” je komad po komad sekularizma, tako da ga danas malo šta može zadržati da ne nastavi sa još oštrijim rezovima. Skoro naivno, sa današnje tačke, izgleda ono vreme kada je glavni problem bilo nošenje marame Erdoganove žene na javnim prijemima.

Prvi put u poslednja dva veka, Turska je ponovio postala značajna regionalna sila. Umesto da joj nemogućnost ulaska u EU predstavlja smetnju, ekonomski procvat i povoljan geografski položaj učinili su Tursku značajnijim faktorom nego što bi bila unutar Evropske unije. Turska je danas ključni trgovinski partner i zapada i Bliskog istoka, medijator u sukobima u Libiji, Siriji i između Palestinaca i Izraela.

Nova turska moć se očigledno oseća i na Balkanu. U svom obraćanju naciji posle dobijenih izbora, Erdogan je, pomalo čudno, naveo da njegova pobeda predstavlja i pobedu za stanovnike drugih država i gradova, od Sarajeva do Jerusalima. Turski ministar spoljnih poslova veoma vešto pokušava da predstavi Tursku kao patrona ili model za demokratizaciju arapskog sveta, ne pominjući eksplicitno otomansko nasleđe i vladavinu Turske u tom delu sveta. Sličan je pristup i Balkanu.

Srpska zvanična politika postavila se veoma povoljno u odnosu na rastući značaj i samopouzdanje Turske. Štaviše, Srbija smatra da treba da olakša turski „povratak” na Balkan.

To se, izgleda, bazira na uverenju da će Turska, željna da se pokaže kao ozbiljan partner u očima zapada, igrati na Balkanu umirujuću ulogu, kontrolišući i usmeravajući želje i politiku Bošnjaka i muslimana, pa možda delimično i Albanaca. Pri takvom viđenju stvari, Turska se pojavljuje kao faktor regionalne stabilnosti.

Naravno, drugačije mišljenje je takođe moguće. Ovom politikom otvaraju se i zvanično vrata za medijaciju stranoj sili u čisto unutrašnjim problemima. Turska može u jednom trenutku da koristi svoju moć da bi (recimo) umirila tenzije između samih muslimana u Sandžaku, ili između muslimana i Srba, ali u nekom drugom trenutku njoj može da odgovara da te tenzije raspiruje. To ne mora da bude sutra niti sledeće godine; to čak ne mora da bude za vreme vlade Erdogana.

(Politika)