Драгана Ђорђевић о пројекту Јадар: Студија се ради само за рудник без хемијске индустрије за прераду руде и без одлагања опасног отпада. Инсистирање на температури сумпорне киселине је манипулација

 Научна саветница Драгана Ђорђевић, ауторка научног рада о утицају истражних радњи пројекта Јадар на животну средину, ових дана на позив студената у блокади држи предавања на факултетима универзитета широм Србије која се тичу Пројекта Јадар.

Уз колеге који такође предају студентима у блокади, Ђорђевић је предавала и на Машинском факултету у Београду, а професори овог факултета су се одлуком научно-наставног већа и званично оградили од афирмативних ставова професора (тог факултета) Александра Јововића, руководиоца две од три студије о процени утицаја на животну средину пројекта Јадар, а који сматра да би тај пројекат, уколико би био реализован како пише у студији, био безбедан.

„Јововић који је у поступку израде студије утицаја на животну средину потенцијалног рудника литијума и бора у Јадру је, уједно, и у конфликту интереса. Овај професор ради на студији утицаја потенцијалног рудника литијума и бора Рио Тинта, а у исто време у Министарству за заштиту животне средине је у свим телима која оцењују студије утицаја“, каже на почетку разговора за Н1 Драгана Ђорђевић.

Ђорђевић каже да је била изненађена дочеком студената, јер је говорећи о Јадру навикла на критике заговорника рудника.

Додаје да је у овом поступку присутна „велика манипулација због тога што се студија ради само за рудник без хемијске индустрије за прераду руде и без одлагања опасног отпада“ које се планира у долинама бујичних река у долини Јадра

„Студенти мирно саслушају, а онда следи лавина питања. Радознали су и све их занима у вези са еколошким проблемима повезаних са рударењем, нарочито литијума. Углавном су обавештени, али многе детаље не знају. Позивам их да се укључе у поступак јавне расправе анализе студије утицаја на животну средину за рудник литијума и бора у Јадру“, истиче Драгана Ђорђевић.

Додаје да је у овом поступку присутна „велика манипулација због тога што се студија ради само за рудник без хемијске индустрије за прераду руде и без одлагања опасног отпада“ које се планира у долинама бујичних река у долини Јадра.

Научна саветница објашњава за Н1 спорне детаље у вези са прерадом руде литијума, попут утицаја и температуре сумпорне киселине. Заговорници рудника у Јадру је оспоравају због изјава везаних за температуру екстракција јадарита концентрованом сумпорном киселином.

„Инсистирање на температури сумпорне киселине је манипулација“

Она подсећа да је планирана потрошња око 1.100 тона концентроване сумпорне киселине дневно која би, како истиче компанија Рио Тинто, била загрејана на температури од „само“ 90 степени Целзијусових, а не на 250 – каква је пракса приликом добијања литијума из руде сподумена у пегматитима, о чему је било речи на самом почетку противљења руднику док још није било информација о томе шта Рио Тинто планира са јадаритом.

Ђорђевић каже да је инсистирање на висини температуре сумпорне киселине „велика манипулација“. Да се „нешто ужасно“ покушава приказати као добро, а то је да ће се концентрована сумпорна киселина, која је опасна и када је хладна, грејати на 90 степени Целзијусових, само зато што је на 250 степени Целзијусових још горе

Ђорђевић каже да је инсистирање на висини температуре сумпорне киселине „велика манипулација“. Да се „нешто ужасно“ покушава приказати као добро, а то је да ће се концентрована сумпорна киселина, која је опасна и када је хладна, грејати на 90 степени Целзијусових, само зато што је на 250 степени Целзијусових још горе. Како каже, о температури сумпорне киселине дебатују неуки људи попут компанијских ботова, бивше премијерке, бивше министарке рударства, посланици владајуће странке у Народној скупштини и друге присталице рударења литијума у Србији.

„Сваког дана би се 1.100 тона концентроване сумпорне киселине допремало у Јадар за чије грејање на 90 степени би се користила фосилна горива. Концентрована сумпорна киселина је опасна и када је хладна, а замислите колико је тек опасна на 90 степени, покушавајући да прикажу као да је то добро, јер је на 250 степени још горе. То су пропагандне манипулације за јавност. Ниједног хемичара, биолога или физичара не можете убедити да је безбедно радити са концентрованом сумпорном киселином на 90 степени Целзијусових, нарочито не у Србији, где се често догађају инциденти са цистернама у транспорту, чак и на реконструисаним пругама. Сетимо се једног случаја када се дизалица која је дошла да одигне цистерну да је подигне – преврнуиа“, наводи Ђорђевић за Н1.

Како каже, податак о томе како ће се радити са рудом јадарит тада није био познат, а тек касније у патентној пријави први пут је виђена информација да би се радило на 90 степени.

„Све време покушавају да ме оспоре и да нађу неусаглашенсти у мојим изјавама, а крили су податке“, оцењује Ђорђевић.

Зелена транзиција не мора да се ослања на литијум

Ђорђевић наводи да се нигде не подразумева да се „зелена транзиција“ мора ослонити на литијум. Она сматра да литијум-јонске батерије нису добро решење.

„Видимо да свако мало долази до запаљивања складишта, фабрика, аутомобила. Недавно су изгорела складишта литијума у Аустралиј и САД. Литијумске батерије су опасне. Запаљиве су, у додиру са водом из њих се издваја водоник који је експлозиван и додатно појачава сагоревање, не може да се угаси а ослобађа се огромна количина опасних материја због токсичних електролита који се користе у овим батеријама. Рециклажа је свега пет одсто и због тога су толики захтеви за новим количинама литијума из природе“.

Она такође каже да није реална опција и са разблаженом сумпорном киселином, јер су за то потребне огромне количине воде.

„Ако би требало да се 1.100 тона разблажи сваки дан да би се киселост променила за неколико пХ јединица, не знам колико би Дрина било потребно да то разблажи, како је једном навео пензионисани универзитетски професор хемије Ненад Костић, или која количина подземне воде из Дринског алувиона би се исцрпела. Такав процес би довео до дегарадације читавог простора на коме су водотокови Дрине и Саве. Алувиони тих река су уједно и водозахвати за пијаћу воду насеља из тог краја, али и све до Београда. Осим тога, генерисала би се и огромна количина отпадних вода за чије пречишћавање компанија нема решење“, наводи Ђорђевић.

„Научни радови се не обарају у медијима“

Она подсећа на прошло лето када су из Рио Тинта покушали да оспоре научни рад објављен у престижном научном магазину Сајентифик рипорт (Сциентифиц репорт). Рад је изашао у јулу, а у августу, између 19, када је захтев за повлачење рада стручњака Рио Тинта послат часопису и 22. августа, када је уредник тај захтев проследио ауторима, дошло је, како наводи наша саговорница, до невиђене медијске помпе. Преноси да су је звали бројни домаћи, али и светски медији попут Гардијана (Тхе Гуардиан), Њујорк тајмса (Неw Yорк Тимес), Шпигел (Спиегел), Вашингтон пост (Wасхигнтон Пост), Дојче веле (Деутцхе wелле), да објасни шта тачно у раду не ваља. У међувремену „Политика“ је објавила превод дописа којим се тражи повлачење нашег рада, додаје.

Подсетимо, компанија Рио Тинто, позивајући се свој нацрт студије о процени утицаја на животну средину који је како кажу радило више од 100 домаћих и страних стручњака, тврди да нема опасности по воду, ваздух и земљиште у долини Јадра и да се пројекат може реализовати безбедно уз поштовање међународних и домаћих еколошких стандарда.

„Нисам знала о чему се ради. Неки од њих су ми рекли да Рио Тинто критикује рад. Одговорила сам им да је то сасвим легитимнои. Да је критика легитима, да свако може да криткује научни рад, да ми то знамо и од тога не бежимо. Наука је подложна критици и ми тако функционишемо, али да се то не ради на овакав начин“, каже Ђорђевић.

Она подсећа да је није могуће објавити научни рад ако га неко други озбиљно не искритикује, а тако је било и у случају поменуте студије, која је прошла строгу критичку контролу експерата/рецензената, због чега је била више пута враћена за додатна појашњења и дорађивана.

„Није ми било јасно зашто се толика прашина дигла јер имам скоро 110 научних радова тог ранга. Никада нисам добила критику након објављеног рада, а још мање овако медијски пропраћено. Научни радови се не обарају у медијима, већ онај ко има примедбе мора да докаже где смо погрешили кроз нови научни рад који би сами објавили“, сматра Ђорђевић.

Како наводи, „коначно“ после три дана стигао је допис од уредника часописа у коме их обавештава како стручњаци Рио Тинта тврде да су у раду „варали, износили погрешне податке, направили забуну“. Ђорђевић каже да су пажљиво прочитали примедбе, одговорили на сваку и одговоре вратили уреднику, који је одговорио да могу да коригују рад „у смислу усклађивања података са подацима из најновије документације Рио Тинта“.

Наведени професори се не баве научном облашћу којом смо се ми бавили и нису експерти за то што су критиковали. Нису компетенти да криткују и дискутују рад, а желели су да нас прикажу као преваранте

„Ми смо ускладили те потатке и то је оно што се види у корекцијама. Оне не утичу на суштину, ни на финалне закључке рада“, поручује Ђорђевић.

Научна саветница која ради на Институту за хемију, технологију и металургију, била је, како каже, запрепашћена видевши да је захтев за повлачење рада написан на меморандуму Рио Тинта који су потписали главни научник компаније Најџел Стујуард и три професора Универзитета у Београду – Александар Јововић са Машинског факултета, затим Александар Цвјетић и Никола Лилић са Рударско-геолошког факултета – чија су имена у потпису дописа.

То је, по њој, био сигнал да обарање рада није принципијелно, већ „производ радног задатка који су добили професори Универзитета у Београду од Рио Тинта, као упосленици те компаније“.

„Наведени професори се не баве научном облашћу којом смо се ми бавили и нису експерти за то што су критиковали. Нису компетенти да криткују и дискутују рад, а желели су да нас прикажу као преваранте“, оцењује Ђорђевић.

„Прећуткивање и манипулација“

Она истиче да су за опис пројекта у раду користили искључиво податке Рио Тинта који су у време припреме рада били доступни, али да компанија с временом мења податке у својим документима и да подаци у различитим документима нису усклађени.

„Користили смо оно шта нам је било доступно у време припреме рукописа, а они су после тога мењали податке које су у захтеву за повлачење рада послали у часопис као доказ да смо манипулисали подацима. У питању су количина производње литијума, борне киселине, површине заузећа простора које смо преузимали из „Просторног плана посебне намене за пројекат Јадар“ као и њихова тврдња да загађење земљишта које разматрамо у раду као последицу истражних радњи потиче од изливања јаловине из рудника Столице у поплави 2014. године. Међутим, ту јаловину карактерише следећа група елемената: арсен, антимон, олово, цинк док рудно тело и рудничке воде у Јадру карактеришу арсен, бор и литијум. Јаловина из рудника Столице не садржи бор и литијум“, тврди Ђорђевић.

„Нема рудника који је чист, а пропаганда свашта говори“

Говорећи о томе да ли је могуће рударство без снажног негативног утицаја на животну средину, Ђорђевић каже да „западне земље“ неће да отварају нове руднике код себе већ то желе да раде у „некој Србији“.

„Нема рудника који је чист и који није заувек уништио околину. Било које отварање рудника негативно утиче на животну средину, и због тога је компанија ангажовала снажну пропаганду за преумљивање популације како би лакше дошли до јефтиног плена”, каже Ђорђевић и наводи да је потребно што више рециклирати материјале који потичу из руда, тамо где је рециклажа могућа.

Причали су само о руднику, а прећуткивали су хемијско постројење, депоније, цевоводе, гасоводе, саобраћајнице… Све то значи заузеће простора. Тачно 2.031 хектара. Архитекте који су радиле просторни план посебне намене за Јадар су публиковали научни рад 2023. године у коме наводе тачно 2030,69 хектара

Научници из Србије су навели 2.031 хектар заузећа простора, а Рио Тинто тврди да би заузеће било знатно мање, око 200 хектара.

„Причали су само о руднику, а прећуткивали су хемијско постројење, депоније, цевоводе, гасоводе, саобраћајнице… Све то значи заузеће простора. Тачно 2.031 хектара. Архитекте који су радиле просторни план посебне намене за Јадар су публиковали научни рад 2023. године у коме наводе тачно 2030,69 хектара“, додаје Ђорђевићева.

„Паре су узели, али посао нису урадили“

Недавно је доста полемике изазвао филм „Не у мојој земљи: Литијумска дилема Србије“ где се су изјаве Драгане Ђорђевић коришћене без дозволе или питања. Због тога је Ђорђевићева првом човеку филма Петеру Тому Џонсу поставила питање на Линкедин профилу зашто је нико није питао или макар обавестио о намерама да користе неке од њених изјава. Филм оцењује као представу, али и правдање.

„Као да је сниман за централу Рио Тинта и деоничаре, где ови људи који су били задужени да „отворе“ рудник у Србији нису то успели због неких „дивљака“ и руског утицаја. Делује као да се правдају, јер посао нису урадили. Паре су узели, али посао нису урадили. Одлука да премијера буде у Европском парламенту делује ми као параван, а делује и да ЕП у целини то не подржава“, оцењује Ђорђевић.

Када је 2022. године у Србији била суша, у Мачви и Јадру је све бујало. То је због плитке подземне воде која долази из Дринског алувијона. Да ли је могуће, да треба то да уништимо, да би нека страна компанија профитирала? Да останемо без таквих ресурса као што су пијаћа вода и плодно пољопривредно земљиште? Та земља би нас хранила и у највећим сушама које ће се са климатских променама све чешће дешавати

Недавно су мештани Богатића упали у зграду општине, прекинули најављену јавну расправу о потенцијаном руднику литијума у овом месту и рекли да преговора око отварању рудника литијума нема и да га неће бити. У питању је локација која се налази не превише удаљена од локације планираног пројекта Јадар. Обе локације су повезане подземним водама.

„Када је 2022. године у Србији била суша, у Мачви и Јадру је све бујало. То је због плитке подземне воде која долази из Дринског алувијона. Да ли је могуће, да треба то да уништимо, да би нека страна компанија профитирала? Да останемо без таквих ресурса као што су пијаћа вода и плодно пољопривредно земљиште? Та земља би нас хранила и у највећим сушама које ће се са климатских променама све чешће дешавати“, истиче Ђорђевић.

„Да ли је у реду да се због рудне ренте за 19 тона злата уништити део природе?“

У последње две године све се више помињу и налазишта злата за чију су експлоатацију заинтересоване стране компаније. У питању су локације Чока Ракита и Потај Чука Тисница где канадска компанија Дундее врши истражне радње. Чока Ракита се налази у околини Жагубице која је, како наводи научница, уз Бајину Башту и Вршац једно од три најчистијих места у Србији. Налазиште Потај Чука Тисница се налази на планини Хомоље. У близини је једне од три прашуме у Европи – Бељаница. На обе локације воде су чисте.

„Ако се на Потај Чука Тисници планира отворени коп на 10км2 како би се извукло 19 тона злата које би се екстраховало цијандима, можете замислити какав би то еколошки притисак на природу и сав живи свет у њој био. Истражно бушење на пољу Чока Ракита, попут оног у Јадру, изазвало је присуство елемената из исплаке, материјала који служи за подмазивање бушећих стврдла, у врелу Млаве које је од истражног поља удаљено неких 10-15 км. То само значи да је испод земље све повезано водом“, истиче Ђорђевић.

Она каже да је заједно са пензионисаним професором Рударско геолошког факултета, хидрогеологом Зораном Стевановићем и докторанткињом обишла читаво поље. Нашли су водотоке који се сливају са истражног поља и утврдили преко које реке се слива исплака која доспева у врело Млаве. То значи да ако се рудник тамо отвори може се само замислити шта би све доспело у врело Млаве и шта би остало да Жагубице, Бељанице и читавог тока реке Млаве, додаје.

„Низводно је Петровац на Млави који се заједно са осталим местима снабдева пијаћом водом из Млаве, а ту је и манастир Горњак. Да ли је вредно 19 па чак 19.000 тона злата за неку страну компанију уз минималну рудну ренту да дозволимо да се уништи тај део нетакнуте природе“, пита научница.

(Н1)