Драгољуб Жарковић: Ђилас и Беко – Мера за меру

Не би био први пут да ме после овог текста оптуже да подржавам крупни капитал у Србији. Некако сам већ огуглао на то. С мање напора заложио бих се да сви грађани Србије имају до краја живота бесплатан хлеб, аман то не бива.

Примена популизма: Колико кошта бесплатан хлеб

Цицерон, вероватно најдаровитији државник Рима, а сигурно најбољи правник, прећутао је једну Цезарову уредбу, пласирану на зиду Форума, испод које је био потписан трибун Клодије, којом се сваком грађанину Рима до краја живота гарантује бесплатан хлеб. Трошак је на годишњем нивоу био око сто милиона сецестрија, а толики је, рецимо, био приход од оностране и овостране Галије, а пошто је Гај Јулије био решио да побеђује и без избора, односно да докине овлашћења Сената, удварао се масама противно здравом разуму.

Ако је Цицерон схватио да се против популизма не може борити правним средствима, али ни било којом активном политиком, а без опасности да га протерају из Империје или да га баце са неке стене, шта остаје онда, готово двадесет и два века после тога, људима попут Милана Бека који скрушено тврди да не може да победи државу. Појединац против система побеђује само у холивудским треш филмовима.

Србија, десетак месеци пре избора, подсећа на дане када је пред Цезаром Лукул у Сенату клекао на колена. Будући император осетио се увређеним због Лукулове – сјајан војсковођа и богат човек – изјаве о томе да Цезару не треба дати три провинције и пет легија, на мандат од пет година, јер то прети Републици. Лукула нико није подржао. Онда је уплашен за сопствени живот и имање клекао прво на једно па на друго колено и приклонио главу пред Цезаровим ногама. То је био крај једног од облика "колевке цивилизације".

Намерно претеривање: Шта ће мени Лука

Паметан читалац свестан је да ја намерно претерујем, поредећи ондашње популистичке методе са данашњим популизмом, али историја је универзална и када примери нису за поређење. Далеко смо ми од било каквог империјализма, али у сваком српском сокаку можете пронаћи неког Цезара, аман нисам очекивао да то буде Драган Ђилас, градоначелник Београда, који је, у име свих грађана Београда, слабо изазван, понудио да, о мом и вашем трошку, купи "Луку Београд".

Ту одлуку није окачио на зидовима Форума, већ је то рекао у прошлонедељном "Утиску недеље" код Оље Бећковић, једне од Клодија српске чаршије.

Милан Беко, један од власника "Луке Београд", спреман је да прода своје акције у том предузећу граду Београду по цени по којој их је стекао. Услов је да му престоница плати камату коју, иначе, држава плаћа страним банкама када се код њих задужује.

То је Беков одговор на понуду градоначелника Београда Драгана Ђиласа да град купи "Луку" за 40 милиона евра, колико је Беко предузеће платио 2005. године.

Беко је у писаном одговору "навео да се већ обратио међународној ревизорској фирми КПМГ око прецизног утврђивања цене".

"Град ће добити предузеће са 200 хектара земљишта и разрађеном развојном стратегијом на бази Либескиндовог пројекта ‘Град на води’. Не постоји појединац који може да одоли нападу државе – и у томе нисам изузетак. Утолико желим да се техника куповине акција обави у што краћем року", навео је Беко.

Познати бизнисмен је крајем прошлог месеца предложио држави да од њега откупи Луку Београд. Његова понуда уследила је након што је Виши суд у Београду увео привремену меру којом је забранио тој компанији да располаже, отуђује и оптерећује око 120 хектара са обе стране Панчевачког моста док се не докаже коме – "Луки" или граду – припада право коришћења земљишта на десној обали Дунава.

Премијер Мирко Цветковић тада је одговорио како би било добро да Беко понуду упути свима, а не само држави. Беко је за "Политику" потом изјавио да понуда важи само за владу. Пошто она то није учинила, казао је Ђилас, град ће прихватити Беков предлог.

"Очекивао сам да ће држава дати понуду, пошто је ‘Луку’ продала она, а не град Београд. Ако хоће да продају ‘Луку’ по истој цени по којој су је купили, ми ћемо да је купимо од њих и завршимо ту причу. Колико ја знам, то је било 40 милиона евра", казао је Ђилас.

Поменута свота коју тражи Беко требало би да се увећа за камату висине четири до шест одсто, колико иначе кошта цена новца за државу код међународних финансијских институција.

Предузеће "Лука Београд" приватизовано је по Закону о својинској трансформацији још 1998. године. После првог круга својинске трансформације, Акцијски фонд је поседовао 30 одсто акција, Фонд ПИО десет одсто, док је преосталих 60 одсто било у власништву малих акционара.

"Ворлдфин" је пре шест година купио "Луку" за око 40 милиона евра и данас овај инвестициони фонд поседује 93 одсто капитала "Луке", док се око седам одсто налази у рукама малих акционара.

То је, укратко, историја случаја који је постао нека врста еталона за сва српска економска и политичка лутања.

Васићева доктрина: Тужба за динар, плус морал

Не би био први пут да ме после овог текста оптуже да подржавам крупни капитал у Србији. Некако сам већ огуглао на то. С мање напора заложио бих се да сви грађани Србије имају до краја живота бесплатан хлеб, аман то не бива. Не могу, некако, самог себе под старе дане да замислим као проповедника тезе да је богатство сумњиво само по себи, мада ми је жао што се нисам обогатио.

Читам ових дана, као и претходних, лупетања о "Времену" повезана најпре с мојим "ликом и делом". Нешто од тога је и утуживо, али ако се икад одлучим да се браним судским путем, применићу такозвану Васићеву доктрину – динар одштете и, обавезно, о трошку осуђеног, објављивање комплетне судске пресуде. Не брани "Време" крупан капитал због крупних послова које имамо с њима, него брани принципе права и економских резона.

Уколико "Лов на тајкуне" постане главна предизборна тактика станака на власти, ђаво ће ускоро закуцати и на сиротињска врата. Уређивачка политика "Времена" у протекле две деценије била је пред многим искушењима. Ово што ради група дојучерашњих пријатеља и савезника превазилази границе пристојности. Лажови се множе и траже од нас да постанемо популисти што нисмо хтели да будемо ни у тежим временима.

(Време)