Михаило Меденица: Нада умире последња, сачека да ожали истину

 Умро сам негде успут… Мислим на ливади, крај једног бора, на самом врху планине.

Штета за оног младића, Абдулах, можда је био премлад за умирање, знао сам га одлично, ни нарочито добар ни претерано лош, можда није морао баш у планини, у оном блату ко стока кад кљуне дубоко у њега па се преда..

„Хабиб, хабиб, фадер, плиз…“, стани, Абдулах, молим те, стићи ћемо нигде као и толико пута до сада, јесам ли ти икад рекао истину за ових кишних ноћи у шатору док си разгоревао сирове гране чемпреса?!

Чудо како тако мирисно и свето дрво кукавички умире отимајући се пламену као да баш ништа згрешило није? Неподношљиво смрди кад догорева исуштајући неке крике као да поименце прозива сваког крај ватре да чемпреси замапте на чијим је рукама „крв“ и освете…

„Знаш да ми је свака реч била лаж, најискренија, Абдулах, зашто сад не верујеш кад је остала још само река до краја?.. Погледај, видиш ли истину на оној обали?! Чини ли ти се да је мука на измаку чим прегазимо воду? Знаш да није, знам да није, и зато не брини јер када је лаж слагала за разлику од истине…“, жао ми је оног момка у планини, сећаш га се, лажно добар искрено лош али је желео да се искупи, веруј ми, али кукавице умиру сто пута за дан…

„Хабиб, плиз, плиз…“, ево ме, Адбулах, ево, аман! Сачекај, неће река никуд, нити ћете игде отићи пређете ли је, али обећао сам, нисам ја ко онај ја што је умро у планини, а могао је, могао је вала само да се сагне и дохвати ту крпену лутку у блату и испружи руку, дете би можда и пустило неки глас, мајка би можда и застала, можда би све било другачије да није уживао у том погледу једва отворених очију сиријске принцезе што је гледала за том проклетом кпреном немани онолико?!

Не осећам ноге, јесу још под водом чини ми се али их не осећам, Абдулах!

Чујеш ли ме – не осећам ноге, полако читав трнем, ево ти шака ако не верујеш, па реци јел моја ил држим туђу грабећи се да што чврше дохватим ваздух…

„Дај, ја ћу колица, ти узми оца на кракаче, па шта нам Бог да…“, мислим, Абдулах, да није уживао гледајући оно дете како без гласа зури у лутку? Не правдам га, живота ми, не бих се клео у мртвог себе, али шта је требало да уради?!
Ниси видео тај поглед без погледа! Да је у њему било зрна патње мислим да би се повио још толико и дохватио крпењачу, ал само је ћутала на мајчином рамену, гледајући, ваљда…

Прво јутро без кише! Данима се небо претоварало ко да се негде успут, о Олимп, попара и попуца по шавовима…
„Идемо! Можеш ли да нам помогнеш, хабиб…“, тако нисам желео никуд из кампа, то ваљда тако зову, свикне се човек на мирис блата, плач деце, кишу…

Да, свикне се и на њу! Мрзи је, презире, проклиње, али свикне. Има нечег у ноћима под шатором пре којима кукавички умиру цепанице чемпреса док Сиријци певају о домовини неким гласом као да лелечу. Није то туга у њема, не ова површна барем, можда исконска али она не боли, ваљда, желим да верујем, али већ толико тога желим да почео себе да избегавам не желећи да слушам исте приче човека који ми је постао потпуни странац међу овим туђинима од рода рођеног…

Неко је, не знам ко, није ни битно, рекао да плене својом патњом и…

У праву је, ал није то патња, патња је луксуз, баласт којег су се одавно растеретили.

Можда зато и није штета што сам умро у планини – ови људи „умиру“ сваким свитањем па наставе даље… Човек умире по сопственом хтењу – живи по наговору, ал’ ћутите, обећао сам киши да ћу ћутати уколико престане барем толико да видим небо, јер знао сам да ћу умрети у планини!

„Иза тебе са, Адбулах, не брини и не окрећи се, река само чека такве да застану и…“, није у Абдулаху ни пола оца, али га ево баш овако, на леђима, носи од Сирије где не могу колица…

Нема до обале десет метара, ал’ никад обала… Што си јој ближи ено побегне, можда се уплаши од вриска деце и јаука мајки да не посрну у реку с њима?!

Можда, мада не верујем, радовала би се да вода однесе још кога! Јутрос је, пред зору, троје! Поверовали су у лаж о истини и закорачили…

Где ли је она мајка, тако бих желео да јој се извиним због нечега што не зна да сам учинио, пре него што сам умро у планини!

„Срећница“, није видела дете без погледа носећи га на рамену. Дете је ћутало, шта је требало да учиним?! Шта?! Да се сагнем, дохватим лутку? Али, зашто? Да маленој сиријској принцези буде лакше?!

Шта да јој буде лакше?! Детињство?! Које?! Где је, ‘ајде покажите ми га па ћу се вратити у планину по лутку? Да се насмеје?! Чему?! Дану који ће нажалост запамтити? Реци која јој ништа добро не жели – река не бира кога ће да…

„Абдулах, Адбулах, не могу, држи…“, исклизнула су колица из ових туђих руку, проклете да су, али не слушају више…

„Хабиби, но, хабиби, плиз…“, добро, добро, само не наричи молим те, Абдулах, само не…

Већ сам умро у планини, није то тако страшно као што се прича, могу и у реци трчећи за колицима… Трчећи, боже која будала, како туђим ногама трчати?! Шта оне маре за некаква колица која тобож некуда возе, ал кад си „мртав“ ваљда верујеш у сваку глупост коју начујеш од живих?..

А има ли их?! Живих, мислим, у овом збегу на обалама и у реци? То што одлазе у још једну лаж значи ли да су заиста живи, јер истина је… Не, нећу више ни речи о истини, обећао сам лажи понављајући је овим људима толико пута!

Проклети, прогнани и проказани, а види делују као стварни, као људи, као да имају права на живот и некаква хтења, а најобичније „кукавице“ и јадовници што упорно беже од себе сусрећући се са собом самима изнова и изнова…

„Нид хелп…“, нешто ми пружа руку да дохвати ону туђинску што је ето вуцарам са собом од јутрос.

Откуд знам требам ли помоћ, веруј ми, последњи сам који на то може да одговори! Има један, ако се сетиш некад, умро је горе у планини, па можда њему…

Не, не верујем да и њему треба помоћ, није ни важно, него има крај њега , ако је блато није прогутало до сада, једна крпена, невелка, ваљда је била и шарена ал месеци киша, блата, мржње, лажи…па ако је видиш само је спустти крај њега, нека их заједно да једно другоме буду белег… Волео бих да ти објасним зашто је није дохватио и само пружио, ал једноставн о је морао умррети на планини, иначе би повера у истину да спрани пут и вододерина некуда воде ове апостоле јада?..

Јесам ли отео колица реци?! Кога је то брига? Абдулах је одавно замакао стазом кроз шуму верујући да сам корак за њим, јер свикло се то веровати у лаж.

А куда, извините, та инвалидска колица возе?! У извесно – тешко! Тамо куда је отишао с оцем на леђима може и пешице, није далеко и нема обрисе живота… Сад ми је помало жао што оставих себе да умрем у планини, ал’ опет, онакво опело и литија…

Вода је све бржа и дубља, иначе бих се вратио можда, а сигурно не бих, јер у кишним ноћима под шатором, док онај сирак тужни догорева схватиш – нада умире последња, сачека да ожали истину… Лаж је овој чамотињи у збегу још једино за шта могу чврсто да се ухвате, све остало је лаж, осим очију оног детета без погледа у њима.

Само да је закукала за проклетом играчком…

(Репортажа из кампа на граници Грчке и Македоније)

(ИН4С)