Немања Рујевић: Неколико потпитања студентима

 Колумни нисам дао име без везе. Васервага је згодна алатка јер се њом мери јесу ли ствари под конац.

Кад би све такве биле, онда нам васерваге не би требале. Мерење друштвених и политичких прилика углавном покаже искошеност. Некад васервага и не треба – види се на километар.

Због разних искошености и ишчашености су студенти и народ већ пет месеци у буни.

Што дуже буна траје, све је теже и њој самој прићи без васерваге. Кад сам први пут осетио потребу да општенародни устанак проверим васервагом, многи су ми из наше чаршије говорили – у праву си, али није време! Сад се пумпа!

То јест, пумпа се без потпитања. А шмрк је направа генијална, али сирова, без финесе васерваге. Поражавајући је степен у којем чаршија, све до седокосих професора, подилази студентима у страху да и добронамерна критика не буде схваћена као тотална.

Далеко било – да не буде да нешто саветујеш са висине, присвајаш протест. Или још горе, да не испаднеш ћаци!

Али ко би при здравој памети могао да у тоталу критикује студенте? Ко има право да се у њих разочара? Та они су урадили што нико није, дигли су народ! Нису њежан цвијет који не уме да поднесе критику, напротив – они су пленумима вратили расправе у моду!

Шта хоће студенти? Мисле ли да је оволики народ на улицама због њихових сада већ шест захтева? Да би школарине биле двеста евра јефтиније? Имају ли довољни цигли да се ограде од свих и свега?

Има ли Србија опозицију? Не номиналну, него такву која схвата историјски тренутак? И колико је у том тренутку небитан њихов твит у којем опет нешто откривају и скупљају лајкове глумећи истраживачке новинаре? А колико је битно да забораве међусобице и сујете па се договоре нешто?

Шта хоће овај народ? Да вечно шета? Да аплаудира нашој младости? Да се једног дана свега сећа са ганућем или да се нешто збиља промени? Колико је спреман да се жртвује?

Да ствар буде гора (или ипак боља?), режим се распада као бувљак на пљуску. За њих је постао подухват да нађу пар људи за пијачни штанд. Мисија је да организују говор првог међу нама у каквом сеоском дому културе у којем није било садржаја још од игранки у СФРЈ.

Али, ко ће их такве, богате, дебеле, огрезле у лоповлук, начете – гурнути са политичке литице? Како? Када?

Можда сам пренаглио. Можда немају сви исто на уму. Можда постоји негде грађанин који протестује, али мисли да је наш председник добар, а режим поправљив. Који, ето, само хоће да се испуне захтеви наше дивне омладине и да понеко одговара за надстрешницу, па да се вратимо у редовно стање.

Таквог грађанина још нисам срео, што не значи да га нема.

Можда постоји студент који, тражећи да „институције раде свој посао“, верује да је то могуће док је овог режима. Да ће полицајци, тужиоци, судије однекуд добити серум храбрости и професионализма. Ама чак и кад би тако било, онда би морали одмах власт да похапсе и пошаљу у Забелу!

Стварно, можда се не разумемо. Можда има покоји сањар са Филозофског факултета који мисли да се држава може водити зборовима. Да може република без избора и без политике.

Рекао бих да је захтев нормална држава. По Уставу и законима и још боље од тога – држава за људе.

Ако је предуслов такве државе да ова власт оде, а да надаље свака власт буде смењива – зашто студенти то не кажу тако? Зашто не траже услове па слободне изборе? Чему имплицирање, околишање, па још и њихове међусобице и препуцавања саопштењима?

Шта је препрека да студенти – не зато што су друштву нешто дужни, него зато што једино њима друштво верује – окупе све који би радили на том циљу? Да поређају кораке, један, два, три. Тражимо то, то и то. До тада и тада.

Без репризе репризине репризе скупова по универзитетским градовима где се онда људи разиђу у ноћ, свако својој кући, ганути доживљајем и са јаким сликама за Инстаграм.

Али, захтеви су банални, рубни, далеко од суштине. Суштина није ни у политичком ставу, него у ставу који политичке ставове уопште омогућава – наиме да Србија буде демократска држава утемељена на Уставу који гарантује слободне изборе. Ко иза тога не може да стане, тај у борби није ни потребан

Има ли тог мајчиног сина – у опозицији, невладином сектору, међу синдикалцима – ко би смео да одбије позив студената? Позив у својеврсни Сqуид Гаме, где нико неће страдати, али нико не сме да мрдне док се не скује договор и док не почне да се дела.

Кажу, али студенти су сами разних политичких стајалишта! Држе се најмањем заједничког именитеља, а то су њихови захтеви!

Али, захтеви су банални, рубни, далеко од суштине. Суштина није ни у политичком ставу, него у ставу који политичке ставове уопште омогућава – наиме да Србија буде демократска држава утемељена на Уставу који гарантује слободне изборе. Ко иза тога не може да стане, тај у борби није ни потребан.

Година на факултетима цури. Мораће да се понови. Можда студенти зато мисле да имају времена барем до октобра.

Али, сат куца тика-така. Време је фактор. Људи не могу толико дуго напумпани на три бара. Наставници нису могли без плате. Људи посустају. Увек је тако било јер су само људи.

Истина, зато што су само људи, зато и нису баш под либелу. Несавршени. Сујетни. Тешко им је да седну заједно. Подозревају. А опет, ако је побуна ишта показала, то је да људи умеју да буду најбоља верзија себе. Сад то треба више него икад.

(Данас)