Давор Лукач: Новинару који тридесет година прати војску није одобрена акредитација за војну параду, али су позивнице зато добили осуђивани криминалци, ратни профитери, дезертери, убице, самозвани „војни аналитичари“ и слични

Новинару “Времена” који тридесет година прати војску није одобрена акредитација за војну параду “Снага јединства”. Али су свечане позивнице зато добили вишеструко осуђивани криминалци, ратни профитери и дезертери, убице, пензионисани официри који ратишта нису видели, самозвани војни аналитичари и сличне појаве

„Мала је ово земља колики си ти непријатељ“, каже ми рано јутрос колега, коментаришући чињеницу да ми није одобрена акредитација да као новинар „Времена“ присуствујем војној паради „Снага јединства“. Цитирао је Илију Чворовића из „Балканског шпијуна“.

Да ли сам споран ја, који 30 година као новинар пратим сектор безбедности, или „Време“? „Обоје“, каже колега, исто новинарски ветеран који је скоро читав радни век повео пратећи војску. И њему није дозвољено да присуствује паради. Од силних новинарских екипа „кола се сломила на нама двојици“.

Акредитације одобравала Влада, а не Министарство одбране

Требало се јутрос, у систему измењеног режима саобраћаја, „клацкати“ од Земуна до касарне у Топчидеру, у коју је требало доћи до 08:00 сати. Кад се све то преброди, стигнеш тамо, и чека те изненађење – нема те на списку, није ти одобрена акредитација, иако је захтев уредно послат оног трена кад је позив објављен на сајту Министарства одбране, са све фотографијом, и свим могућим подацима. Тражили су чак и ЈМБГ, иако је Повереник за заштиту података о личности давно донео закључак да је то противзаконито, и до сада су то државне институције поштовале, захтевале при акредитовању само број личне карте. Сада је само фалило да траже број ципела.

Али, за параду се све променило. Акредитације је требало послати не Министарству одбране, управи за односе са јавношћу, него Влади Србије, на маил акредитације@гов.рс. Добио сам обавештење да је захтев уредно примљен и да је у обради, али није било повратне информације да ли је прихваћена или одбијена.

Наравно, нико из Управе за односе са јавношћу Министрства одбране није смео да се појави и колеги и мени то саопшти, да нас погледа у очи и то каже. Вероватно их је била срамота.

После сат времена чекања, одлазимо. Љубазна војникиња је у више наврата проверавала спискове, мислећи да је нешто превидела, проверавале су спискове и њене колега, али узалуд, Новице Андрића и мене нема.

Свечане позивнице за криминалце и дезертере

За то време у Топчидер долазе разни ликови са свечаним позивницама. Дефилују ту вишеструко осуђивани криминалци, ратни профитери и дезертери, убице, пензионисани офивири који ратишта нису видели, али зато „ратују“ у програмима „Пинка“ и „Хепија“, самозвани војни аналитичари и сличне појаве.

Како сам и зашто ја постао „непријатељ“?

Није тешко претпоставити – због текста у последњем броју „Времена“, где сам „оголио“ смисао организовања параде и све оно што стоји иза тога, као и Вучићево ново „Потемкиново село“.

Плус, што „цензори“ у Вучићевом кабинету, Влади Србије и Министарству одбране знају, да ће мој текст са параде бити реалистичан, показати шта се стварно дешавало, изнети детаље који се неће видети ни чути у телевизијском преносу и у назовипариотским таблоидима и на њиховим ТВ каналима.

А и шта ће новинар „Времена“ на паради, то, како би написао колега Драган Тодоровић, све нешто закера, иде около, гледа оно што не треба да се гледа, броји године старости „најмодернијих“ борбених средстава из седамдесетих година прошлог века, спрда се са авионима који су старији од већине високих официра Војске Србије. Па би то да гледа како Баћа Милорадовић шапће нешто Вучићу на уво, хвалећи то средство, а овај то онда „важно“ преноси нпр. Милораду Додику, неизоставном декору свих војних догађања.

И онда како иде аплауз кад прелећу застарели „Орлови“ и „Супергалебови Г-4“, а тек овације рент-а „Рафалима“, изнајмљеним од Француске да увеличају скуп. Кад ће купљени „Рафали“ стићи, не зна се, битно је да се у ТВ преносу грађани Србије увере да су они ту.

Ред смеха, ред огорчења

Аутор овог текста ће параду пратити преко телевизије, разних канала, смејати се „бриљантним анализама“ разних коментатора, посебно оних са ТВ Информер и Пинк. Ред смеха, ред огорчења.

У култном филну „Лепа села лепо горе“ Мица трофртаљка, у улози „тета Ђане“ пита двојицу дечака „Имате’л ви момци пара за ово планинарење“. А колико ће коштати „планинарење“ за параду, питање је за Вучићевог рачуновођу Синишу Малог и његове сараднике.

Што се мене тиче, данас сам добио и званичан статус „субјекта опасног по безбедност државе и система одбране“.

Пошто знам да ће овај текст доћи до „врховног команданта свега у Србији“, не бих био у кожи његових сарадника. Акредитације су добили и новинари из суседних земаља, оних које он „таргетира“ у својим наступима као непријатељске, али новинар из Србије не може.

(Време)