Никита Михалков: Орден Светог Саве је за мене велика част, Свети Сава није само српски светитељ, поштује га читав православни свет. За Русију нема другог излаза него да искорени украјински нацизам, ми се боримо против антихриста

Славни руски синеаста и глумац Никита Михалков гост је Београда где је синоћ на Великој сцени Народног позоришта играо у представи „12“, рађеној по његовом истоменом култном филму из 2007. године, а за који је добио специјалног Златног лава у Венецији. Друго извођење заказано је за вечерас у 19 часова.

Михалков у представи преиспитује неке од важних животних тема као што су слобода, саосећање и способност да се помогне потпуном странцу који је у невољи. Уз нагласак да је закон изнад свега, комад поставља и питање шта би требало учинити када је милост изнад закона.

– Најтеже је бити пророк у свом селу. Пушкин је рекао да се не треба спорити са глупацима. Ако се осврнемо на уметност уопште, многи су доживели санкције и прогнанство. Али, одавно сам себи рекао – време је сестра правде и истине. Време ће све поставити на своје место. Ако је реч о правим вредностима, ма колико биле критиковане, остаће праве. Постоји само један критеријум – најважније је колико ми сами верујемо у оно што радимо.

Прослављени руски режисер Никита Михалков поручио је да је за њега велика част Орден Светог Саве који ће му вечерас уручити патријарх српски Порфирије.

"Свети Сава није само српски светитељ, поштује га читав православни свет. Могу само да се питам да ли заслужујем толику част", кратко је прокоментарисао Михалков на конференцији за новинаре у Народном позоришту где је синоћ први пут приказана његова представа "12".

Михалков се осврнуо и на изјаву да Срби и Руси "треба заједно да сачувају православни свет", послату у обраћању публици након представе.

"Кад говорим о очувању православног света говорим о верности принципима на којима је тај свет заснован. Данас видимо да католички свет сам руши принципе на којима је изграђен и одустаје од њих - кад папа дозвољава да се закључе истополни бракови то је одрицање од тих принципа. Такође видимо да се муњовитом брзином мења свест људи кроз различите идеологије попут оне да не треба имати децу и тежње да се смањи број становника по жељи "златне милијарде". То никако не може бити прихваћено од православног света. Управо су зато Београд бомбардовали, рушећи куће и мостове, зато су 10 година бомбардовали Донбас. Ми православни им сметамо и зато сами морамо да заштитимо свој православни свет", истакао је руски режисер.

Русија се данас супротставља коалицији од 50 земаља а остатак света гледа како ће се то завршити и размишља хоће ли се определити за ову или ону страну. Али таква конфронтација није од јуче, каже чувени руски режисер Никита Михалков уз поруку да је та борба за Русију, али и читав словенски свет „бити или не бити“.

И ми и ви супротстављамо се томе не годину-две, него вековима, и код нас, и код вас има оних који су спремни да отворе капију опседнуте тврђаве, рекао је Михалков на конференцији за новинаре у Народном позоришту након што је у суботу први пут у Београду изведена његова представа „12“.

Одбрана словенске цивилизације

Како је истакао, свако има свој избор, али ако гледамо будућност све зависи од тога колико желимо да останемо своји.

„То је тешкој, мало је оних који могу да нас разумеју. За многе смо туђинци, али ако смо цивилизација, словенска цивилизација, не одвојене земље него цивилизација, ту цивилизацију треба да бранимо“, поручио је славни режисер, додајући да свако то треба да ради тамо где може, а он то ради на филму и у позоришту.

– За нас не постоји други излаз осим да уништимо нацизам, у супротном он ће унуштити нас. Ситуација је бити или не бити за цео словенски свет. Ми се не боримо ни са ким ко се осећа као Словен и православац, ми се боримо против антихриста. Наша будућност зависи само од на самих. Сваки рат, па и овај завршиће се преговорима, али свима мора да буде јасно да ти преговори Русији морају да гарантују безбедност. Проблем је што и у Русији има струја које желе да буде као што је раније било, а то није могуће – објаснио је Михалков свој поглед на рат у Украјини.

Прозрење стиже и на Запад

Он је подсетио и на историјат настанка украјинског проблема. Све је, каже, почело од „злочина“ Бориса Јељцина који је растурио велику земљу СССР, а наставило се тиме што су се Руси према Украјинцима и даље понашали као старији брат, мислећи да ће односи између два народа остати добри.

„ А англосаксонски свет радио је сваког дана. Радио је с децом, од школског узраста. Стасала су покољења која никад неће моћи да схвате да су Руси и Украјинци исти народ. Слагали су их, као и нас. То је неопростива грешка.“

Затим је дошла 2022. кад , према речима Михалкова, да Русија није направила опасан корак (почетак Специјалне војне операције) за две недеље рат би дошао на њену територију:

„Видео сам те документе. Оно што се десило је изнуђен поступак. И то је поступак на који може да се одлучи јак човек спреман да прихвати ризик.“

Михалков даје одговор и како ће се све завршити а имајући у виду актуелне догађаје у свету уверен је да ће доћи до прозрења и људи на Западу – „погледајте шта се дешава у Грузији, Италији, Немачкој, људи схватају да су обманути али се и даље плаше да изађу из зоне комфора“.

„Западна Европа је под америчким нуклераним кишобраном лепо живела 80 година и мисли да ће тако бити заувек. Али постаје све јасније да се обични кукавичлук назива толеранцијом, а одсуство жеље да се заштите сопствени идеали зове се мултикултурализам.“

Суштина руског карактера

Михалков објашњава и суштину руског карактера која је тако сажето и сликовито одсликана у представи „12“ кроз личне исповести поротника позваних да одлуче да ли је чеченски дечак крив за убиство очуха руског официра.

„На руском је назив за Руса у форми придева (руски), не ко, него какав. Зато Рус може бити свако ако осећа руску душу, културу, историју. Руска уметност је увек била катарза. Један монах је рекао: свака истина без љубави је лаж. А у нашој култури и вери основа је љубав. То је оно што све уједињује. А ту улази све, и добородушност, и праштање“, истиче режисер.

Кад је реч о уметничком проседеу који следи, Михалков кистиче да не одваја етику од естетике и да је важно само колико човек верује у оно што ради.

Износећи своје виђење слободе, напомиње да је слобода пре свега право избора, док код неслободе таквог права нема, а највиши степен слободе је кад нема потребе да се било шта бира и кад се слобода подразумева. Указује и на опасност диктата профита у свету уметности, мада констатује да се ту ништа није променило од стварања света.

„Проблеми живота, смрти, глади су и даље ту као и пре. А само они који су тога свесни могу имати унутрашњу слободу. Притом срећа човека је кад се радује оном што има, али новац не чини људе срећнима. Чехов је писао: сваком срећном човеку неко мора да покуца на врата и кажу да има много несрећних људи. Наша представа управо говори о томе колико је човек спреман да потроши свог времена на живот другог човека и његове проблеме“, навео је Михалков.

Открио је и да је за њега завист „мајка свих грехова“ па су чак и Христа разапели због зависти.

„Осећам унутрашњу слободу зато што на срећу не осећам завист. Зато што сам је осетио на себи. Мислим да је слобода од зависти основа свих слобода“, поручио је Михалков.

Лаж неслућених размера

Упитан да ли је у време вештачке интелигенције истина још више доведена у питање, казао је да лаж попримила неслућене размере.

– Веома је лако једну ствар представити као нешто сасвим друго. Цивилизовани свет конструише своју истину како му одговара. А сваку другачију – проглашава за неистину. Тај процес се интензивно дешава. Са појавном вештачке интелигенције морамо да решимо питање ко ту има власт над ким. Дошли смо до катастрофалног пада образовања. Сада не морамо да знамо ко је Толстој, једним кликом ћемо доћи до свега о њему. Млади људи не морају да се замарају памћењем, а то доводи до уништења људске интелигенције и до тога да друштво постаје потпуно незаштићемо од негативних тенденција. Сви којима је то јасно, боре се против тога. Међутим, веома је тешко изаћи из зове комфора – сматра уметник.

Михалков је говорио и о важности очувања православног света, вредностима и принципима на којима је заснован.

– Видимо да католички свет разрушава сопствене принципе на којима се градио вековима, и одустаје од њих. Одрицање је од принципа ако папа одлучи да се дозволе истополни бракови. Такође, видимо да се муњевитом брзином мења свест људи, шире се рушилачке идеологије, идеје о немању деце, а пре свега одрицање од самог човечанства. Идеја о смањењу човечанства у корист такозване златне милијарде је нешто што је апсолутно неприхватљиво за православни свет. Управо је зато бомбардован Београд, зато су урушене зграде и мостови, зато су десет година бомбардовали и Донбас. Ми смо изван осталог света, нисмо им по вољи. Сметамо. Управо зато морамо сами да заштитимо свој православни свет – поручио је Михалков.

Завист мајка грехова

Упитан о слободи избора у оваквом свету, казао је да је свестан да ће се његов одговор некоме свидети, а некоме не:

– Либаралном друштву ће се сигурно допасти прве две реченице које изговорим, а трећа сигурно неће. Слобода је право избора, неслобода је ако немамо право избора, а виши степен слободе је када немамо потребе да било шта бирамо, када се она подразумева сама о себи.

Проблем је, сматра, што су људи заборавили да се ништа није променило од стварања света.

– Ма колико новаца имао, уколико се разболиш, или нешто волиш па изгубиш, нећеш бити срећан. Проблеми живота и смрти су ту увек. Поједанац може бити слободан само уколико је задовољан оним што има. Мајка ми је говорила да се никада не упоређујем са онима који живе боље од мене, већ лошије. Таквих људи има много више. То је за мене постала светлост која ми је показивала пут. Чехов је рекао да сваком срећном човеку мора неко да покуца на врата како би му рекао да има много несрећних људи. Наша представа говори о томе колико су људи спремни да се посвете животу неког другог човека. Завист је мајка свих других грехова. Осећам слободу јер никоме не завидим, а на себи сам осетио шта значи завист – казао је Михалков.

Говорећи о политичкој ситуацији у којој је се свет тренутно налази, уважени синеаста је то објаснио овако:

– Русија се данас супротставља коалицији од 50 земаља, а остатак света чека и гледа како ће се све то завршити и за коју страну ће се одлучити. Ми смо се већ налазили у таквој ситуацији. И ми и ви смо у сличној ситуцији – то није хлеб од три дана, то су године и деценије, векови… И ми и ви смо позвани да отворимо врата једне опседнуте тврђаве. Свако од нас има право на избор, али ако размишљамо о будућности, све зависи од тога да ли желимо да останемо верни себи. То је тешко. Многи нас не разумеју. За многе смо потпуни странци. Али, ако смо ми једна цивилизација – словенска, дужни смо да је чувемо и бранимо. Свако мора да уради оно што може. Неко је рекао – не бој се непријатеља, највише што може је да те убије, а не бој се ни пријатеља, највише што може је да те изда. Плаши се малодушних јер они нису способни ни за једно ни за друго.

Руси и Украјинци су један народ

Упитан о окончању рата или евентуалном помирењу Украјине и Русије, Михалков је казао да је заједничка особина словенских народа љубав, а да она подразумева и праштање.

– Што се тиче догађаја у Украјини за многе ствари смо криви управо ми. Након што је Јељцин починио злочин и растурио тако велику земљу, сва питања су могла бити решена, али је он брже боље позвао Буша и рекао му да је победио Горбачова. Ужасно је када се на челу једне велике државе нађе човек који има менталитет директорчића фарбике, који не разуме величину земље којом управља. Ми смо се и даље осећали као старија браћа, мислимо смо да ће остати бољи односи. А Американци и Енглези и читав англосаксонски свет је радио све да буде супротно. Радили су са децом. Тако су и расле две генерције које никада неће моћи да схвате да су Руси и Украјинци један исти народ. Њих су слагали, као што су слагали и нас. То је неопростива грешка.

Морали смо направити опасан корак

Михалков је подсетио да су 1991. Украјинци позивали све тадашње активне војске да потпишу да ће, уколико до тога дође, ратовати против Русије.

– Касније се догодило то што се догодило. Мало ко у цивилизованом свету то хоће да схвати и прихвати. Међутим, да ми нисмо 2022. године починили тај опасан корак који смо починили, две недеље касније рат би био на нашим вратима. Лично сам видео те документе. Оно што се догодило је нешто до чега је морало доћи. На тако нешто може се одлучити само храбар човек који схвата ситуацију и који је спреман да прихвати ризик. Украјинске групе које су за време Другог светског рата убијале хиљаде људи никада нису кажњене, рехабилитоване су. Такве идеје су се гајиле од детињства. Питате ме како ће се ово завршити. Сигуран сам да други излаз не постоји. Погледајте шта се дешава у свету. Полако долази до прозрења.

Михалков сматра да људи почињу да схватају да су преварени али и даље се плаше да изађу из зоне комфора.

– Западна Европа је под америчким нуклеарним кишобраном поживела 80 година и уверена је да ће тако бити заувек. Али све се мења. Сада постаје јасније да се обичан кукавичлук назива толеранцијом. А одсуство жеље да заштитите сопствене идеале, сада се зове мултикултурализам. Када говорите о будућности – ми једноставно морамо да уништимо нацизам, у супротном он ће уништити нас. Питање је бити или не бити. Мислим на читав словенски свет. Сада када се остварио сан, такозваног цивилизованог света. Гледају како словенски народи убијају једни друге. Али ми не ратујемо са онима који себе сматрају Словенима и православцима. Да је тако, они не би спаљивали православне цркве. Наша будућност зависи од нас самих. Што се тиче резултата, сваки рат се заврши преговорима, али треба схватити колике ће жртве бити до тад. Свима мора да буде јасно да преговори морају да осигурају сигурност Русије. Проблем је у томе што и у Русији постоји струја која би волела да све буде као пре. Међутим, више никада неће бити као раније. Толстој је рекао једну лепу реченицу: „Биће је заиста биће, само онда када му прети небиће“.

Русија никога није истерала, сами су отишли

Упитан шта би поручио Русима који су дошли у Србију у великом броју, казао је да његов одговор зависи од тога због чега су они дошли.

– Неко је дошао зато што се оженио или удао, неко се запослио, а неко је дошао да не би прошао кроз све оно кроз шта пролази његова земља. Године 1921. из Русије су испловили филозофски бродови. На тим бродовима су били највећи умови који нису желели да прихвате совјетску власт. То су били велики писци, филозофи… Прогнани су из Русије јер нису могли да буду стрељани. Многи од њих су дошли овде и остали ту до краја живота. Отишли су из своје земље и створили велику руску емигрантску културу. Они су прогнани, а ови данашњи су отишли сами. Нико их није истеривао. Можете да ми наведете од тих људи који су отишли из Русије, а који је учинио нешто заиста велико. Они живе и руководе се једним правилом, а то је критиковати сопствену земљу. Имају право на то, али онда немају право да се жале што живе ван своје земље. Углавном су богати људи напустили, а многи су погрешили мислећи да ће ван Русије бити вољени. Многи би желели да се врате. Једнострана љубав не води никуда. У зависности зашто су отишли из своје земље, уколико су били потребни, морају да се потруде да поново постану потребни. Живот је такав – закључио је Михалков.

Филм је створио Америку

Говорећи у ком правцу иде филмска будућност, Никита Михалков је казао да је најбољи пример америчка кинематографија.

– Са продором технологије филм је почео значајно да се мења, изгубио је људскост и човечност. Али, то је само слика онога што се дешава у друштву. Филм је створио Америку онакву каква јесте. И данас је тако. Филмска уметност има моћ да обликује и мења друштво свуда. Слика замењује потребу за смислом. Управо то доживљавамо и ми у стварности, као да ка нама иде неки други живот који покушава да нас учини другачијим. Веома је важно да будемо спремни да се против тога боримо.

(Спутњик, Нова.рс, Данас)