Начелник клинике "Лаза Лазаревић": Мобинг огроман проблем. Могуће да неко управља људима, а да претходно нико није контролисао да ли је ментално поремећен. Неопходно системски решити проблем ко све долази на шефовске позиције

Мобинг је огроман проблем по ментално здравље и много људи баш због тога долази у дневну болницу психијатријске клинике "Лаза Лазаревић", упозорава начелник те установе, психијатар Игор Радосављевић.

Могуће је да неко довољно упоран дође на позицију са које управља људима, а да претходно нико није контролисао да ли је и колико ментално поремећен, објаснио је Радосављевић за Фонет.

Према његовом мишљењу, неопходно је системски решити проблем односа према запосленима и ко све долази на шефовске позиције.

Радосављевић сматра да је „чест профил руководилаца у нашој земљи такав да мисли како му је све дозвољено и да му други људи нису важни“.

Због таквих шефова, пацијенти често на крају морају да затраже стручну помоћ, а онда он за њих мора да нађе неко фармаколошко, фармакотерапијско и психотерапијско средство, у намери да их ојача за нимало негујућу околину која их чека.

Често ће такви људи и променити посао, али ће, парадоксално, и на новом радном месту налетити на врло сличан проблем, уверен је Радосављевић, који је принуђен и да поставља питања која се у неким случајевима више могу свести на пријатељско саветовање, него на психотерапију.

„Да ли можеш да пређеш негде? Какав си за иностранство? Говориш језике? Зашто ниси разматрао никад иностранство? Можда би теби нека друга, уређенија клима више пријала“, нека су од питања којима ризикује да му неки кажу да није патриота.

„Ја ћу рећи, ако је у питању да спасавам појединца или да спасавам земљу, увек ћу спасавати појединца. То је моје трајно опредељење“, поручио је Радосављевић.

Он напомиње да у Клиници „Лаза Лазаревић“ има много првих хоспитализација у средњим годинама, на шта утичу и генетика, али свакако и стрес, који има тренд пораста.

„Онај ко је генетски слабији или је имао неко проблематично одрастање, без праве подршке у детињству, свакако је ризичнији да му се под упливом екстерних фактора деси тај ниво стреса који без стручне помоћи не може да превазиђе“, указао је Радосављевић.

Он истиче да је стручна помоћ данас лако доступна, будући да су ту психијатри, психолози и психотерапеути и да свако може да одабере стручњака у којег ће имати поверења и са којим ће „кликнути“.

Упркос томе, стигма психијатријских обољења је и даље присутна и још смо далеко од жељеног циља да лечење било које душевне болести и поремећаја буде исто што и лечење неког другог обољења, поручио је Радосављевић.

„Кардиолошки пацијент то не крије“, упоредио је он и приметио да је и даље распрострањено уверење, поготово у мање образованим примитивним слојевима, да људе са менталним сметњама треба избегавати и да их се треба клонити.

„Малтене да кажемо да не пређе на мене, малтене да је заразно, али се свакако с тим неким не треба дружити, не дао Бог да помислите да се забављате, будете у вези са неким таквим. Постоје и оне црнохуморне приче о сакривању сродника на таван, да не изађе напоље, да село не види срамоту“, присећа се свих негативних примера.

У данашње време су ипак чешће мање окрутне методе, сакривање проблема под тепих и његово игнорисање, оценио је Радосављевић.

„Причате са родитељима младог човека који је евидентно у проблему, који показује неке црте дисконтроле импулса, непотребног беса, повлачења у себе, избегава своје вршњаке. Говоримо о некоме ко има двадесетак година, а његови родитељи говоре, ма добро, то је фаза, која ће проћи и нема потребе да се јавља било коме“, описује Радосављевић.

Тако се изигнорише цела ствар, а онда вам у 25. и 26. години дође неко са јасном клиничком сликом параноје, шизофреније или неког биполарног поремећаја, констатовао је он и упозорио да нелечена психијатријска болест бива све гора и гора и све тежа за лечење, јер је изгубљено време.

Он сматра да црвена лампица и главни сигнал треба да буду испадање из рутине и тешко функционисање у свакодневни обавезама.

„Ако смо лоше расположени неко мало дуже време, пар недеља, пар месеци, тад је већ отишло у црвено. Ако смо почели да се плашимо знатно више него раније одређених ствари, то је нека фобија или нека анксиозност“, предочио је Радосављевић.

Како је описао, то су ситуације када неко одједном има изливе беса и неке безразложне љутње, па удара ствари, не дај Боже да ударамо и људе или животиње., као да хоће да искочи из коже, што је разлог за аларме.

Радосаљевић, међутим, примећује да се велики број пацијената са оваквим или сличним проблемима никада не јави и не затражи стручну помоћ.

„Оно што препознамо на нивоу институција и приватне психијатријске праксе, то је вероватно један мањи део онога што је стварно“, закључио је Радосављевић.

(Н1)