Данас: Ко и где највише копа литијум? У првих 10 нема ниједне компаније из Европе

Литијум је метал који је последњих година отворио нека велика еколошка и финансијска питања, како у Србији, тако и у целом свету. И док се у Србији води „битка“ око тога да ли ће се литијум копати, његова производња је значајно порасла у прошлој деценији.

С обзиром да се овај метал користи у индустрији, а пре свега, за батерије мобилних телефона и електричне аутомобиле, његов значај је велики, а према прогнозама, биће још већи у будућности.

Иако ископавање литијума није ништа ново, последњих година су се покренула бројна питања око његове, пре свега, еколошке оправданости.

У Србији је овај проблем дошао на мапу од појаве компаније Рио Тинто и идеје да се отвори рудник литијума у долини Јадра код Лознице.

Од тада трају превирања еколошких активиста и мештана из овог региона са компанијом, као и стручне јавности око тога да ли би рудник угрозио животну средину и да ли је могуће овај пројекат спровести безбедно.

Поред еколошке оправданости, ту је и финансијски аспект оваквог пројекта.

Према најавама компаније Рио Тинто о којима је Данас раније писао, годишњи допринос БДП-у од Пројекта Јадар био би око 695 милиона евра.

Такође, према процени, било би отворено скоро 5.000 радних места.

Рио Тинто најављује и да би овај пројекат привукао и друге инвестиције.

Слично тврде и званичници из врха власти, који најављују да ће поред рудника бити отворена цела линија производње, што би повукло и фабрику електричних аутомобила.

Министар финансија Синиша Мали недавно је изјавио да би литијум допринео око 16 одсто бруто домаћег производа (БДП).

Где се литијум највише рудари?

Ова сировина убедљиво највише се производи у Аустралији. Поред ње, следећа земља је Чиле, а након ње и Кина.

Аустралијски литијум добија се из рудника тврдих стена, као што се планира и у Србији, док се у Чилеу литијум добија из сланих раствора, што је случај и у Кини.

Према подацима портала Елементс за 2023. годину, ове три земље чиниле су 88 одсто светске производње литијума.

Аустралија је забележила велики скок производње од 2013. године, када је произвела 13.000 метричких тона литијума, до 2023. године када је произвела 86.000 тона.

Чиле, иако друга земља по производњи, ископала је готово упола мање литијума.

Међутим, производња и у овој земљи скочила је са 13.500 метричких тона литијума у 2013. години на 44.000 метричких тона у прошлој години.

Кина се последњих година приближава Чилеу, иако је њихова производња још увек нижа.

У 2013. години, ова земља произвела је 4.000 метричких тона, а прошле године 33.000 тона.

Према листи истог овог сајта, после ове три земље следећа на листи је Аргентина са 9.600 метричких тона литијума. Затим следе Бразил са 4.900, као и Канада и Зимбабве са по 3.400.

Последња на листи највећих произвођача, а уједно и једина земља са тла Европе јесте Португалија. Међутим, ова земља је произвела свега 380 метричких тона литијума прошле године.

Према писању светских медија, сви највећи произвођачи значајно су увећали производњу у последњој деценији, па је то довело до пада цене ове сировине прошле године и то за чак више од 80 одсто.

Каква је ситуација у Европи?

У Европи је тренутно, у различитим фазама развоја, више од 15 пројеката који се тичу експлоатације литијума у преко десет земаља, писао је Демостат.

Ти пројекти предвиђени су у Шпанији, Португалу, Финској, Француској, Аустрији, Немачкој, Чешкој, Босни и Херцеговини, Србији и још неким земљама.

Иако је Европа међу највећим потрошачима литијума, не производи га пуно.

Према писању Јуроњуза, Брисел планира да до краја 2030. године 10 одсто не само ове, већ и других кључних сировина производи у Европи.

Поред Португалије, тренутно се литијум добија из геотермалних вода у Немачкој, а почео је да ради и мањи рудник у Финској.

Од свих земаља старог континента, Немачка располаже највећим резервама литијума. Највеће европско налазиште литијума налази се у долини Горње Рајне.

На том подручју дугом око 300 километара и дубоком до 40 километара, литијум је растворен у вруц́ој дубокој или термалној води.

Компанија „Вулкан ГмбХ“ има за циљ да покрене комерцијалну производњу литијума у ​​Немачкој, а очекује се да ће од 2025. укупно пет фабрика производити око 40.000 тона литијума годишње, што би ову земљу изгурало у сам врх производње литијума у свету.

У Немачкој је и друго по величини налазиште литијума у стени, Зинвалд које намерава да експлоатише компанија Зинвалд литијум, у власништву углавном европских компанија.

Највеће налазиште литијума у стени је у Чешкој, Циновец. То је налазиште Чешка прогласила да је од стратешке важности, што обезбеђује више новца из европских фондова. Права на копање овде имају компанија Еуропеан Металс Холдингс и чешка државна енергетска компанија ЧЕЗ која има 51 одсто у заједничком пројекту.

Које компаније стоје иза производње литијума?

Рио Тинто, иако једна до две највеће глобалне рударске компаније, нема пројеката копања литијума осим оног који покушава да развије код Лознице.

Највећи светски произвођач литијума је компанија „Албемарл“.

Ова америчка компанија ради са овом рудом, пре свега, у Чилеу и Аустралији, али и у матичној Америци.

Поред ње, следећа је компанија „СКјуМ“ из Чилеа. Према њиховом опису, то је глобална рударска компанија која послује у северном Чилеу, а присутна је у индустријама које су стратешке за одрживи развој, као што су здравље, храна, технологија и чиста енергија која покреће свет.

Поред Чилеа, према писању медија, ова компанија развија пројекат ископавања литијума и у Аустралији.

Следећа је компанија „Минерал Рисорсис“ (МинРес) са седиштем у Аустралији.

То је компанија која, такође, ископава литијум и руду гвожђа у Аустралији.

Међутим, оба рудника у којима ова компанија послује, заједнички су пројекти са другим великим компанијама које се баве копањем литијума.

Даље ту је кинеска компанија „Тианки Литијум“, а следе и „Аркадијум Литијум“, „Ганфенг Литијум“, „Пилбара Минералс“, „Алкем“, „Сичуан Јахуа Индастријал“ и „Литијум Америкас“, показују подаци сајта „Визуал Капиталист“.

(Данас)