Карл Билт: Путинов режим неће преживети рат

 Пошто је безобзирни рат предсједника Владимира Путина у Украјини нанио толику штету Русији, шта би могла да носи будућност те земље? Вјеродостојни сценарији се крећу од доласка на власт тврдолинијашког савјетника за безбједност као што је Николај Патрушев, до изборне побједе неког дисидента попут Алексеја Наваљног. Али једно је готово сигурно: Путинов режим неће преживјети рат који је започео.

На крају крајева, Путинова такозвана вертикала моћи можда обухвата многе економске и политичке домене, али она у потпуности зависи од строге контроле са врха. Читава структура ће неизбјежно почети да се ломи како та контрола буде слабила, и како различите групе и интереси буду маневрисали да покупе плијен од неизбјежног колапса. Главна снага система - свемоћна контрола одозго на доље - постаће његова фатална слабост.

Ово ново “смутно вријеме” - тема која се понавља у руској историји - услиједиће одмах након Путиновог одласка. Али које политичке снаге ће се афирмисати када он падне, остаје да се види. Претпостављам да ће подстицај за наставак Путинове несреће у Украјини бити прилично ограничен. Путин је сам започео рат, а знамо да чак ни његови највиши безбједносни званичници никада нису били одушевљени том идејом. То је било очигледно већ на чувеном састанку руског Савјета за националну безбједност 21. фебруара 2022, који је преносила телевизија.

Чак и након годину дана немилосрдне репресије и пропаганде, подршка руске јавности Путиновом рату је у најбољем случају млака, а истраживања јавног мњења показују да вец́ина подржава мировне преговоре. Сваки вођа или фракција која се појави након Путина морац́е да постави као приоритет брзо окончање рата.

Истина је да то не значи да ћ бити лако зауставити борбе, а камоли вратити се на стање прије инвазије. Неизбјежно ће бити неких гласова који позивају на још агресивнији империјалистички план, и они ц́е очајнички жељети да превладају, из страха за своје животе и средства за живот. Али у ситуацији у којој јавно мњење јасно подржава окончање рата, гдје се Путинова вертикала моц́и распада, а репресивна машинерија Кремља је у расулу, шовинисти ће водити тешку битку.

Штавише, из смутних времена су кроз историју настајали захтјеви за репрезентативнијом владавином. Посљедњим деценијама царизма, на примјер, доминирали су позиви на демократски устав, а сличним пројектима се стремило у годинама након распада Совјетског Савеза. Нема разлога да мислимо да ц́е овај пут бити другачије.

Да, није нарочито вјероватно да ће се руска демократска опозиција појавити из затвора и из егзила да би освојила власт. Али то не значи да овај покрет треба занемарити. Чак и под веома репресивним и неправедним околностима, присталице Наваљног су успјеле да освоје 20-30 одсто гласова, а подршка коју му пружају млађи и урбанији бирачи временом је само јачала. Јутјуб канал Наваљног допире до десетина милиона људи са вијестима и програмима о актуалним догађајима, а тај број је још вец́и када се томе дода емитовање других независних медија.

Сада постоје сви разлози за претпоставку да елите унутар руске структуре моц́и вец́ дискретно истражују могуц́ности своје земље након Путина

Исход који је крајње мало вјероватан је распад Руске Федерације. У напорима да добије подршку за рат, Путинов режим је овај сценарио представио као експлицитан западни циљ. У ствари, циљ Запада није ништа слично. Када је Чеченија 1991. прогласила независност, никада није било чак ни наговјештаја да ц́е је западне владе подржати. И иако ц́е питање Чеченије остати спорно, западна потврда независности Чеченије ипак се никада нец́е догодити.

Спекулације о независности Далеког истока и Сибира су подједнако неосноване. Сјетимо се великих јавних протеста у Владивостоку 2020. Могле су се видјети бјелоруске (опозиционе) и украјинске заставе како се вијоре као симболи демократије, али демонстранти нису гајили илузије о постизању независности за огромну, слабо насељену област тако близу Кине.

У сваком случају, сада постоје сви разлози за претпоставку да елите унутар руске структуре моц́и вец́ дискретно истражују могуц́ности своје земље након Путина. С обзиром на то да још једни предсједнички избор вец́ долазе 2024. године, политичка будуц́ност земље је легитимна и хитна тема за расправу.

О судбини Русије на крају ће одлучити њен народ. Постизање промјене режима је задатак само за њих. Али то не значи да Запад треба да се уздржи од вршења утицаја на исход. Напротив, западни креатори политике би требало да траже начине да створе услове и подстицаје да превладају демократски оријентисане снаге. Путин није бесмртан - и његова политичка слабост постаје све очигледнија из дана у дан.

Аутор је реномирани међународни дипломата

project-syndicate.org

(Вијести)