Mihailo Medenica: Nada umire poslednja, sačeka da ožali istinu

 Umro sam negde usput… Mislim na livadi, kraj jednog bora, na samom vrhu planine.

Šteta za onog mladića, Abdulah, možda je bio premlad za umiranje, znao sam ga odlično, ni naročito dobar ni preterano loš, možda nije morao baš u planini, u onom blatu ko stoka kad kljune duboko u njega pa se preda..

„Habib, habib, fader, pliz…“, stani, Abdulah, molim te, stići ćemo nigde kao i toliko puta do sada, jesam li ti ikad rekao istinu za ovih kišnih noći u šatoru dok si razgorevao sirove grane čempresa?!

Čudo kako tako mirisno i sveto drvo kukavički umire otimajući se plamenu kao da baš ništa zgrešilo nije? Nepodnošljivo smrdi kad dogoreva isuštajući neke krike kao da poimence proziva svakog kraj vatre da čempresi zamapte na čijim je rukama „krv“ i osvete…

„Znaš da mi je svaka reč bila laž, najiskrenija, Abdulah, zašto sad ne veruješ kad je ostala još samo reka do kraja?.. Pogledaj, vidiš li istinu na onoj obali?! Čini li ti se da je muka na izmaku čim pregazimo vodu? Znaš da nije, znam da nije, i zato ne brini jer kada je laž slagala za razliku od istine…“, žao mi je onog momka u planini, sećaš ga se, lažno dobar iskreno loš ali je želeo da se iskupi, veruj mi, ali kukavice umiru sto puta za dan…

„Habib, pliz, pliz…“, evo me, Adbulah, evo, aman! Sačekaj, neće reka nikud, niti ćete igde otići pređete li je, ali obećao sam, nisam ja ko onaj ja što je umro u planini, a mogao je, mogao je vala samo da se sagne i dohvati tu krpenu lutku u blatu i ispruži ruku, dete bi možda i pustilo neki glas, majka bi možda i zastala, možda bi sve bilo drugačije da nije uživao u tom pogledu jedva otvorenih očiju sirijske princeze što je gledala za tom prokletom kprenom nemani onoliko?!

Ne osećam noge, jesu još pod vodom čini mi se ali ih ne osećam, Abdulah!

Čuješ li me – ne osećam noge, polako čitav trnem, evo ti šaka ako ne veruješ, pa reci jel moja il držim tuđu grabeći se da što čvrše dohvatim vazduh…

„Daj, ja ću kolica, ti uzmi oca na krakače, pa šta nam Bog da…“, mislim, Abdulah, da nije uživao gledajući ono dete kako bez glasa zuri u lutku? Ne pravdam ga, života mi, ne bih se kleo u mrtvog sebe, ali šta je trebalo da uradi?!
Nisi video taj pogled bez pogleda! Da je u njemu bilo zrna patnje mislim da bi se povio još toliko i dohvatio krpenjaču, al samo je ćutala na majčinom ramenu, gledajući, valjda…

Prvo jutro bez kiše! Danima se nebo pretovaralo ko da se negde usput, o Olimp, popara i popuca po šavovima…
„Idemo! Možeš li da nam pomogneš, habib…“, tako nisam želeo nikud iz kampa, to valjda tako zovu, svikne se čovek na miris blata, plač dece, kišu…

Da, svikne se i na nju! Mrzi je, prezire, proklinje, ali svikne. Ima nečeg u noćima pod šatorom pre kojima kukavički umiru cepanice čempresa dok Sirijci pevaju o domovini nekim glasom kao da leleču. Nije to tuga u njema, ne ova površna barem, možda iskonska ali ona ne boli, valjda, želim da verujem, ali već toliko toga želim da počeo sebe da izbegavam ne želeći da slušam iste priče čoveka koji mi je postao potpuni stranac među ovim tuđinima od roda rođenog…

Neko je, ne znam ko, nije ni bitno, rekao da plene svojom patnjom i…

U pravu je, al nije to patnja, patnja je luksuz, balast kojeg su se odavno rasteretili.

Možda zato i nije šteta što sam umro u planini – ovi ljudi „umiru“ svakim svitanjem pa nastave dalje… Čovek umire po sopstvenom htenju – živi po nagovoru, al’ ćutite, obećao sam kiši da ću ćutati ukoliko prestane barem toliko da vidim nebo, jer znao sam da ću umreti u planini!

„Iza tebe sa, Adbulah, ne brini i ne okreći se, reka samo čeka takve da zastanu i…“, nije u Abdulahu ni pola oca, ali ga evo baš ovako, na leđima, nosi od Sirije gde ne mogu kolica…

Nema do obale deset metara, al’ nikad obala… Što si joj bliži eno pobegne, možda se uplaši od vriska dece i jauka majki da ne posrnu u reku s njima?!

Možda, mada ne verujem, radovala bi se da voda odnese još koga! Jutros je, pred zoru, troje! Poverovali su u laž o istini i zakoračili…

Gde li je ona majka, tako bih želeo da joj se izvinim zbog nečega što ne zna da sam učinio, pre nego što sam umro u planini!

„Srećnica“, nije videla dete bez pogleda noseći ga na ramenu. Dete je ćutalo, šta je trebalo da učinim?! Šta?! Da se sagnem, dohvatim lutku? Ali, zašto? Da malenoj sirijskoj princezi bude lakše?!

Šta da joj bude lakše?! Detinjstvo?! Koje?! Gde je, ‘ajde pokažite mi ga pa ću se vratiti u planinu po lutku? Da se nasmeje?! Čemu?! Danu koji će nažalost zapamtiti? Reci koja joj ništa dobro ne želi – reka ne bira koga će da…

„Abdulah, Adbulah, ne mogu, drži…“, iskliznula su kolica iz ovih tuđih ruku, proklete da su, ali ne slušaju više…

„Habibi, no, habibi, pliz…“, dobro, dobro, samo ne nariči molim te, Abdulah, samo ne…

Već sam umro u planini, nije to tako strašno kao što se priča, mogu i u reci trčeći za kolicima… Trčeći, bože koja budala, kako tuđim nogama trčati?! Šta one mare za nekakva kolica koja tobož nekuda voze, al kad si „mrtav“ valjda veruješ u svaku glupost koju načuješ od živih?..

A ima li ih?! Živih, mislim, u ovom zbegu na obalama i u reci? To što odlaze u još jednu laž znači li da su zaista živi, jer istina je… Ne, neću više ni reči o istini, obećao sam laži ponavljajući je ovim ljudima toliko puta!

Prokleti, prognani i prokazani, a vidi deluju kao stvarni, kao ljudi, kao da imaju prava na život i nekakva htenja, a najobičnije „kukavice“ i jadovnici što uporno beže od sebe susrećući se sa sobom samima iznova i iznova…

„Nid help…“, nešto mi pruža ruku da dohvati onu tuđinsku što je eto vucaram sa sobom od jutros.

Otkud znam trebam li pomoć, veruj mi, poslednji sam koji na to može da odgovori! Ima jedan, ako se setiš nekad, umro je gore u planini, pa možda njemu…

Ne, ne verujem da i njemu treba pomoć, nije ni važno, nego ima kraj njega , ako je blato nije progutalo do sada, jedna krpena, nevelka, valjda je bila i šarena al meseci kiša, blata, mržnje, laži…pa ako je vidiš samo je spustti kraj njega, neka ih zajedno da jedno drugome budu beleg… Voleo bih da ti objasnim zašto je nije dohvatio i samo pružio, al jednostavn o je morao umrreti na planini, inače bi povera u istinu da sprani put i vododerina nekuda vode ove apostole jada?..

Jesam li oteo kolica reci?! Koga je to briga? Abdulah je odavno zamakao stazom kroz šumu verujući da sam korak za njim, jer sviklo se to verovati u laž.

A kuda, izvinite, ta invalidska kolica voze?! U izvesno – teško! Tamo kuda je otišao s ocem na leđima može i pešice, nije daleko i nema obrise života… Sad mi je pomalo žao što ostavih sebe da umrem u planini, al’ opet, onakvo opelo i litija…

Voda je sve brža i dublja, inače bih se vratio možda, a sigurno ne bih, jer u kišnim noćima pod šatorom, dok onaj sirak tužni dogoreva shvatiš – nada umire poslednja, sačeka da ožali istinu… Laž je ovoj čamotinji u zbegu još jedino za šta mogu čvrsto da se uhvate, sve ostalo je laž, osim očiju onog deteta bez pogleda u njima.

Samo da je zakukala za prokletom igračkom…

(Reportaža iz kampa na granici Grčke i Makedonije)

(IN4S)