Данас: Економски ефекти пројекта „Јадар“ - да ли се Рио Тинто исплати Србији? Божо Драшковић: Рудна рента је лажна цена која се примењује за неразвијене и колонијалне земље

Компанија Рио Тинто у пројекат „Јадар“ планира да инвестира преко две и по милијарде евра, док би годишњи допринос БДП-у био око 695 милиона евра. Процењује се да би било отворено скоро 5.000 радних места и да би овај рудник привлачио и друге инвестиције. Али, да ли је економски утицај по Србију довољно јак и мерљив да би се кренуло са ископавањем?

Како за Данас кажу из Рио Тинта, инвестиција коју компанија планира у пројекат „Јадар“ била би била и једна од највећих индустријских гринфилд инвестиција у историји Србије. Допринос БДП-у био би око један одсто тренутног БДП-а Србије, а у пуном капацитету пословања, „Јадар“ би био један од највећих пореских обвезника у овој земљи.

Компанија процењује да би Србија приходовала преко 180 милиона евра годишње од пореза и рудне ренте, а буџет Лознице би се, према њиховим речима, дуплирао са скоро 25 милиона евра годишње. Такође, кажу они, пројекат би годишње трошио преко 300 милиона евра на добављаче и креирао прилику за развој домаћих добављача.

„У фази изградње пројекат ће отворити 3.500 радних места, а у току пословања „Јадар“ ће отворити 1.300 радних места, са просечном платом од преко 1.100 евра месечно. Пројекат има прилику да привуче и бројне друге инвестиције, попут произвођача катода, батерија за електрична возила и саме произвођаче електричних возила“, подвлаче из Рио Тинта и додају да ће „Јадар“ основати и развојни фонд који ће издвајати пет милиона евра годишње, у трајању од најмање 10 година, за подршку иницијативама за локални економски развој у Лозници и Крупњу.

Осврћући се на ове најаве, економиста Либека Михаило Гајић подсећа да је БДП Србије нешто преко 60 милијарди евра, те да би допринос рудника био око један одсто целокупне српске привреде.

„То није нешто што чини разлику да ли ћемо постати Немачка или не, а не можемо причати ни о ефекту као што је нафта у Норвешкој, јер је то највећи извоз те земље. Са друге стране, литијум јесте важна минерална сировина, а отварање рудника би имало позитивне економске ефекте по привредну активност. Не само пословање рудника већ и низ низводних активности. Ту су велики добављачи различитих врста хемијских агенаса који се користе у постројењу, од превоза па надаље. Овде остављамо са стране питање заштите животне средине и екологије, јер тек треба да се донесе одлука на основу процене утицаја да ли то има одређене или значајне импликације по животну средину, а на основу тога ће се издати или неће дозвола за рад рудника“, каже Гајић.

Гајић: Највећи ефекат би имао заокружен систем производње

Наш саговорник појашњава да би, посматрано кроз утицај на БДП и кроз раст запослености и плата, најјачи позитиван економски ефекат био ако би се у Србији одигравао читав ланац производње, од ископавања литијума до израде електричног аутомобила.

„Српској привреди би било најбоље решење ако би дошло до креирања целог низводног екосистема, а не само пословања рудника. Да се не заврши само на томе да се ископава руда и транспортује у иностранство на прераду. Већ када би се заокружио цео систем производње, да постоји постројење које би производило литијум карбонат и касније од тога правило катоде, да би се онда то увезало са фабриком батерија која би од катода правила електричне батерије. И на крају, када би се на ту фабрику надовезала фабрика електричних аутомобила која би те батерије могла да користи у даљој производњи. Тада би ефекти били највећи, а уколико би нека карика у производњи фалила, они би били мањи“, објашњава Гајић.

С тим у вези, како каже, у Србији већ имамо назнаке да постоји екосистем, док у већини земаља које имају рудна налазишта, то углавном није случај.

„Азијске и афричке земље су богате рудом и минералима, али постоји мало процесних постројења, па се извози само руда. То је случај и код нас у Бору, где се цео извоз рудника бакра заснива на извозу ниске производње. Ипак, сада имамо најаву отварања фабрике батерија у Параћину од стране ИноБата, постоји ЕлевенЕс у Суботици који најављује ширење капацитета за четири пута и треба да почне израда електричних аутомобила у Стелантису у Крагујевцу“, подсећа овај економиста.

Са друге стране, Божо Драшковић, професор Факултета за примењену екологију ФУТУРА, упозорава да природни ресурси нису исто што и роба за коју постоји изведена тражња, и да је за њих много теже саставити економску рачуницу.

„Они су нешто што иницијално није ствар тржишне понуде и тражње. Док је лежиште обновљивог или необновљивог ресурса (у овом случају необновљивог) у утроби земље, оно није подложно тржишном механизму. Не може се добити реална конкуренција, па да се дође до цене. Осим код природних ресурса нафте, где има директна берза, па постоји индикатор берзанске цене. За друге не знамо да постоји такав облик“, појашњава Драшковић.

Стога је, тврди наш саговорник, цена литијума део тајне погодбе власти и мултинационалне компаније, која се покрива рудном рентом.

„Рудна рента је лажна цена која се примењује за неразвијене и колонијалне земље. Вредност самог природног ресурса, пре других трошкова, овде не постоји. Ако погледамо математику државе, рудна рента од три до пет одсто је апсолутно непримерена цени вредности ресурса који је ограничен и који ће по завршетку експлоатације бити потпуно извађен. Пре него се дође до калкулације за државу, потребно је одбацити такву рудну ренту, и ставити је да буде 50 одсто од вредности извађене и прерађене сировине. Онда би држава приходовала од природног капитала“, каже овај професор.

Драшковић: Колико кошта један људски живот, да ли има своју цену?

Ипак, подвлачи Драшковић, питање животне средине се не сме избећи. Према његовим речима, држава треба да издвоји новац да независни експерти одраде студије из свих области и да се потом спроведе научна анализа економских ефеката.

„Тек онда би се дошло до математике колико је апроксимативно новца то што би милион кубика земље и ко зна колико воде било загађено. На крају крајева, колико кошта један људски живот, да ли има своју цену. Да ли је све то уопште мерљиво и може ли се сучељавати са Вучићевим изјавама од 15 милијарди евра. Негативне екстерналије морају бити квантификоване, који је то трошак који плаћамо сви ми грађани, не једну, већ икс генерација у будућности. Не може бити ни једна студија процене утицаја показатељ, јер процена никога не обавезује“, упозорава он.

Зато, како напомиње, рударење би било корисно само за мултинационалну компанију, јер је, тврди Драшковић, то и логика њеног функционисања.

„Компанија финансијски рачун између односа инвестиција и прихода од инвестиције држи као пословну тајну. Али, чим постоји интересовање, значи да им финансијска математика показује шансу за обезбеђивање енормних профита, који покривају улагање у истраживање, рударење, и прераду у полупроизвод погодан за даљу обраду и прављење тржишног производа који има цену, у овом случају литијумске батерије“, појашњава он.

Напослетку, подвлачи Драшковић, Норвешка, Саудијска Арабија, Кувајт, Иран, не дозвољавају да странци контролишу више од 49 одсто природног ресурса.

„Дозвољава несрећни Конго и колонијалне силе које и дан данас живе у околностима полуколонијалног притиска. А нама су написали путну карту ка неоколонијалном положају“, закључује овај професор.

(Данас)