Данас: Нови патријарх - За једне градитељ мостова, за друге ходочасник Лас Вегаса

 Звона Саборне цркве у Београду у петак, 35 минута пре поднева, огласила су устоличење патријарха Порфирија, који је од тог тренутка и званично преузео све канонске и уставне дужности које му припадају као осмом поглавару СПЦ од обнове Пећке патријаршије 1920. године.

То му свакако неће олакшати задатке које је себи поставио у приступној беседи на устоличењу – саборност, јединство, бригу за заједнички живот у духу Јаванђеља.

Наруку му не иде ни то што о њему већ постоје подељена и супротстављена мишљења. Док једни у њему виде „градитеља мостова међу верама и народа“, други га оптужују да је „новотарац, ходочасник Лас Вегаса, кроатофил, паписта, унијата, кваритељ светосавља“, тврдећи унапред да нови патријарх, због досадашње биографије није „ни помиритељ, ни ујединитељ, а ни излечитељ“.

Иако у СПЦ многи мисле да је заједно са својим духовним оцем, епископом бачким Иринејем (Буловићем) у великој мери, иза сцене, и до сада кројио живот Цркве, неспорно је да су пред њим велики изазови.

Бити епархијски архијереј, чак и у Загребу у послератном периоду, није исто што и бити поглавар Цркве, која је задржала јурисдикцију на простору целе некадашње СФР Југославије и има велику дијаспору на свим континентима.

Црквени извори са дугим стажом који се мери променом три патријарха, кажу да се ниједан од њих као поглавар није понашао на исти начин као кад је био владика.

Патријарх Порфирије је у приступној беседи, као свој главни задатак на челу СПЦ, кандидовао Косово и Метохију.

То је тема на којој је „најтањи“ јер се спекулише да је Вучић, наводно, на њега типовао управо због предстојећег потписивања правно-обавезујућег споразума Београда и Приштине.

Процена је да Вучић од новог патријарха очекује минимум ону врсту кооперативности коју је показивао у јавности покојни патријарх Иринеј не коментаришући председникову косовску политику.

На то рачунају и неке западне амбасаде, како се незванично прича у дипломатским круговима у Београду и Приштини.

Осим што током протекле 21 године УН протектората на КиМ није много виђан у јужној српској покрајини, нови поглавар СПЦ недавно се прочуо и непопуларним изјавама, наводно тајно снимљеним, о будућности КиМ и браћи у мантији која тамо живе.

У приступној беседи патријарх Порфирије је о КиМ декларативно говорио као о „српском духовном Јерусалиму“ и највећој бризи СПЦ, али ни словом није поменуо троструку званичну саборску одлуку да су за СПЦ неприхватљиви независност, подела и разграничење Покрајине“, коју је дужан да поштује у духу црквене саборности у коју се заклињао у истом говору.

Додуше, он је као митрполит загребачко-љубљански био главни организатор центране прославе 800. годишњице аутокефалности СПЦ у октобру 2019. која је била нека врста међуправославног диплматског скандала, а завршила се не мање проблематичном доделом највишег црквеног признања Александру Вучићу за очување КиМ У Србији.

У знак протеста део Сабора није присуствовао завршној свечаности у београдском Центру Сава, на чијем су прогарму као продуценти били потписани митрополит Порфирије и владика бачки Иринеј.

Патријарх Порфирије није најмлађи поглавар у новијој историји СПЦ, али је знатно млађи ставио „белу пану“ на главу него двојица његових претходника.

Многи у томе виде шансу да се унутрашњи живот Цркве доведе у ред.

То не би требало да буде „дисциплиновање“ јер је нови патријарх и оним владикама које за њега нису гласале на управо завршеном изборном Сабору, наводно обећао, да ће се о свему договарати.

На унутрашњем црквеном плану чека га више запуштених проблема – литургијско (нејединство, доношење новог Устава СПЦ, црквено финансијско пословање).

Литургијски живот СПЦ је већ дуги низ година неусаглашен и многи у томе виде главни разлог црквеног нејединства и несаборности.

Иако је Сабор још за живота патријарха Павла три пута доносио одлуке о забрани увођена промена у служењу литургије док се усвоји јединствен приступ, у богослужењима у СПЦ влада право „шаренило“.

У црквеним круговима сматрају да би свако инсистирање на једнообразном увођењу промена у литургијској пракси довело до нових потреса међу свештенством и верницима.

СПЦ је требало да добије нов Устав још 2019, поводом осам векова самосталности, али је то одложено због критика изречених на предложену верзију документа. Патријарха Порфирија сачекао је и тај посао, уз велика очекивања правне и црквене јавности да се новим Уставом спречи даља конфедерализација СПЦ.

Као и његови претходници, патријарх Порфирије могао би да се суочи и са захтевима за арондацију Архиепископије београдско-карловачке.

Покојни патријарх Иринеј до краја је остао доследан у противљењу подели Архиепископије, којом би поглавар СПЦ под јурисдицјом задржао само круг најбогатијих београдских парохија у кругу око Саборне цркве.

У овом тренутку тешко је прогнозирати да ли ће се унутрашрњи живот цркве у неким сегментима задржати наа „буразерском“ начину управљања или ће се увести правни црквени поредак и ред.

Пре свега у црквене финансије, где је како се прича, најболније место светосавски храм на Врачару.

Поједини црквени извори сматрају да ће први тест бити „судбина“ бившег личног секретара патријарха Иринеја Дејана Накића, који је у Саборној цркви патријарху Порфирију ставио „бели пану“ на главу и викарног епископа ремезијанског Стефана (Шарића), који је као в. д. настојатељ светосавског храма био један од домаћина изборног Сабора.

Обојица су у Патријаршији и медијима означени као главни Вучићев канал у врху СПЦ, пре свега са покојним патријархом Иринејем, мада је та сарадња очигледно настављена и после његове смрти.

Осим што се зна да је владика Стефан духовник шефа српске дипломатије Николе Селаковића, поједини медији у духовну и рођачку везу по женској линији доводе и патријарха Порфирија и председника Србије.

Колико ће све то помоћи новом поглавару СПЦ тешко је рећи.

На плану спољне црквене политике, патријарха Порфирија очекује и даље врућ свеправославни спор Цариграда и Москве око украјинског црквеног питања, док би унапређење односа са Ватиканом и Римокатоличком црквом требало да буде „вода у којој добро плива“.

Унапређење сарадње са медијима

За очекивати је да би патријарх Порфирије, са искуством председника и члана Републике радиодифузне агенције, без обзира на све примедбе на тај његов ангажман, могао да унапреди сарадњу Цркве са медијима. На њему је да реши питање портпарола СПЦ који готово трајно обавља владика бачки Иринеј. Додуше, поједини медијски и опозициони политички кругови, обојицу доводе у везу са таблоидима и порталима на којима се нападају његови, али и Вучићеви неистомишљеници.

Саборност, кадровска политика, изборни дугови

Најављена саборност у раду СПЦ, пре свега њеног епископата наћи ће се на испиту највероватније већ на мајском заседању Светог архијерејског сабора, којим ће нови патријарх први пут председавати. Сабор се, не рачунајући изборно заседање 18. фебруара, нија састајао од маја 2019. године. Пред њим као један од првих задатака биће избор нових архијереја за упражњене три важне епрахије СПЦ: Митрополије црногорско-приморске, Митрополије загребачко-љубљанске која је остала упражњена избором новог патријарха и Епархије ваљевске. Кадровска решења показаће да ли ће се под патријархом Порфиријем и даље ширити утицај струје његовог духовног оца владике бачког Иринеја, која га је довела на чело СПЦ или ће се заиста водити рачуна о интересима Цркве. У црквеним изворима већ се спеклише да би у Загребу могао да га „наследи“ садашњи епископ зворничко-тузлански Фотије (Сладојевић), такође духовно чедо владике бачког, док би на његово место дошао садашњи епископ новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин (Крчо). Уместо владике Лонгина у Чикаго би из Канадске епархије наводно прешао владика Митрофан, док би за Епархију канадску био биран нови епископп. То је део предизборног „трговачког пакет-аранжмана“, спекулише се у делу епископата, који сматра да је „кандидатура“ бањалучног владике Јефрема (Милутиновића) била тактика да се спречи улазак владике будимљанско-никшићког Јоаникија (Мићовића) у у други изборни круг. За сада је неизвесно да ли ће владика Јоаникије на мајском Сабору бити изабран за митрополита на Цетињу, док се за Ваљевску епархију поодавно прича да владика бачки планира да устоличи још једно своје духовно чедо викарног епикопа мохачког Исихија (Рогића).

Устоличење без владике Иринеја

На литургији и устоличењу патријарха Порфирија нико није видео двојицу других кандидата из „тројне кандидатуре“ – владике бачког Иринеја и бањалучког Јефрема. Они наводно нису били ни у четвртак на ручку у Парохијском дому Световског храма после избора новог поглавара СПЦ, а ни у петак на ручку у Патријаршији након устоличења. Данасови извори незванично тврде да је владика Јефрем отпутовао у Бањалуку одмах после гласања у крипти светосавског храма. У случају владике Иринеја у црквеним изворима круже различите непотврђене спекуалције – од тога да има проблеме са вирусом корона до наводног сукоба вече уочи изборног Сабора са његовим духовним сином Порфиријем, мада се незванично прича да су и после тога виђени заједно на „консултацијама“ са другим владикама у једном од београдских хотела.

(Данас)