Љиљана Смајловић: Одговор Драгану Ђиласу

Заварава се господин Ђилас ако мисли да је самоцензура у српском новинарству завладала јер су му новинари били „пријатељи“

Зини да ти кажем, одговорио је градоначелник Београда новинару „Политике” који га је питао за колико је новца продао акције у својој фирми. У писму „Политици” („Извињавам се, али...“, 27. септембар), Драган Ђилас објашњава да је ову вулгарну фразу употребио јер је мислио да разговара са пријатељем. Новинар му на маргини конференције за новинаре постави новинарско питање, али он сматра да приватно „ћаска“ са „Политикиним” извештачем, јер њих двојица немају „класичан однос новинара и градоначелника“.

А зашто је пријатељу одбрусио да „напише још један коментар о ’Бусплусу’“? И то је само знак блискости, „искрен“ став о месец дана старом коментару Дејана Спаловића о неуспеху „Бусплуса” (и о летку штампаном у стотине хиљада примерака како би Београђани поверовали у лажиране резултате тог система).

На крају је, уз сва Ђиласова извињења, у писму некако испало да је новинар тај који се непрофесионално понео и да је сам крив што га је Ђилас понизио пред сведоцима.

А шта ћемо са одговором на новинарско питање? Јавност и даље не зна пошто је одлазећи градоначелник продао свој удео у фирми јер Ђилас избегава да то каже, иако нема сумње да је продаја имовине водећег политичара, веома богатог пословног човека, градоначелника главног града и председника највеће опозиционе странке, од интереса за јавност. Србија је за трансакцију сазнала од Драгана Ђиласа јер је на тај начин хтео да заради политички капитал. Агенција за привредне регистре о томе нема сазнања, ми знамо да је Ђилас продао фирму јер је он изволео да сазнамо. Али је први новинар који се дрзнуо да га упита за вредност трансакције „зарадио” увреду.

На сајту „Политике” јављају се и читаоци који мисле да је продаја приватне фирме увек само приватна ствар, али Драган Ђилас свакако зна да у развијеним демократијама таква информација није тајна. Било би, примера ради, незамисливо да Њујорчани не сазнају за колико је новца градоначелник Мајкл Блумберг продао своју приватну фирму. Заправо би у већини демократских држава већ и власништво градоначелника над фирмама које послују са државним органима и јавним сервисом било сматрано, цитираћу Ђиласа, „класичним“ сукобом интереса.

Све је то елементарно и добро познато, само што господин Ђилас није навикао да се о томе говори и пише у медијима које је његова странка до јуче контролисала. У такве медије спада и „Политика”. А контролисала их је тако што је из њих уклањала оне који су јавно постављали питања на које челници Демократске странке нису желели да одговарају. То је искуство „Политике” из 2008. године.

И тако долазимо до Ђиласове оптужбе да сам „урушила“ углед „Политике”. Непријатна питања непријатних сведока после неприличних дела: за господина Ђиласа то мора да је врло непријатан биланс и не чуди ме да се определио за „стратегију превентивног удара“, када противника одмах тучеш најјачим оружјем, не марећи за колатералне жртве и без икаквих доказа. Но дугујем Драгану Ђиласу захвалност што је отворио врата да се тој теми овде вратим.

Подсећам читаоца да је „Политика” 25. марта 2008. објавила информацију из Првог општинског суда у Београду поводом контроверзних информација о заоставштини бившег градоначелника Београда Ненада Богдановића које су доспеле у јавност посредством таблоида. Прва је „Политика” имала тачну информацију да јавност неће добити поуздане податке о Богдановићевој заоставштини, будући да Први општински суд неће утврђивати новчане износе са банковних рачуна и из сефова покојног градоначелника. Наиме, наследници, супруга и деца из првог брака, договорили су се да заоставштину поделе споразумно, чиме је уплив суда избегнут.

Што се тиче извињавања породици покојног Богдановића, на које ме Ђилас позива, можда би могао и сам да се лати извињавања у име Демократске странке. Читалац можда не зна какве је гласине ДС ширио о Ненаду Богдановићу, али „Викиликс” је још пре три године обелоданио депешу америчког амбасадора Мајкла Полта из марта 2006. године у којој он резимира разговоре с људима из ДС (06BELGRADE406). Ту пише: „Тадић подржава Богдановића,који има контролу над београдским буџетом, тешким 700 милиона евра, што га чини кључном кариком у финансирању Демократске странке. А Богдановићев рејтинг у странци је у последње време у опадању због упорних гласина о корупцији.“

Корупција у Демократској странци и у Скупштини Београда? Коришћење градског буџета за попуњавање страначке касе? Цинкарење америчкој амбасади? Сазнања у „Куриру”? Звучи познато, зар не? Корупција, афере, заташкавање, застрашивање, читаво то врзино коло које је Србију довело ту где јесте, а председник Демократске странке би да свали кривицу на главног уредника „Политике”. И то само зато што није пристао да се претвара да „Политика” не зна о чему бруји цео град.  

Неће моћи. Заварава се господин Ђилас ако мисли да је самоцензура у српском новинарству завладала јер су му новинари били „пријатељи“. Нису они ћутали из пријатељства већ због страха.

И ето нас опет на почетку, код пара. Не знам одакле Драгану Ђиласу идеја да је објављивање тачне информације „срамота у рангу објављивања легендарног текста ’Војко и Савле’“ и да говори о „истини” кад прича о туђој имовини. Претпостављам да су то за њега само реторички трикови и стилске фигуре, а да из прве руке може да говори само о продаји сопствене имовине.

Али о томе, ето, неће ни да зине.

(Политика)