Хроника | |||
Филип Шварм: Реквијем за Југославију – после 25 година |
![]() |
![]() |
![]() |
четвртак, 30. јун 2016. | |
Посљедице ратова осјећају се и данас. Дуга колона побијених, осакаћених, прогнаних и упропаштених људи промиче и након двадесет пет година. Суочавање са том прошлошћу није могуће јер би на површину морали изићи сва поквареност и злочиначки мотиви из најнижих побуда националних „елита" – и онда и сада. То је и разлог због чега су народи са подручја бивше Југославије које готово све спаја, а једва да ишта дијели, принуђени на односе пуне узјамног неповјерења, суревњивости и једва прикривене мржње. Званични сусрети под фирмом нормализације и унапређења односа, фестивали су лицемјерја и кривоклетништва. Југославија је, даље, била средње развијена земља способна да у највећој мјери штити своје економске и политичке интересе у Европи. Такођер, њен глас чуо се и у тадашњем свијету. Заузврат, државе насљеднице не добацују даље од чекаоница нижих дипломатских чиновника, а ако пуким случајем и изнесу сопствено мишљење поводом каквог глобалног проблема, спрдња је слаба ријеч да опише произведени ефекат. Наиме, углед и утицај лидера бивших југославенских република, мјери се успјешним шлихтањем регионалним силама – до свјетских се не стиже – и, у том контексту, неријетко затирањем сваког виталног интереса споствених грађана. Ово се односи како на микро чланице НАТО-а и Европске уније, тако и на кандидате за пријем и протекторате – исте величине. На неки перверзан начин, народи са подручја Југославије вратили су се на исто мјесто гдје су били прије њеног настанка. У статус, дакле, вјечитих и немоћних аутсајдера. Јер, за разлику од Југославије, оно што највише обиљежава државе „региона" јесте дубока скрајнутост на европској периферирији. Разједињене и преокупиране саме собом, ове творевине нису у стању да одговоре готово ни на један актуални изазов. Сведене на пуке проматраче политичких, економских и културних трендова то су само играчи на туђу музику, пошто узети појединачно, озбиљно нису интересантни ни као тржишта, а камо ли за било што друге. У том контексту, одсуство сваке равноправне сурадње и партнерства, једва да покрива смоквин лист политчке коректности. Није зато никаво чудо што је читав простор „од Вардара до Триглава" опсједнут прошлошћу – фиктивном, али и стварном: садашњост је сива и стерилна, будућност не обећава. Свакако, много тога није функционирало у Југославији и било је зрело за промјену и редефинирање. Зна се добро како су њени народи наведени да повјерују да је то немогуће и да ће им свима бити боље када се осамостале. Остаје сам питање – па да ли се исплатило, било како? (Време) |