Горан Марковић: Режим је у паници и само продужава своју агонију. Крај је неминован. Зашто би полицајци гинули за Вучића? Мислим да би војска и полиција прешле на страну народа у року од једног дана

У свакој цивилизованој земљи за културу се даје више од један одсто буџета. Заправо од један до три одсто су уобичајена издвајања за културу. А ако је наш буџет за културу 0,67 одсто то, не само да је понижавајуће, већ понајвише говори о овој власти, каже за Нова.рс редитељ, сценариста, књижевник и професор емеритус Факултета драмских уметности Горан Марковић.

Пре тачно три године, кад му је, уместо да сними филм „Доктор Д.“, што му је било онемогућено, изашла истоимена књига, редитељ Горан Марковић је причајући о црној друштвено-политичкој збиљи у Србији истакао за наш сајт да му је једина нада да ће се овде кад-тад десити промене. Но, изразио је Марковић и извесну скепсу, рекавши како „не зна да ли ће томе бити присутан“:

– Али, биће неко други. Дочекаће слободу…

Међутим, данас је можда та слобода ближа. Пре свега захваљујући генерацији која стасава на факултету на ком је Марковић провео деценије – ФДУ. Управо је та институција била „језгро“ из ког су, након новембарске трагедије у Новом Саду, „изникли“ студентски покрети и блокаде који су, пак, покренули лавину и међу грађанима Србије, а нарочито међу уметницима. Након шпартања улицама Београда и других српских градова, једнодневних, седмодневних штрајкова, протеста испред Министарства културе уметници су поново дигли глас у борби за своја права. А једно од кључних питања у тој борби јесте повећање мизерног буџета за културу који износи – 0,67 одсто.

Могла је и моја тетка да буде министар

Горан Марковић који је читаво своје биће посветио уметности истиче у разговору за Нова.рс да уколико је на челу Министарства културе Никола Селаковић, „онда се ту не може говорити о култури“:

– Могла је и моја тетка да буде постављена за министра културе, па било би боље… Толико понижавање културе и пребацивање дужности неким административним мољцима, којима је једина квалификација то што су верни газди, смешно је. Какве везе има Селаковић са културом? То је тотална бесмислица. Од почетка је јасно шта ова власт мисли о кутури – изричит је наш саговорник.

Прошлонедељно заузимање здања Студентског културног центра од стране студената, а и оно Културног центра Београда „у режији“ неформалне иницијативе „Култура у блокади“ пре неки дан Марковић тумачи као веома значајан чин:

– Студенти, у овом великом бунту који су започели пре неколико месеци, схватају шта је смисао једног друштва. Без културе једна нација уопште не постоји. Можете колико хоћете да се бусате у груди и тврдите да сте одани нацији, али ако не дајете за културу те нације ви сте онда све, сем националиста.

Током протеклих 12 година, колико је СНС на власти, по суду редитеља и сценаристе, „култура је убијена“:

– Овде доминира порнографска машинерија коју диктира Пинк ширењем ријалити културе. Управо је тај медиј гласноговорник СНС-а и Александра Вучића и одатле све и потиче. Како Вућић и Пинк виде културу – тако нам и јесте. Они су, наравно, само резултат концепције, идеје да се људи учине некритичним, мање знатижељним, сасвим необразованим и да се на тај начин убије могућност отпора диктатури. Земља која развија своју културу овој власти би аутоматски била непријатељ. Потребна им је затуцана, некултурна, примитивна средина јер у таквом брлогу они могу да владају како хоће – сматра професор, напомињући да је „репертоар ове власти широк“:

Kултура је убијена током протеклих 12 година, колико је СНС на власти. Овде доминира порнографска машинерија коју диктира Пинк ширењем ријалити културе. Управо је тај медиј гласноговорник СНС-а и Александра Вучића и одатле све и потичe

– Делују на многим фронтовима у уништавању заметка било какве културне атмосфере. Све што личи на културни склад, схватају као непријатељско окружење и морају га разбити. Једноставно, сатиру културну климу. Чим се негде запати нешто што личи на културу, покушавају то да униште. Културу, уметност виде као личног непријатеља, као непријатеља своје власти, свега оног што чине. Знате, не верујем да је Ал Капоне волео позориште, да је икада отишао у оперу, или прочитао било коју књигу. То је та мафијашка цивилизација. Они мисле: „Шта ће нам то? Нама треба само оно што доноси паре. Само да згрћемо новац, да крадемо, присвајамо… А култура – то је само трошење пара будзашто“. Те се филозофије држе и уопште ме не изненађује што је култура у овом тренутку на тако ниском нивоу. На томе се предано радило 12 година, све то је неговано педантно. Па погледајте ко су били министри културе у последњих 12 година. Све саме штеточине!

А упитан како се онда, као неко ко је цео свој живот, попут својих родитеља, посветио уметности, осећа у таквом окружењу редитељ и професор одговара:

– Осећам се као у изгнанству. То су ти тоталитарни, аутократски режими који морају да затру све што је плурализам, слобода, уметничко изражавање. Не ради се само о томе да не воле културу, већ они уопште не смеју да се с њом суоче, плаше је се. Познато је то одавно. Сваки тоталитарни систем је у том погледу исти.

Поносан на студенте ФДУ

А на питање да ли је сад, по његовом суду, тај тоталитарни систем угрожен због вишемесечних студентских протеста, Марковић најпре с диком прича о студентима свог Факултета драмских уметности:

– Веома сам поносан на то што је овај бунт почео баш на Факултету драмских уметности. Био сам присутан тад кад се десио напад батинаша испред ФДУ, што је и био повод за почетак блокада. Знате, уметници су по дефиницији људи који морају да имају слободу да би стварали, заправо да би уопште постојали. А кад се појави први знак да им се та слобода одузима, постају бунтовници. Сваки уметник је, у суштини, бунтовник против система. Ако живите у оваквом систему, а прави сте уметник, морате бити револуционар или макар бунтовник. Мислим да је Факултет драмских уметности одиграо историјску улогу у овом тренутку. И заиста, поносан сам што сам цео свој живот провео као професор на ФДУ и што сам још увек ангажован на докторским студијама.

Знате, уметници су по дефиницији људи који морају да имају слободу да би стварали, заправо да би уопште постојали. А кад се појави први знак да им се та слобода одузима, постају бунтовници. Сваки уметник је, у суштини, бунтовник против система. Ако живите у оваквом систему, а прави сте уметник, морате бити револуционар

Горан Марковић, који је за живота прошао тушта и тма, повлачи и паралеле између времена кад је стасавао и градио каријеру, у доба бивше Југославије и Титовог режима, и садашњег тренутка:

– У време Титове Југославије појавио се изразито критички покрет у кинематографији – Црни талас. Стварно је екстремно био критички настројен спрам режима, али је та иста држава финансирала те филмове! Дакле, имали су довољно памети да знају да, уколико буду репресивни према уметницима, то неће изаћи на добро. У то време су врхунски црноталасни филмови, у продукцији, пре свега, кућа „Центар филм“ и „Неопланте“, били у суштини помагани од државе. Аутори су учествовали на конкурсима, нико им то није забрањивао и добијали су финансијска средства. А ја сам, на пример, за мој последњи, несуђени филм „Доктор Д“ најпре добио средства на Конкурсу за еминентне редитеље Филмског центра Србије, али је то решење о додели новца, без икаквог објашњења, укинуто. У оно време се тако нешто није могло десити. Углавном су сви радили. Иако нису били у милости, иако је Тито држао говоре против позоришних комада, или књига, ништа се драматично није дешавало. Могло би се то описати оном народном – вук појео магарца. Нико није заглављивао у затвору. Осећали су да је стваралаштво за једну земљу врло важно и да не смеју да у то дирају. Чак и онда кад су уметници били јавно критиковани, њихове књиге или позоришни комади нису били забрањивани. Неки, додуше, јесу. Али, након смрти Тита. Ја сам, на пример, радио комад „Пазарни дан“ Аце Поповића у Звездара театру и када је Мирјана Марковић дошла на генералну пробу те представе она је била забрањена. Са Слободаном Милошевићем су, заправо, почели прогони уметника – сећа се Марковић.

И док су се многи, од кад су почеле блокаде и протести, присетили и вишемесечних студентских демонстрација с краја 1996. и почетка 1997. године нашем саговорнику све оно што се данас дешава више личи на 1968:

Мислим да је сада такође та истрајност несаломива, непоколебљива. Побуна ће трајати док год овај режим не падне

– Те 1968. године настао је општи, светски бунт, а ми у Југославији, нарочито у Београду играли смо битну улогу. А 1996. године јесте се десио дуг, исцрпљујући протест, током ког су се људи показали као веома издржљиви. И на крају су победили. Полиција се после скоро три месеца смрзавања испред Палате „Албанија“ повукла пред протестантима. И сада је присутна та непоколебљивост људи који траже правду. Онда је разлог побуне била крађа на изборима, док је сад много више од тога – захтев за елементарну правду у држави. И мислим да је сада такође та истрајност несаломива, непоколебљива. Трајаће док год овај режим не падне. То није номинални захтев студената, они само траже да држава функционише у складу са законима и да буде једнака за све. Али, ко зна да чита између редова јасно му је да овај режим треба да падне да би ова држава уопште могла на било који начин да функционише – одсечан је редитељ.

Пошто не могу да снимам, пишем

Коментаришући последње потезе владајуће коалиције, најаве могуће нове владе или расписивања избора и прогнозирајући расплет вишемесечних студентских протеста Марковић наглашава да је „режим у паници“:

– То свакодневно смишљање нових бесмислица уопште ме не интересује. Само покушавају да продуже своју агонију. Али, крај је неминован. Они не могу да остану на власти. Можда могу, али по цену изласка тенкова на улице, што је овде већ једном био случај. Али, не верујем да ће војска и полиција тако слепо слушати Вучића као што су ономад слушали Милошевића. Зашто би неки полицајци гинули за Александра Вучића? Глупост! Баш их брига. Мислим да би војска и полиција прешле на страну народа у року од једног дана – оцењује Горан Марковић.

Не верујем да ће војска и полиција тако слепо слушати Вучића као што су ономад слушали Милошевића. Зашто би неки полицајци гинули за Александра Вучића? Глупост! Баш их брига. Мислим да би војска и полиција прешле на страну народа у року од једног дана

Последњи Марковићев роман „Завод“ нашао се недавно у ширем избору за НИН-ову награду. И с обзиром да му је, како каже, онемогућено да снима филмове наставља да пише:

– Ускоро излази моја нова књига. Није везана ни за какав филм, као што је то био случај с претходне две. У питању је роман који се тиче моје професије, а зваће се „Хамлет у Павиљону број 6“. Писање је једино чиме могу да се бавим – друго не могу. А и право да вам кажем – лепо ми је да пишем. Мало сам матор за режирање филмова. Баш сам ових дана разговарао са својим пријатељем Срђаном Карановићем и сетили смо се колико је ужасно напорно и тешко направити један филм. И дошли смо до закључка да можда више и нисмо за то!

(Нова.рс)