„Цајт“: Спор око литијума изазваo немире у читавој Србији. Литијум из Србије је благо за немачку аутомобилску индустрију, али ту је и питање зашто Немачка сама не копа свој литијум?

Литијум из Србије је "благо за немачку аутомобилску индустрију", али ту је и питање "зашто Немачка сама не копа свој литијум", пише лист "Цајт". Како се наводи, ту постоји "и политичка компонента".

Лист Цајт објавио је веома опширну репортажу из Србије коју потписује новинарка Франциска Чиндерле. Она започиње сусретом с породицом Филиповић која, како се наводи, већ пет генерација живе у долини Јадра.

„То подручје је познато по доброј води за пиће, узгоју свиња и пољопривреди. А можда ускоро и по највећем руднику литијума у Европи“, пише ауторка.

У тексту се затим подсећа да „Европска унија, која жели да буде пионир климатске неутралности, веома зависи од сировина из Кине. Руководство из Пекинга већ годинама следи јасну стратегију, склапајући дугорочне уговоре с рударским компанијама у Аустралији и Чилеу, и контролишући велике делове ланца снабдевања, све до готове батерије. Европа сада жели да учини нешто да се томе супротстави.“

Зато је, пише Цајт, „немачки канцелар Олаф Шолц отпутовао средином јула у Србију, заједно са потпредседником Европске комисије Марошем Шефчовичем, да тамо потпише споразум о стратешком партнерству у сировинама са том земљом. Европски, а посебно немачки произвођачи аутомобила желе да смање зависност од Кине уз помоћ рудника у Србији“, пише немачки лист и притом посебно наводи компанију Мерцедес-Бенц, чији су представници такође били тада у Србији.

Посвађано село

„Рудник ће бити изграђен недалеко од Горњих Недељица, малог села са око 800 становника у којем живи и породица Филиповић“, наводи немачки лист.

Али, „проблем литијума је забио клин у мало село. Комшије које су некада заједно славиле свадбе и друге прославе више не разговарају једни с другима и међусобно се називају издајицама. Прича се да су се чак и двојица свештеника православне цркве посвађала око тога да ли литијум треба да остане у земљи или да буде експлоатисан.“

„Чини се да је село подељено у две групе. Они који су се договорили с Рио Тинтом и продали им своје куће и њиве, и они који то одбијају. Породица Филиповић припада другој групи. Компанија им, кажу, још није дала понуду, али је јасно да ће је они одбити. ‘Нећемо продати наше њиве. Могу само на силу да нам их узму'“, каже Зоран Филиповић.

Обећања Рио Тинта

Спор око литијума изазива немире и у читавој земљи, пише Цајт.

„Пре неколико година у Београду и другим градовима Србије одржане су велике демонстрације против рударског пројекта. После посете канцелара Шолца средином јула, десетине хиљада људи поново је изашло на улице. Многи страхују да би рудник могао да загади воду за пиће у региону и изазове штету по животну средину.“

„О овом пројекту морамо да причамо на основу чињеница“, каже Емил Атанасовски, представник Рио Тинта с којим је новинарка разговарала у Београду. Он тврди да „нико није приморан да прода своју кућу“ и обећава: „После 40 година вратићемо земљу људима онакву каква је данас.“

Међутим, како пише немачки лист, „Србија је све само не пионир енергетске транзиције. Земља производи већину електричне енергије из угља, а улагања у електране често су долазила из Кине. На улицама често пролазите поред билборда компаније за природни гас Гаспром с којих се апелује на српско-руско пријатељство. И сада од свих места, та земља треба да постане мотор европске електромобилности?“

Томе се нада представник Рио Тинта Атанасовски. Он за Цајт каже: „Желимо да изградимо најмодернији рудник литијума у Европи. То ће подићи стандарде за све руднике у Европи.“

Зашто Немачка сама не копа литијум?

„У долини Јадра, међутим, људи не разумеју зашто они да плаћају цену за нову технологију. ‘Зашто Немачка сама не копа литијум?'“, пита се Владимир Филиповић.

Цајт пише: „Тачно је да Немачка има налазишта литијума, али до данас не постоји рудник, постоје само такозвани истраживачки пројекти, укључујући оне у Рудним горама у Саксонији или у Алтмарку (у Саксонији Анхалт). И тамо расте отпор рударењу, између осталог и због забринутости да би вода за пиће и земљиште могли да буду контаминирани.“

„Управо то је оно што брине и људе из долине Јадра“, пише Цајт, али и додаје да Рио Тинто „обећава људима у долини Јадра да ће моћи да наставе да обрађују своја поља око рудника.“ Компанија „искључује могућност да ће се токсичне отпадне воде испуштати у реке и да поља више неће моћи да се обрађују, како страхују становници.“

Цајт је о плановима разговарао и са стручњацима немачког Савезног завода за геологију и природне ресурсе. Њихова процена је да је „процес рударења у подземном руднику у принципу упоредив с другим подземним рудницима, на пример са ископавањем калијумове соли у Немачкој. И тамо пољопривреда може и даље да се одвија на површини, изнад подземних рудника и у близини рудника“, наводе немачки стручњаци и наглашавају: „Сваки рудник је у крајњој линији индустријски објекат где се морају предузети одговарајуће мере за заштиту животне средине.“

ЕУ и Немачка се „отварају за уцене“

Рударски пројекат у Србији има уједно још једну, политичку компоненту, пише Цајт. И поставља питање: „Колика је цена коју плаћају Немачка и ЕУ?“ Затим наводи: „Председник Александар Вучић све ауторитарније влада Србијом, слично као Виктор Орбан у Мађарској, али с том разликом што Србија није део ЕУ, већ кандидат за чланство. Строго говорећи, држава би требало да покрене реформе, али се дешава супротно. Последњи парламентарни избори у децембру 2023. протекли су у сенци оптужби за манипулацију гласања.“

Ауторка је по том питању коментар потражила од Ведрана Џихића, политиколога са Универзитета у Бечу. Он каже: „Олаф Шолц у Србији прави исту грешку као што је то својевремено урадила Ангела Меркел с Русијом. Они се ослањају на промене кроз трговину и надају се да ће моћи да вежу ауторитарни режим за Запад кроз блиске економске везе. Али, то је заблуда. Отварате се за уцене“, упозорава Џихић за Цајт.

Потврда из Мерцедеса

„Вучић у сваком случају може много да добије и може да повећа свој углед широм Европе“, пише лист и наводи да је „‘Крем де ла крем европског бизниса’ дошао да потпише уговор о сировинама, укључујући и представнике Мерцедес-Бенца.“

Представница Мерцедеса за Цајт је потврдила да је та немачка аутомобилска компанија већ у преговорима с Рио Тинтом. Није желела да коментарише детаље, али је рекла да је реч о „могућности добијања литијума из српског рудника у јадарском крају“.

„Сасвим је могуће да ће Мерцедес-Бенц у једном тренутку напајати своје аутомобиле литијумом који се налази дубоко испод њива породице Филиповић. Они за сада и даље седе под храстом у свом дворишту, за столом на којем су домаћа шљивовица и слатко од смокава и расправљају шта даље. Рио Тинто је понудио пољопривредницима у долини кредите за куповину пољопривредне опреме, а обећао је и да ће им откупити урод. Али, Филиповићи не верују да ће то поврће убудуће моћи да се једе“, закључује своју репортажу из долине Јадра немачки лист Цајт.

„Прљави посао“

Литијум у Србији тема је и за берлински лист Тагесцајтунг, који у својој рубрици „Дебата“ доноси текст Александера Ротерта. За њега се наводи да је „политиколог који од 1991. истражује бившу Југославију, радио је 20 година за УН, НАТО, ОЕБС, ОХР и ЕУ, углавном на спровођењу мира на Западном Балкану, а као потпуковник недавно је радио као саветник за интеркултуралне операције Бундесвера за стране мисије“.

У тексту под насловом „Фатална политика смиривања“, Ротерт, између осталог, оцењује да је „Шолцов литијумски договор погрешан, јер је Београд почео да спроводи Милошевићев великосрпски план“.

„Сви аргументи које износе заговорници овог ‘прљавог посла’ се или могу оповргнути или су лажни, јер српске резерве литијума представљају око један одсто светских. ЕУ би могла да увози литијум из ‘непроблематичних’, демократских држава као што је Аустралија. Дакле, не мора да подржава једног од последњих агресивних аутократа у Европи“, пише аутор.

И још: „Немачка би такође могла да копа сопствене резерве литијума, али то вероватно не би било препоручљиво с обзиром на загађење животне средине и предстојеће изборе. Али, Србија делује као да је веома далеко и Берлину очигледно није стало до веома активних и храбрих српских активиста за заштиту животне средине.“

„Великосрпски план“

За аутора је била „занимљива и смирена реакција амбасадора Русије у Србији Александра Боцана Харченка на немачко-српски литијумски споразум:

‘Никада нисам чуо ништа од председника Србије Александра Вучића што би нас навело да претпоставимо да ће Србија да промени своју политику’. Толико о онима који мисле да могу да купе Владу Србије“, пише Ротерт уз опаску да „и даље има немачких и европских представника власти који су мишљења да је Вучић гарант стабилности на Балкану и да га треба подржати.“

Аутор у свом коментару подсећа на ратове деведесетих које је „започео Вучићев претходник и бивши шеф, председник Србије Слободан Милошевић“. Наводи да су, иако је „као и у сваком оружаном сукобу, било ратних злочина на свим странама, сви извори, од невладиних организација за људска права као што су Амнести интернешенал или Хјуман рајтс воч, па до Комисије експерата Уједињених нација за ратне злочине и америчке обавештајне службе ЦИА, дошли до закључка да су током рата преко 80 одсто ратних злочина у Босни починили Срби извршиоци, с намером да се освојене области ‘очисте’ од несрба. Та ‘етничка чишћења’, односно масовна убиства, укључујући и геноцид, нису била ‘нуспроизвод’ агресивног ратовања, већ његов циљ“, сматра немачки политиколог.

Он поставља и питање: „Зашто је ово и даље релевантно 30 година касније?“ И на њега одговара овако: „Зато што је српска влада у Београду почела да спроводи Милошевићев великосрпски план у дело.“

На крају, закључак Александера Ротерта гласи: „Све то би требало да наведе канцелара Шолца да размисли о томе с ким склапа ‘дилове’ и шта је све у игри“.

(Дојче веле)