Edvard Lukas: Rat ide ka nerešenom rezultatu

Odlučujući ishodi na bojnom polju su retki. Ono što sledi nakon borbe često je važnije.

U ratu, tvrdio je Karl fon Klauzevic, „rezultat nikada nije konačan“. Kartaginjani se s tim verovatno ne bi složili: pobeda Rimskog carstva 146. godine pre nove ere značila je njihovo porobljavanje i potpuno fizičko uništenje njihovog grada.

Ali pruski vojni teoretičar bio je u pravu kada je rekao da je teško izmeriti poraz i pobedu u vojnom sukobu.

Detalji krajnjeg ishoda biće određeni nekom kombinacijom diplomatije, sankcija i bezbednosnih garancija

Da bismo procenili ko je pobednik a ko gubitnik, moramo pogledati šta je svaka strana prvobitno želela da postigne i po kojoj ceni, piše u analizi za Centar za evropske analize Edvard Lukas, dugogodišnji dopisnik Ekonomista iz Berlina, Moskve, Beča i baltičkih država i međunarodno priznati stručnjak za špijunažu, subverziju, upotrebu i zloupotrebu istorije.

Moglo bi se reći da invazija Vladimira Putina na Ukrajinu ide ka nerešenom ishodu, ocenjuje Lukas. Kako je predsednik Volodimir Zelenski rekao ove nedelje, Rusija nije dovoljno jaka da zauzme celu Ukrajinu, ali ni Ukrajina nije dovoljno jaka da povrati okupirane teritorije.

Detalji krajnjeg ishoda biće određeni, nekom kombinacijom diplomatije, sankcija i bezbednosnih garancija.

Međutim, ako proširimo vidik, moglo bi se tvrditi da je Kremlj već izgubio: uprkos ogromnim troškovima, nije uspeo da „odseče glavu“ Ukrajini i trajno je vrati u rusku orbitu.

Ipak, s druge strane, može se reći i da će Ukrajina, zbog nesrazmerno velikih ljudskih i materijalnih gubitaka, biti osakaćena u svom razvoju decenijama unapred.

Pokušaji da se Rusija izoluje kao vid kazne za agresiju završili su time da administracija Donalda Trampa doslovno prostire crveni tepih za ruskog lidera

Treća moguća procena jeste da je Putin nadmudrio Zapad svojom odlučnošću i nuklearnim zastrašivanjem.

Pokušaji da se Rusija izoluje kao vid kazne za agresiju završili su time da administracija Donalda Trampa doslovno prostire crveni tepih za ruskog lidera optuženog za ratne zločine.

U svakoj od ovih procena ima istine. Ali stvarni odgovor glasi: prerano je za zaključke. Vojni sukob možda izgleda kao pat-pozicija, ali nije završen.

Ukrajinske nove rakete dugog dometa mogle bi naneti odlučujuću štetu ruskoj ekonomiji. Masovni ruski napadi dronovima ove zime mogli bi preopteretiti ukrajinsku protivvazdušnu odbranu i naneti katastrofalnu štetu energetskom sistemu i civilnoj infrastrukturi.

Ove mogućnosti se međusobno ne isključuju. Ako se borbe uspore ili zaustave sa ili bez strane diplomatske intervencije sledeće pitanje biće: ko će dobiti mir? Da li će Ukrajina postati prosperitetna, stabilna članica Evropske unije, ili traumatizovana i oslabljena država?

Hoće li Rusija uspeti da ugasi svoj ratni mehanizam, ili će potražiti nove avanture i preuzeti još veće, pogubne rizike?

Iskustvo Finske ovde je vrlo poučno, napominje Lukas. Nakon tromesečnog Zimskog rata (1939–1940) protiv sovjetskih osvajača, Finska je bila u vojno nepovoljnoj poziciji i morala je da se odrekne osmine svoje teritorije.

Drugi sovjestko-finski rat (1941–1944) završila je pod još strožijim uslovima, uključujući plaćanje teških reparacija.

Sledeće godine obeležile su napeti odnosi s Kremljom i bolni kompromisi. U tom smislu, Finska je „izgubila“ vojni sukob sa Sovjetskim Savezom.

Ali u drugom smislu, „dobila“ je mir – polako se izvukla iz senke Moskve i iz Hladnog rata izašla kao prosperitetna, suverena i demokratska država.

SSSR je „pobedio“ u ratovima protiv Finske, pa i u znatno većem ratu protiv nacističke Nemačke. Ali četiri decenije kasnije, našao se na ivici raspada.

Situaciju dodatno komplikuje činjenica da se Rusija i Ukrajina ne bore samo na bojištu, već i putem sofisticiranih operacija sabotaže, atentata, informacionih kampanja i drugih tzv. „ispod-praga“ aktivnosti.

Ove operacije će verovatno trajati i nakon što formalna vojna dejstva prestanu. Kako tvrdi švedski naučnik Jan Engstrom u poglavlju nove knjige „Non-Military Warfare“ (Nevojno ratovanje), posebno je teško definisati pobedu i poraz u ovakvom sukobu.

Možda je na kraju i najvažnije ne šteta nanesena protivniku, već unutrašnji kompromisi koje neka država mora da napravi kako bi mogla da vodi takav rat.

To može značiti kršenje zakona ili brisanje granica između javnog i privatnog, civilnog i vojnog sektora.

Grubo rečeno, ako jedno otvoreno društvo pobedi putinizam tako što nepovratno postane putinističko – onda je zapravo izgubilo, a ne pobedilo.

(Danas)