„Ekonomist“: Jačanje državnog kapitalizma

Širenje novih modela biznisa u zemljama u razvoju dovešće do novih problema

Zgrade najvažnijih kompanija za proteklih petnaest godina suštinski su promenile izgled velikih gradova zemalja u razvoju. Zgrada kineske državne televizije liči na džinovskog vanzemaljca koji maršira nebom iznad Pekinga. Tornjevi Petronasa – 88 spratova sedišta malezijske naftne kompanije – izvijaju se iznad Kuala Lumpura. Svetleće sedište banke VTB u srcu je moskovskog sitija.

Sve su to spomenici koji podsećaju na uspon nove vrste hibridnih korporacija koje podržava država, ali koje rade kao privatne multinacionalne kompanije. Državni kapitalizam nije nikakva novost, što može da potvrdi bivša britanska kolonijalna kompanija East India. Kako stoji u našem posebnom izveštaju od ove nedelje, ona je sada u fazi svoje dramatične obnove.

Državne kompanije su 90-tih godina bile tek odeljenja državnog aparata na tržištima u razvoju. Tada se verovalo da će ih vlada ili zatvoriti ili privatizovati ako ekonomija bude napredovala. Međutim, čini se da država ne odustaje od vrhovne komande ni u velikim industrijama (deset najvećih svetskih naftnih kompanija je u vlasništvu država) ni na velikim tržištima, budući da državne kompanije čine 80 odsto vrednosti kineske berze i 62 odsto vrednosti ruske berze. One se još uvek uspinju. Dovoljno je pogledati bilo koju novu industriju i korporativnog giganta – Kineska kompanija Mobile, recimo, ima 600 miliona korisnika. Državne kompanije čine čak trećinu direktnih stranih ulaganja u svetu u periodu 2003-2010. godine.

Budući da je Zapad u strahu, a tržišta u razvoju cvetaju, Kinezi više ne vide državne kompanije kao prolaznu stanicu ka liberalnom kapitalizmu, već kao održiv model. Kinezi veruju da su redizajnirali kapitalizam kako bi ga učinili boljim i sve veći broj lidera zemalja u razvoju saglasno je s tim.

Brazilska vlada, koja je 90-ih pristala na privatizaciju, sad se umešala u kompanije Vale i Petrobras ubeđujući male kompanije da se spoje i formiraju nacionalne gigante. Južna Afrika takođe flertuje sa takvim modelom. 

Zakon opadajućih prihoda

Taj model razvoja otvara dva pitanja – koliko je on uspešan i kakve su njegove posledice i na tržištima u razvoju i izvan njih? Zagovornici državnog kapitalizma saglasni su da taj model garantuje i bezbednost i rast. Divlja privatizacija u Rusiji 90-tih u vreme Borisa Jeljcina uznemirila je zemlje u razvoju i ohrabrila je mišljenja da vlade mogu da smanje napetost do koje dovode kapitalizam i globalizacija tako što neće obezbediti samo bazičnu infrastrukturu, poput puteva i mostova, već i laku u obliku vodećih kompanija.

Vlada Lee Kuan Yewa u Singapuru, jedan od nosilaca te ideje, prihvatila je zapadne ideje i otvorila vrata stranim kompanijama, ali je i posedovala udeo u mnogima među njima. Kina je sada lider tog modela. Čvrsta veza između njene vlade i biznisa će, nema sumnje, biti razmatrana ove nedelje na sastanku globalne elite u švajcarskom Davosu. Među zapadnjacima koji budu tamo predstavnici vlada često imaju suprotstavljena viđenja u odnosu na predstavnika privatnog biznisa. Međutim, kineski predstavnici s obe strane imaju isto mišljenje, čak i isti patriotski način razmišljanja.

Novi model ni najmanje ne podseća na katastrofalni talas nacionalizacije u Velikoj Britaniji i na još nekim mestima, koji se dogodio pre pola veka. Kineske kompanije danas dobijaju ugovore u celom svetu. Najbolje nacionalne kompanije okreću se prema inostranstvu, stiču veštine kotiranjem na stranim berzama i preuzimanjem stranih kompanija. Vlade su takođe selektivne u pogledu kontrole korporativnog sektora. Kina je smanjila pritisak na ekonomiju i njene birokrate se usmeravaju na industrije u kojima mogu napraviti razliku.

Ipak, ako bolje osmotrimo ovaj model, videćemo i njegove slabosti. Kad vlada favorizuje neke kompanije, ostale su na gubitku. Kineski Mobile i još jedan državni gigant Kineska nacionalna naftna korporacija su 2009. godine zaradile 33 milijarde dolara, što je više od zarade 500 najprofitabilnijih kineskih privatnih kompanija zajedno.

Državni giganti usisavaju kapital i talenat koji bi privatne kompanije možda bolje iskoristile. Istraživanja pokazuju da državne kompanije manje efikasno koriste kapital nego privatne i imaju sporiji rast. U mnogim zemljama državni giganti prosipaju novac na moderne tornjeve u vreme kada se preduzetnici bore da sačuvaju kapital.

Njihovi troškovi će verovatno nastaviti da rastu. Državne kompanije su dobre u kopiranju drugih, jednim delom što mogu da koriste snagu vlade koja ih podržava da nabave njihovu tehnologiju. Ali kada bi trebalo osmisliti sopstvene ideje, one postaju manje konkurentne. Državne kompanije radije prave nekoliko velikih poteza nego mnogo manjih. Najveći svetski centri inovacija su obično male kompanije.

Neka cveta hiljade mobitela

Taj model ne garantuje ni sigurnost. Državni kapitalizam funkcioniše dobro samo kad ga vode kompetentne države. Mnoge azijske države imaju snažnu mandarinsku kulturu, kakvu Južna Afrika i Brazil nemaju. Kompanija Coal India nije predstavnik efikasnosti. Državni kapitalizam daje prednost dobro povezanim pripadnicima sistema u odnosu na inovatore spolja.

U Kini je visoko obrazovana dvorska svita ugrabila svoj plen. U Rusiji šačica silovika, često bivših oficira KGB, dominira i Kremljom i biznisom. Tako ovaj model proizvodi ortačke odnose, nejednakost i, na kraju, nezadovoljstvo, kao što je brend državnog kapitalizma Hosni Mubaraka učinio u Egiptu.

Razvijene svetske sile su uvek koristile državu kako bi pokrenule rast, počevši od Japana i Južne Koreje 50-tih i Nemačke 1870-tih ili SAD posle rata za nezavisnost. Međutim, ove zemlje vremenom su shvatile da sistem ima granice. Kinezi bi od svih ljudi na svetu trebalo da znaju da je najbolji način da uče iz istorije i da se osvrnu na njen dugi tok.

Međutim, moglo bi se čekati godinama da ove slabosti izađu na videlo a u međuvremenu one mogu da izazovu mnogo problema. Investitori na tržištima u razvoju moraju da budu pažljivi jer bi mogli da uđu u sukob sa vladom, a ne samo sa kompanijama.

Kapitalističke državne vlade mogu biti hirovite i da uskrate prava manjinskim deoničarima. Oni koji imaju filijale ili zajedničke kompanije na tržištima u razvoju mogli bi da dođu u sukob sa državnim kompanijama.

Još jedna od briga je i uticaj ovog modela na globalni sistem trgovine koji je već u opasnosti u vreme kad republikanski kandidat za predsednika SAD želi da prvog dana u Beloj kući Kinu proglasi manipulatorom valutama. Obezbediti pravednu trgovinu je teško kad neke kompanije uživaju veću podršku državne vlade. Zapadni političari polako gube strpljenje zbog državnih kapitalističkih moćnika, koji grade sistem u korist svojih kompanija.

Državama u razvoju koje žele da ostave trag u svetu, državni kapitalizam očigledno izgleda privlačno. On im daje pokretačku snagu za koju bi privatnim kompanijama bile potrebne godine da je izgrade. Ali njegove opasnosti nose prevagu nad prednostima. I za svoje dobro i zbog interesa svetske trgovine, oni koji provode državni kapitalizma moraju da počnu da smanjuju svoje ogromne udele u favorizovanim kompanijama i da ih prodaju privatnom sektoru. Ukoliko su te kompanije toliko dobre kako same tvrde, onda im više neće biti potrebna državna podrška.

The Economist

Prevela:Ena Stevanović

(RSE)