"Ноје цирхер цајтунг": Повратак Доналда Трампа у Белу кућу дао би крила реваншистичкој политици Србије. На дневном реду нашла би се реинтеграција северног Косова и отцепљење РС

 Повратак Доналда Трампа у Белу кућу дао би крила „реваншистичкој“ политици Србије, пише Ноје цирхер цајтунг. То би значило покушај померања граница на Балкану и, можда, нови рат, оцењује лист.

„Шта ако победи Доналд Трамп?“ То је питање у наслову анализе коју објављује Ноје Цирхер цајтунг (НЗЗ). И већ у поднаслову швајцарски лист нуди овакав одговор: „Рат на Балкану био би вероватнији него што је био већ дуго“, преноси Дојче Веле.

Аутор анализе, новинар Андреас Ернст, пише:

„Националистичке снаге у Србији надају се другом мандату Доналда Трампа. ’Трампе, Србине!’ – његови поштоваоци вец́ су лепили плакате по разним градовима након његовог избора 2017. године. Ричард Гренел, Трампов бивши изасланик за Балкан, подржава Београд. Влада му се удвара и обасипа га наградама. А Џаред Кушнер, Трампов зет, планира да изгради комплекс хотела у центру Београда. Све то подгрева жељу да се послератни поредак у региону који су створиле САД промени у корист Србије.“

Аутор потом констатује да је „државни поредак на Западном Балкану резултат Пакс Американе“ и да су „САД биле те које су војно окончале ратове у Босни и Херцеговини и на Косову, и наметнуле нови поредак.“

Међутим, како се додаје, тај поредак створен америчким интервенцијама не би био стабилан без другог актера:

„Европска унија је 2003. године, у такозваном ’Солунском обећању’, земљама Западног Балкана обећала да ће у будућности све постати чланице Уније. Тим обећањем, земље су добиле перспективу за просперитет, а националистички актери с реваншистичким плановима били су привремено политички маргинализовани.“

Додају:

„Пакс Американа, плус перспектива уласка у ЕУ, то је била формула стабилности за регион. Али, та формула данас важи само у ограниченој мери“, наводи се у анализи швајцарског листа.

Аутор затим износи оцену да „српски ревизионизам почива на две премисе“.

„Геополитички, од средине 2010-их, председник Србије Александар Вучиц́ успешно води неку врсту ’политике несврстаности’ која намерно тежи да се гради по југословенском моделу. (…) Идеолошки, термин ’српски свет’ у оптицају је вец́ неколико година. Заснован је на етнонационалном концепту из 19. века и по њему ’српско питање’ треба решити уједињењем свих Срба у једној земљи.“

Посебно се указује на пример Азербејџана:

„То што је та земља 2023. поново освојила Нагорно-Карабах постало је политички аргумент у Србији. (…) Вучиц́ хвали стратешко стрпљење председника Илхама Алијева. Деведесетих година Азербејџан је био сувише слаб да обнови свој територијални интегритет. Алијев је у међувремену подигао економију, унапредио војску и чекао промену геополитичког окружења. Ударио је тек ’када је другачији резултат постао могућ’. Српски опозициони политичар Вук Јеремић са њим је сагласан: ’Међународне прилике се мењају’, каже. Свима је јасно да се ту мисли на Косово“, пише Ноје Цирхер цајтунг.

Фрагментација ЕУ?

Аутор се потом враћа на Трампа и износи оцену да он неће нарушити крхки поредак на Западном Балкану и то само зато што му тај регион није приоритет.

„У том погледу, српске наде и страхови њихових суседа су преувеличани“, наводи немачки медиј, преноси Дојче Веле.

Али, додаје се, „Трамп ће ослабити трансатлантску осовину“, а за Западни Балкан је „кључно да ли Трампов курс јача или слаби Европску унију као геополитичког актера“.

То зависи од унутрашњег стања у ЕУ, пише аутор.

„Европски избори су можда изнедрили десничарске тенденције, али политички центар је тај напад одбио. Ту су, међутим, важнији односи између држава-чланица и њихово унутрашње устројство, а у том погледу изгледи су забрињавајући“, наводи се у анализи уз подсећање на успех „националистичког Националног савеза“ у Француској и то што у Немачкој владајућа коалиција „може да делује само у ограниченој мери“.

„Економски или политички притисак споља ће пре довести до фрагментације Уније, него до њене консолидације“, пише швајцарски лист. „Резултат би могао да буде ренационализација политике, у комбинацији са формирањем коалиција неких земаља. По питању односа према Русији, ту би на пример Аустрија, Мађарска, Словачка, а можда и Бугарска могле да следе сопствени курс. Ако Национални савез преузме власт у Француској, тај курс смиривања вероватно би добио појачање из Париза.“

„Реваншистичка Србија“

Аутор закључује да би све то „отворило простор и на Западном Балкану који би могла да искористи реваншистичка Србија. На дневном реду нашла би се реинтеграција северног Косова насељеног Србима, као и отцепљење Републике Српске од Босне и Херцеговине у циљу уједињења са Србијом. Те циљеве би подржала Русија, која би тако могла да повећа свој утицај у Европи. Истовремено, немоћ Европске уније постала би очигледна.“

Зато, како се наводи, „питање да ли Трамп дестабилизује Западни Балкан мора бити преформулисано: да ли човек у Белој кући дестабилизује Европу и тиме отвара простор за сукобе на Балкану?“

„Та опасност је веома реална с обзиром на несигурно стање у ЕУ“, оцењује се у анализи швајцарског Ноје Цирхер цајтунга.

Закључује:

„Мало је вероватно да Европа може да одржи Пакс Американу без Америке.“