Н1: Да ли је Вучић председник свих грађана или први лобиста у Србији, који ништа не потписује

 У земљи где председник уместо заступника свих грађана неретко наступа као лобиста, уместо демократије имамо елементе апсолутистичке монархије, а последице по друштво су драматичне, сматрају саговорници Н1. Ипак, Вучићевог потписа нема ни на једном од заговараних пројеката и политика, невезано од функције – било да је био први потпредседник владе, премијер или председник.

Лобирање начелно представља, највише, утицај на законодавну власт, како би у интересу неке групе, усвојила одређене одлуке. Најчешће се тиче закона, а може се бавити и разним конкретним пројектима. Добри примери за лобирање јесу „велике“ теме, попут борбе против климатских промена или спољне политике неке земље, као што је нпр. однос Београда и Приштине, европске интреграције.

Иако то није, по свом понашању председник Србије неретко подсећа на лобисту. Теме су различите и по правилу излазе ван надлежности функције.

Београд на води, рушење Генералштаба, Бриселски споразум, Охридски споразум, Експо, изградња националног стадиона и још три стадиона по Србији, потписивање меморандума са ЕУ о сарадњи у области критичних сировина, а у последње време све ватреније заступање отварања рудника литијума, без еколошке студије и пројекта рудника. Осим тога, председник је више пута негирао утицаје настале услед климатских промена и на разне начине правдао загађење.

Од наведених активности, осим Бриселског и Охридског споразума, остала ангажовања председника се тичу пословних пројеката и далеко су од заговарања нпр. политика што би било очекиваније.

Универзални стручњак за све?

Где се прелази граница између жеља и овлашћења, да ли је Вучић универзални стручњак за све, лобиста или председник свих грађана Србије?

„Од његове милости зависи ко долази на коју функцију, а од негативног суда кога више у власти неће бити. У таквим околностима све функционише по принципу: Вучић оком, подређени политичари и бирократе скоком. Тако да он не мора да лобира да би нешто прошло кроз систем, довољно је да то нареди. Србија има квазидемократски ауторитарни систем у коме је наш неспутани властодржац тај око кога се све врт“, каже за Н1 Драгомир Анђелковић.

Драган Поповић из Центра за практичну политику сматра да председник Србије већ годинама систематски ради на успостављању система личне власти, а да се у таквом систему „природно губи разлика између јавног и приватног“.

Зато, каже Поповић, он са лакоћом користи јавне ресурсе, од новца до институција у корист сопствене странке или своју личну корист.

„Све одлуке, које су у демократским земљама резултат планирања, дискусије и аргументованог одлучивања, у ауторитарном систему су воља аутократе. Од њега зависи да ли ће се нешто градити, где ће се трошити новац, ко ће добити посао и слично… Видели смо то много пута у ситуацијама где Вучић пред камерама налаже различитим функционерима да неком изграде пут или доставе помоћ“, наводи он.

Анђелковић истиче да у таквој ситуацији, за његово понашање, препрека нису државне инститиције већ грађани.

„Вучић је свестан да се бајонетима свашта може, али да се на њима дугорочно не седи. Зато се колико претњама, повременим насиљем и поткупљивањем неких група и појединаца који му у одређеном тренутку посебно требају, стално користи хипнотичком црном пропагандом за шире слојеве становништва“, додаје.

Анђековић каже да „другим речима плански и систематски пласира лажи и полуистине“.

„Када имамо у виду све оно што је Вучић противуставно или противзаконито до сада урадио на плану одрицања Србије од Косова и Метохије и реализације пројекта Београд на води, тако да се огромна имовина отима од грађана Србије и препушта онима који су повезани са њеним самозваним господарем – треба да говоримо о најцрњој пропаганди, а не лобирању. Исто важи за оно што Вучић сада ради у вези са Рио Тинтом или ЕXПО-ом. Све то су његове личне пословне комбинације или плаћање данка светским моћницима да би га пустили да мирно диктаторски влада у срцу демократске Европе почетком 21. века“, сматра Анђелковћ.

Драматичне последице по развој земље

Поповић наводи да су последице драматичне, не само по демократију, већ и по развој земље, јер се јавни ресурси третирају као приватни, одлуке се доносе без икакве контроле и нема одговорности.

„Једна од привилегија аутократе је и да има армију послушника који у његово име потписују различите уговоре или споразуме. Зато нема његовог потписа на великом број важних докумената, од Бриселског споразума до уговора о Београду на води. На тај начин се председник штити од евентуалне одговорности у будућности, али још важније – ствара себи одступницу да пред бирачима пребаци одговорност на пословичне „мангупе у својим редовима“. Ни ово није ништа ново и среће се у сваком аутократском систему. Велики вођа је често у очима обожавалаца жртва сопственог окружења „добар је Слоба, али они око њега не ваљају. Дакле, све што гледамо, није ни ново, ни ексклузивно српско, у питању је врло банална примена базичних правила успостављања аутократије“, наводи Поповић.

Вучић пребацује одговорност на друге

Анђелковић каже да је логично да онај ко жари и пали у званично демократском, „а у пракси недемократском систему“, пребацује одговорност на људе који је изабрао да буду његови извршиоци, или се доста тога ради на основу усмених наређења и изјава, а без одговарајућих докумената.

Анђелковић каже да Вучић као правник добро зна да је оним што је учинио у вези са Косовом и Метохијом, са становишта нашег Устава, а не колоквијалних оцена, починио велеиздају.

„Свестан је да када се ради о урађеном по питању Београда на води и оним што је у току око стварања литијумског царства компаније Рио Тинто у Србији, у питању су најгоре системске злоупотребе друге врсте. Није луд да то преузме на себе. Очито се држи формуле да они што добијају по његовој одлуци део колача, морају да узму сав ризик на себе“, наводи Анђелковић.

Таква конструкција ће, према Анђелковићевим речима, пасти у воду када се актуелни режим уруши, али „већ годинама помаже Вучићу да то што дуже одлаже“.

„Вероватно се нада да ће отићи из Србије када буде видео да су промене постале неминовност, односно да ће га негде далеко од ове земље заштити од одговорности – они са којима сада прави разне комбинације те у свом и њиховом интересу црном пропагандом и другим антидемократским методама протура оно што је за Србију лоше“, закључио је Анђелковић.

(Н1)