Miroslav Lazanski: Kako sam se „otuđio”

Sada, posle toliko godina, gle, Jelena Lovrić na stranicama „Jutarnjeg lista” zamera meni što sam u „Politici” napisao dva teksta o hrvatsko-srpskom pomirenju

Ko ima pravo da se miri u bivšoj Jugoslaviji? Oni koji su se svađali, ili oni koji nisu? Kako da se mire oni koji se nisu ni svađali? Ko su „ovlašćeni pomiritelji”, ko „prvoborci pomirenja”, a ko „trećepozivci pomirenja”? Ko, zapravo, ima tapiju na pomirenje?

Ovo je priča o tom fenomenu, istina – malo i iz ličnog ugla. Priču sam, naime, kao reagovanje u dogovoru s Mladenom Plešeom, glavnim urednikom „Jutarnjeg lista”, poslao pre deset dana u Zagreb. Računao sam da su to jedne demokratske i za različita mišljenja otvorene novine. Priča nije objavljena, a moj nekadašnji kolega uopšte se ne javlja na telefonske pozive. Kako su „Jutarnji list” i „Politika”, zapravo, sestrinske redakcije, jer i kod njih i kod nas isti je izdavač, računam da je ipak svejedno gde ću priču, sada malo proširenu, ipak objaviti.

Dakle, sadašnju zvezdu „Jutarnjeg lista” Jelenu Lovrić poslednji put sam video u maju 1991. u prostorijama lista „Danas” u Zagrebu. Svratio sam tamo, jer sve do marta 1991. bio sam član te redakcije. Sretnem kolege, Jelenu Lovrić i Gojka Marinkovića, razgovor uobičajen, Jelena me gleda onim svojim divnim, sanjivim očima, Gojko gleda kroz mene, pitanja klasična, kako je u Beogradu, šta ima u „Politici”. Šta da im kažem, pa oni su iz Zagreba u Beograd u poslednjih 15 godina dolazili barem jednom nedeljno, u CK Srbije i u CK SK Jugoslavije, pratili su Partiju, znaju sve bolje od mene. Od Stambolića, Čkrebića, Krunića, do Miloševića i drugih.

Popismo, dakle, tada u maju 1991. verovatno našu poslednju zajedničku kafu i na rastanku Jelena me ozbiljno zaskoči: „Kada će već jednom ta tvoja JNA da izvrši taj puč, ode ovo sve do đavola, pa i mi”.

Sve do tada u redakciji „Danasa” lepo smo sarađivali. Ja sam pisao o svetskim ratovima i armijama, naravno ponekad i o JNA, Jelena je pisala isključivo o Partiji, partijskim kongresima, intervjuisala sve partijske lidere od Triglava do Vardara. Bila je jako zabrinuta za moralni lik članova partije. Negde od 1988. Jelena je počela da piše o Miloševiću, posle o Gazimestanu, o Srbima u Kninu, o hrvatsko-srpskim odnosima. Ja o tome nikada nisam pisao, ali jesam između redova prozivao JNA da izvrši svoju ustavnu dužnost, odnosno da izvrši puč, spreči građanski rat i raspad SFRJ. I sve je to tada, u leto i jesen 1990. objavljivano u zagrebačkom „Danasu”. Gde je radila i Jelena. Nijednom rečju nije mi zamerila na tekstovima, nije se ogradila od njih, a bila je član kolegijuma lista „Danas”, intenzivno se družila sa svim partijskim šefovima u Jugoslaviji, mogla je da me na vreme upozori da sam na krivom putu, da me spasi mojih zabluda. Ali ne, Jeca je ćutala i čekala šta će da uradi JNA. I bila sa mnom uvek ljubazna. Čak i posle mog intervjua sa generalom Kadijevićem nije na kolegijumu rekla ni reč zamerke.

I sada, posle toliko godina, gle, upravo Jelena Lovrić na stranicama „Jutarnjeg lista” zamera meni što sam u „Politici” napisao dva teksta o hrvatsko-srpskom pomirenju, jer, po njoj, ja na to „nemam pravo”, jer ja sam bio „arhitekta” tog rata, a ona je „arhitekta” mira. Koja je godinama pre tog rata pisala o odnosima Srba i Hrvata, kreirala u javnosti te odnose sa pozicije neformalnog člana CK SKH. O propustima realne hrvatske politike da se spreči sukob, tada ni reči. Postala je „prosvećeni pacifista” tek kada je izbio rat. I tek tada je pronašla svoju novu vokaciju i svoj novi politički identitet. Ne zameram, proizvod je sistema kojeg se spektakularno odrekla. I možda zato i smatra da je ona danas jedini ovlašćeni pomiritelj Srba i Hrvata. Da joj se odmah i dodeli ta titula.

„Još od biblijskih vremena Isus je uz Petra imao i Pavla”, piše Jelena. Ne znam jesam li kod nje Petar ili Pavle? Jer ona je svakako Isus Hrist istine na ovim prostorima. Ili je to, zapravo, „ađornamento”, odnosno „obnova u duhu vremena” u „Jutarnjem”? „Hristijanizacija” tiska na Jelenin način? Ko nije sa nama, taj je protiv nas? Vlasnica apsolutnog monopola istine. Zapravo, iako mi je nanela ogromnu duševnu bol, kada bolje razmislim, možda sam ja prelaskom iz Zagreba u Beograd 1991. „izgubio svoju suštinu”, a ona se ogleda u tada aktuelnim društvenim odnosima. Onda sam ja izgubio samog sebe, a otuđen od sebe samog nisam više bio u stanju da prihvatim one vrednosti na koje su upućivali ideolozi tadašnjih prilika u Zagrebu, a pošto sam otuđen od sebe otuđio sam se i od svoje opšte suštine. Tuđman sa mojim otuđenjem, naravno, nema ništa.

Svoju novu veru Jelena i dalje može dokazivati na meni. Izdržljiv sam...

(Politika)