Nemanja Rujević: Vajmar via Mala Krsna

 Ima onaj vic kad čovek poseduje dva konja, pa ne može da ih razlikuje. Komšija ga savetuje da jednom poseče uši i rep, ali se konji noću pokoškaju pa i drugome budu odgrizene uši i rep.

Komšija opet priskoči u pomoć: „Komšo, jeste ih teško razlikovati, ali meni se čini da je ovaj crni konj malo viši od ovog belog.“

Ovih dana među udarnim iglama SNS i njihovim medijskim kopljanicima traje audicija za zbunjenog posednika konja.

Naime, u nemačkoj pokrajini Tiringiji, gde se spremaju lokalni, evropski i pokrajinski izbori, grupa univerziteta pozvala je studente da prijave prebivalište onde gde žive i studiraju, kako bi mogli da glasaju na izborima. Stvar je potekla na čuvenom Univerzitetu Bauhaus u Vajmaru.

Neki profesori se nisu libili da kažu zašto – cilj je „odbrana demokratije“, to jest da desničarska Alternativa za Nemačku dobije što manji procenat glasova u toj pokrajini na istoku Nemačke u kojoj je neobično jaka.

Univerziteti čak plaćaju „bonus za obrazovanje“ od stotinak do tristotinak evra onima koji promene prebivalište.

U isto vreme smo gledali eksperimentalnu reportažu N1 o poludnevnoj ekskurziji grupe građana iz Male Krsne do Voždovca.

Nesretni ljudi, malo uterani korbačem, malo privučeni kojim dinarom, odvezeni su da postanu instant-Beograđani kako bi glasali na izborima u glavnom gradu.

Vama se može činiti da je crni konj ipak malo viši od belog.

To jest, da nije isto pozivati studente da se – ako hoće – prijave na stvarnoj adresi onde gde stvarno studiraju kako bi glasali za koga god hoće, i terati ljude da se – iako neće – prijave na fiktivnoj adresi onde gde niti žive niti su ikad živeli kako bi glasali za samo jednu partiju.

Ali, to je zato što nemate smisao da u različitom uočite isto niti da glumite daltonistu, ne razlikujući crnog od belog konja.

Ministar Goran Vesić, recimo, tome je mnogo vičniji od vas i mene.

Komentarišući vest iz Tiringije, on je pozvao „Kurtijeve lobiste“ iz Nemačke da tamo „podnesu rezoluciju Evropskom parlamentu i traže međunarodnu istragu“ kad su već u Srbiji to tražili „bez ijednog dokaza“.

Gde se treba napraviti blesav, onde ne sme da izostane dojučerašnja formalna Vesićeva šefica u Vladi Ana Brnabić, koja je pozvala da se CRTA vrati u Bundestag, da tamo malo njih iskritikuje.

U pomoć priskače Informer pamfletom gde već u naslovu piše da je „raskrinkano licemerje“ opozicije u Srbiji, „albanskih lobista“ i „tajkunskih medija“ koji izmišljaju izborne migracije u Srbije, a sada „ćute na dešavanja u Nemačkoj“!

Za umetnički dojam zadužen je bio „Alo“: „Germanski hor u terci peva Đilasove pesmice o izmišljenoj krađi izbora, bez ikakvih dokaza.

A u isto vreme u svom dvorištu organizuje, i to javno, veliku migraciju glasača ne bi li porazili stranku koja im ne odgovara.“

Troskokom u pomoć priskače i ruski propagandni kanal RT koji se u naslovu pita „Šta će reći Srbija protiv nasilja?“

Kao da se Tiringija prijavila da postane autonomna pokrajina Srbije pa sad o tome politički faktori treba da imaju mišljenje.

Do sada je čitalac shvatio – crni i beli konj u dlaku su isti, osim ako se zna da ovaj beli i ne postoji, to jest da preseljenja birača u Srbiji nije ni bilo.

Ono jeste, akcija tirinških univerziteta je detinjasta i kontraproduktivna jer dosipa vodu u talas na kojem Alternativa za Nemačku (AfD) jaše – svi su protiv nas, to jest protiv naroda, a posebno otuđene elite. Ako poneki student i promeni prebivalište – što je sasvim legalno i logično – to na izbore neće previše uticati.

U prilog razlikovanju crnog i belog konja valja reći da u Nemačkoj izbore sprovode volonteri, a ne partijski delegirani „birački odbori“.

Dalje, u Nemačkoj se biračka mesta zatvaraju u 18:00, a već u 18:05 javni servis objavljuje projekcije na osnovu izlaznih anketa (koje uvek budu u dlaku tačne), pa već malo kasnije šefovi stranaka koje su ušle u parlament sede u TV studiju, čestitaju jedni drugima i sami sebi, i pričaju o politici – bez ijedne jedine primedbe na to da je neko „krao“ glasove, „dovozio“ birače ili sa spiskovima zalazio u stambene četvrti.

U Srbiji pak novinari dežuraju u „izbornim štabovima“ partija i čeka se da Vučić u neka doba „saopšti“ rezultate dok Republička izborna komisija spava, dovode se trubači i dobošari, i još iste noći se skupljaju dokazi izborne prevare, onda se to bistri nedeljama i mesecima, do sledećih izbora koji su samo nastavak prethodnih.

Taman je tolika razlika i između slučaja Vajmara i Male Krsne.

Komšija bi mogao i da preformuliše: „Komšo, jeste ih teško razlikovati, ali meni se čini da je ovaj crni konj malo viši od belog magarca.“

(Danas)