Џули Клингер, ванредна професорка на Универзитету Делавер: У пракси нема потпуно безбедног рударења. Тешко је одвојити бор од литијума када се ради са чврстом стеном. То ствара проблем управљања опасним отпадом

Доктор географије, ванредна професорка на Универзитету Делавер на студију географије и просторних наука и виши гостујући сарадник Института за хуманистичке науке у Бечу, Џули Клингер проучава географију, геологију и геополитику развоја и коришћења ретких сировина. Стручњак је за критичне сировине. Провела је дубинско теренско истраживање у Кини, Бразилу и другим земљама погођеним рударењем ретких земаљских елемената. Аутор је неколико књига, а у Београду је са тимом од девет докторанада у склопу својих досадашњих истраживања тих елемената, укључујући и литијум. Овде ће, каже, разговарати са истраживачима, представницима цивилног друштва и новинарима.

Новинарка Новог магазина: Почела бих једним вероватно тежим питањем. Верујете ли да је могуће еколошко рударење, посебно када говоримо о литијуму и његовом процесуирању на истој локацији?

На врло генералном нивоу, технолошки је могуће рударити на безбедан и одржив начин. Међутим, та се могућност ретко остварује у пракси. Нисам стручна за ситуацију у Србији, али верујем рецензираним и научним анализама које сам прочитала, укључујући анализе које је објавила група локалних научника као и они из Националне лабораторије из Америке и Универзитета из Флориде, објављених у глобално водећем научном часопису Натуре. Урадили су тестове загађености воде и земљишта само због истраживачких активности. Да сумирамо налазе студија – у геолошком саставу подручја које садржи литијум има бора и арсена. Тако да са становишта сепарације и хемије, тешко је теоретски одвојити бор од литијума кад се ради са чврстом стеном. То ствара проблем управљања опасним отпадом.

НМ: С обзиром на то, шта мислите о рударењу литијума из јадарита који такође садржи бор који у одређеним количинама може бити опасан по целокупну околину?

Прихватљиви нивои (бора) су постављени као нивои безбедног одлагања. Ти прагови прихватљивог ризика су политички договорени. Нису узети у обзир интеракција у људском телу с другим загађивачима из околине. Такође се не баве ефектима кроз генерације. Прошле године сам прочитала да су прагови за бор уклоњени из прописа, тако да сада нема лимита. То, мислим, открива политичку природу прописа о загађивачима. То су увек преговори између влада, индустрије и науке, у којима често индустрија има предност.

НМ: А шта мислите како је могуће избећи загађивање потенцијалним рударењем литијума у Србији усред плодне пољопривредне земље, без обзира што је планиран подземни рудник?

Рекла бих да је изузетно тешко, посебно ако копате веома дубоке бушотине које су у интеракцији са подземним водама. Њих је веома тешко мапирати са великом прецизношћу о томе да рударење неће утицати на квалитет воде. Друга важна ствар коју треба узети у обзир у овом пројекту за литијум је изговор да је он подршка енергетској транзицији у име климатских промена и одрживости. Ако су клима и одрживост заиста приоритети, онда је важно не наметати ново рударење у местима која већ живе одрживим начином на просперитетном пољопривредном земљишту. Кад размислите о литијуму и другим вреднима материјалима који су на површини већ уситњени на разним местима у свету, не морате улази у комплексне геоинжењерске операције како ископати нову рупу у земљи. Чини ми се да је много лакше само покупити „злато“ које је већ на површини. Значи, литијум постоји у долини Јадар, али у многим рудницима у свету такође постоји изнад земље погрешно категоризован као отпад, укључујући и руднике којима управља Рио Тинто. Моје питање је зашто не испитају отпад у свом руднику бора у Калифорнији да виде има ли тамо литијума?

НМ: Главни проблем који истичу противници рударења литијума овде је могуће загађење вода, што компанија Рио Тинто демантује, као и депонију чврстог отпада за који сматрају да је потенцијално опасан јер јаловина садржи токсичне елементе?

Мој први одговор би био да је могуће управљати чврсти отпад на углавном безбедан начин. Међутим, то захтева врло пажљив инжењеринг, најсавременије праћење и стално одржавање и улагање у побољшање локације. То је текуће одржавање. А видели смо на многим местима да се инциденти догађају. Не одмах по покретању пројекта, можда не и првих неколико година, али како се активности успоре и место остави да стоји, временом долази до ерозије, догађају се велике кише, поплаве, земљотреси… Контрола тих могућих ретких појава је ван оквира закона и буџета градитеља. С једне стране, тврдња да се то може безбедно урадити је тачна, али са друге стране, глобална стварност нам показује да често долази до проблема у дугорочном одржавању. Логика бизниса не узима у обзир те дугорочне ствари, то је једноставно ван оквира пословне логике.

НМ: Као неко ко се бави и геополитиком, како видите притисак на Србију да се овде копа литијум без обзира на еколошку опасност?

Доста је притисака на Србију, и не само на њу. У многим европским земљама и око њих, посебно у оним са рударском традицијом, постоји притисак да се убрзају дозволе за рударство, укину прописи и убрзају разни прописи и пројекти. Постоји и ЕУ регулатива у вези са тим, све у име диверсификације снабдевања, смањења зависности од Кине као и подршци енергетској транзицији. Као аутсајдер у Србији, видим да се ситуација овде уклапа у шири геополитички контекст у коме аутомобилска индустрија и компаније за обновљиву енергију траже начине са изграде ланце снабдевања мање зависне од Кине. Такође се баве дугогодишњим етичким проблемом измештања екстрактивног производа у земље глобалног Југа. Ту су се спојиле две ствари – преусмерити екстрактивни притисак са места унутар Европе, Северне Америке, суседних и савезничких земаља, на оне који имају мању моћ одбијања. И једна од главних сврха за предлагање овог рудника у Србији је да снабдева немачку ауто-индустрију. За Немачку то решава доста проблема, као набавке из водено оскудних региона у домородачким насељима у Америци, а потенцијално решава и проблем ослањања на Кину у смислу прераде. Помаже да ланац снабдевања буде ближи кући. Ако не размишљате о локалном контексту, и шта се губи ако се пољопривреда замени рудником литијума делује као врло чисто решење.

НМ: Хипотетички, да ли бисте, као експерт, дали зелено светло за рудник литијума овде с обзиром на доступну технологију која би могла да спречи опасност по околину?

Ја сам генерално скептична према копању нових рупа у земљи, потреби отварања нових рудника кад глобално имамо проблем милиона тона већ ископаног материјала који лежи на многим местима погрешно означен као отпад. Мој одговор би био – јесу ли исцрпљене све алтернативе, да ли су постојећа јаловишта и подручја богата литијумом анализирана на доступност литијума… И ако нису, мој одговор отварању рудника на плодној пољопривредној земљи би био – не. У пракси.

(Н1)