Хидрогеолог и професор у пензији Веселин Драгишић: Рио Тинто ме ангажовао у једном делу истраживачког процеса лежишта бора и литијума. Нема рударске експлоатације да није праћена негативним утицајем на животну средину

 Нема рударске експлоатације да није праћена негативним утицајима на животну средину, а у којој је то мери, зависи од размера лежишта, метода експлоатације и мера њене заштите, рекао је данас хидрогеолог, професор београдског Рударско-геолошког факултета у пензији, Веселин Драгишић.

„Сигурно је да је тешко 100 одсто заштитити животну средину“, рекао је Драгишић за Бету, поводом полемике о опасности по животну средину уколико би компанија Рио Тинто отворила рудник литијума код Лознице.

Та компанија тврди да би предузела максималне мере заштите, али из дугогодишњег искуства, радећи у многим рудницима Србије, Драгишић је закључио да не постоје идеалне мере заштите.

„Шта год предузели, увек се десе неки непланирани ексцеси“, рекао је Драгишић.

Навео је да је он учествовао у једном делу истраживачког процеса лежишта бора и литијума у долини Јадра као професор Рударско-геолошког факултета кога је ангажовала компанија Рио Тинто.

„Са сарадницима сам пратио хидрогеолошке ефекте истражног бушења у Јадру ради истраживања руде јадарита из које се добија литијум. Конкретно, пратили смо појаве подземних вода у истражним бушотинама. Обично, када се раде истражне бушотине, више геолога различитих профила прати квалитет руде, слегање терена и појаве подземних вода. То је рађено по уговору са Рио Тинтом јер је њихова обавеза да обезбеди више стручних истраживања, како не би дошло до истицања воде која би угрозила животну средину“, рекао је Драгишић.

Истакао је да се у тој фази истраживања утврђује да ли постоји рудно тело већих размера, да ли ће бити профитабилно, да ли ће се експлоатисати, има ли воде у руднику и каквог је квалитета.

„Када смо то радили потписали смо уговор о тајности података, а као аутор једне претходне хидрогеолошке студије могу да истакнем да је у првој фази истраживања, када још нису биле познате коначне размере лежишта бора и литијума, оцењено да се лежиште одликује релативно ниским степеном водообилности, односно да подземних вода нема у количинама као код неких других рудних лежишта“, рекао је Драгишић.

Подземна вода је, према његовим речима у самом лежишту „оптерећена“ високим садржајем бора, док се литијум појављује у ниским концентрацијама.

„Пошто је вода неповољних хемијских карактеристика у односу на важеће правилнике о квалитету вода, не би ваљало да такве воде дођу у контакт са подземним и површинским (речним) водама јер би се контаминирале“, рекао је Драгишић.

Додао је да се дешава да приликом реализације истражног бушења дође до истицања подземних вода под притиском и да извођач радова није у могућности да то спечи, али је у обавези по стандардној процедури да бушотину тампонира цементом, како контаминиране воде не би загађивале околну средину.

„Експлоатација литијума је за Србију новост, иако има традицију рударења, али више од 90 одсто руде је са садржајем бакра, злата, олова, цинка, антимона, молибдена…Први пут на овим просторима говори се о експлоатацији литијума“, рекао је Драгишић.

Истакао је да није проблем толико у експлоатацији литијума, колико у преради руде, с обзиром да се литијум јавља у виду силикатног минерала који је слабо растворљив у води, па је потребно примењивати специјалне методе разлагања минерала додавањем киселина.

Драгишић је рекао да мисли да рудник у овом тренутку не треба отварати, јер и велики број и домаћих и страних стручњака такође мисли да нема идеалне заштите животне средине, као и да је потребно време да се провери колико је сигурна предложена технологија прераде.

Навео је да када се говори о профитабилности треба ценити шта се ;добија, колики новац, а колико се губи деградирањем животне средине.

(Бета)