Ognjen Pribićević: Podrška Evropskoj uniji biće uvek većinska

Opadanje podrške građana Srbije za pristupanje Evropskoj uniji nije ništa čudno i neuobičajeno. Primetno je da u svakoj zemlji sa približavanjem EU dolazi do pada podrške. Teško se živi, a ljudima se uvek čini da čekaju predugo. Očekivanja su bila prevelika i ona su uzrok opadanja podrške. To nije ništa što se nije dešavalo i u drugim zemljama tranzicije na putu ka Uniji. Međutim, važno da je da će se kad naredni korak ka Uniji postane vidljiv, kad dođe do prihvatanja kandidature, podrška vratiti na 60 i više odsto - kaže za Plave strane Ognjen Pribićević, viši naučni saradnik Instituta društvenih nauka u Beogradu i bivši ambasador Srbije u Nemačkoj.

Upitan da komentariše nalaze vladine Kancelarije za evrointegracije, prema kojima je prisajedinjenju EU u septembru 2002. podržavalo 68 odsto građana Srbije, juna 2010. 65 odsto, a decembra iste godine tek 58 odsto, Pribićević, koji je i autor knjiga Vlast i opozicija u Srbiji i Uspon i pad DOS, odgovara da je ključno da je podrška ulasku u EU većinska i da će takva i ostati. U narednom periodu procenti će ići gore i dole ali do ulaska u EU većina, po njemu, neće biti dovedena u pitanje.

Prema istom istraživanju podrška reformama kao takvim porasla je čak na 78 odsto? Otkud je ta podrška, po vama, došla?

- Ovaj nalaz je, po mom mišljenju, preteran za Srbiju. Nije realno da je veća podrška reformama, nego ulasku u EU, jer nije realno očekivati da se u ovako teškim i bolnim reformama kroz koje Srbija trenutno prolazi, pronađe takav stepen razumevanja za njih. Ova dva nalaza zapravo govore o jednoj istoj stvari. Našim građanima je vrlo jasno da nema reforme bez EU. Reforme i EU su reči koje su postale sinonimi, čak bih ja bio spreman da kažem da bez EU i EU sistema vrednosti i pravila ponašanja, ne bi bilo reformi ni u Srbiji ni u regionu ni onoliko koliko ih sada ima. Bez tog stepena motivacije, koji donosi želja da se zemlja priključi EU, a videli smo kako je to izgledalo devedesetih godina i šta nam se dešavalo, dakle bez EU mi bi se i dalje vrteli u krugu prošlosti, nasilja i siromaštva. Unija je postala i simbol reformi i simbol jednog boljeg i mirnijeg života.

Da li su partije u Srbiji „evropskije“ od biračkog tela, odnosno da li postoje razlike u opredeljenju prema EU između najjačih stranaka i biračkog tela?

- U ovom trenutku, čini se da je politička elita nešto više proevropska nego biračko telo i to je jako pozitivno, ako je tako. Ova situacija je nastala nakon podele Srpske radikalne stranke i dolaska SNS, koja je, kao što znamo, prihvatila evropski put kao svoj strateški cilj. Sada, od relevantnih stranke u parlamentu, imamo najmanje 85 odsto stranaka, ako ne i više, koje su opredeljene za EU. Druga važna činjenica jeste da se u Srbiji izbori više ne mogu dobiti protiv koncepta EU. Uostalom elita se i zove elitom da bi vodila biračko telo, a ne da ga samo osluškuje i određuje se prema njemu. Jedna elita koja razume svet svakako će zastupati evropski koncept i činiće sve što je u njenoj moći da narod u tom smeru edukuje i vodi. Jer, EU predstavlja dosad najuspešniji projekat pomirenja u istoriji - Unija je bila ta koja je pomirila zavađene narode, poput Francuza i Nemaca, koji su samo u periodu od 1870. do 1945. tri puta ratovali - i dovela do toga da sada imaju zajedničke udžbenike iz istorije i zajedničke vojne jedinice... To je jedan i živi i pravi dokaz ispravnosti koncepta, političkog pomirenja. I to je koncept koji je neophodan narodima u regionu bivše Jugoslavije.

Vaša je procena da eventualnim povratkom Vojislava Šešelja, lidera radikala, iz haškog pritvora, rejting protivnika ulaska Srbije u EU ne bi značajno porastao?

- Ne bi značajnije porastao, jer se vreme promenilo u odnosu na devedesete godine, ne postoji više klima potpunog beznađa, nacionalizma i ratova koja je dovela do toga da veliki broj birača glasa za radikale. Međutim, to ne znači da Šešelj ne bi mogao na svoju stranu da privuče jedan broj osiromašenih i gladnih ljudi o kojima ova vlada nije vodila dovoljno računa. On bi mogao povećati broj svojih pristalica ali ne drastično, ali bi svakako mogao umanjiti rejting SNS, nazivajući ih izdajicama, i slično. To bi nesumnjivo imalo odjek kod jednog dela pristalica naprednjaka. Ali, sve ovo ne bi dovelo do velikih i radikalnih promena unutar biračkog tela, jer prosto, vreme i okolnosti su se promenili.

Da li je u Srbiji verovatan, da kažemo, scenario nalik turskom: dugogodišnje čekanje na pragu EU i istovremeno stabilna podrška politici evrointegracija i građana i vlasti?

- Ne. Srbija i Turska se ne nalaze, fudbalskih jezikom kazano, u istim šeširima, ili u istim grupama za igru, i ne mogu se porediti. U nemačkoj u francuskoj eliti recimo, preovlađujući je stav da je zemljama zapadnog Balkana mesto u EU, što nije slučaj sa Turskom. Nema nikakve dileme da će Srbija sigurno ući u EU, možda ne tako brzo kao što smo se nadali do pre neku godinu. Ne tako brzo, jer EU ima problema i usled ekonomske je krize, ali i usled problema u funkcionisanju Unije izazvanog naglim i velikim proširenjem tokom prve decenije novog milenijuma. Zastoj zbog naglog proširenja postoji, ali on neće biti predugačak i iscrpljujući, odnosno svakako to neće biti iscrpljujuće i dugogodišnje čekanje.

Uskoro je dvadesetogodišnjica čuvenih Devetomartovskih demonstracija, kad je propao pokušaj da se na ulici obori režim Slobodana Miloševića. Da li se slažete sa tvrdnjom da je Srbija propustila zlatne godine u EU - devedesete, i da sada situacija u samoj Uniji nije tako sjajna kao što je bila pre dve decenije?

- Da, i o tome sam više puta govorio i pisao. Zbog Miloševićevog režima Srbija ne samo da je izgubila priključak sa Evropskom unijom, nego i, što je mnogo važnije, sa duhom vremena. Evropa se pre dve decenije ujedinjavala, nestajao je Berlinski zid, a Srbija je srljala u izolaciju i sankcije. Evropa je odbacivala komunizam i marksizam, a Srbija se kroz ideologiju Mirjane Marković i Jula vraćala izvornom marksizmu. Sve je to bilo prikriveno lažnom nacionalnom ideologijom i sve je to dovelo da toga da Srbija izgubi priključak sa duhom vremena mnogo više nego što je izgubila priključak sa EU. Zlatne godine proširenje EU su prošle, Srbija je taj voz propustila i sad hvata neke zakasnele vozove. Na Oksfordu sam tokom devedesetih godina radio komparativnu analizu posledica autoritarnih režima na Haitiju, Filipinima, u Argentini, Portugalu, Rumuniji i Srbiji i zaključak je da je bilo potrebno da prođe čak više decenija da bi te zemlje uhvatile priključak sa svetom. U našem slučaju, prošlo je samo deset godina od pada Miloševića i trebaće još vremena da se posledice njegove autoritarne vladavine prevaziđu. Ipak, zajednička motivacija da se što pre uđe u EU pomoći će svim narodima bivše Jugoslavije da brže prebrode trauma iz prošlosti i za deceniju ili dve pređu put koji bi bez projekta EU trajao mnogo, mnogo duže.

Navodno je bivši britanski ambasador u Srbiji Čarls Kroford nezvanično rekao tokom svog mandata u Beogradu, „vi se kao pravite da se reformišete, a mi se kao pravimo da ćemo da vas primimo“. Na osnovu vašeg ličnog ambasadorskog iskustva, da li u EU postoji većinska naklonost prema proširenju na Balkan? Da li to možete ilustrovati nekim primerom?

- U EU postoji konsenzus da je budućnost Balkana u EU. Četiri godine sam bio ambasador u Berlinu, kontaktirao sam sa velikim brojem nemačkih zvaničnika, i nijedan od njih nikada nije rekao da smatra da Srbija ne treba da uđe u EU i da joj tu nije mesto. Čak su i predstavnici dve najjače nemačke pokrajine - Bavarske i Baden-Vitenberga - koji su imali najviše rezervi prema proširenju EU, dakle čak su i oni dali nedvosmislenu podršku Srbiji i ponudili niz konkretnih projekata kako bi se ubrzao put Srbije ka EU. Tokom mog mandata formirana je i zajednička komisija Srbije i Baden-Vitenberga za ekonomsku, naučnu, sportsku, kulturnu i drugu saradnju, telo koje ta pokrajina ima sa još samo nekoliko zemalja koje su članice EU ili na putu da to postanu, kao što je Hrvatska. Bavarska i Baden-Vitenbarg spadaju u pet najrazvijenijih regija u Evropi, i te su nam pokrajine ponudile i podršku da direktno preko njihovih predstavništava u Briselu rade na projektu bržeg priključivanja Srbije EU. Ako se takve činjenice imaju u vidu, jasno je da je lopta u našem dvorištu. Tu pre svega mislim na neophodnost završenja saradnje sa sudom u Hagu. Takođe, moramo još više da radimo na edukaciji i da objasnimo da je ulazak u EU u našem interesu. Pogrešno je mišljenje koje se ponekad čuje kod nas da mi zapravo nekome činimo uslugu ulaskom u EU. Kao mala i siromašna zemlja Srbija ima perspektivu samo u EU.

(Danas)