Петар Искендеров: „Косовски модел“ ЕУ за Придњестровље и Кавказ

Европска унија појачава притисак на Србију и власти Косовске покрајине у циљу да преговори међу њима почну без одуговлачења. Иако је још почетком октобра специјални представник ЕУ и шеф Међународне цивилне канцеларије у Приштини Питер Фејт инсистирао на томе, да је за успех дијалога неопходно сачекати одржавање ванредних парламентарних избора на Косову, избор новог председника и формирање кабинета, Бриселу се сада ипак жури.

Врховни представник Европске уније за међународне односе и политику безбедности Кетрин Ештон, која координира питања сарадње Београда и Приштине, упутила је свог специјалног изасланика Роберта Купера у Србију и покрајину Косово са циљем да убеди власти у неопходност форсирања преговора. Купер је успео да примора албанске власти Косова да се сложе с тиме, да „дијалог треба да стартује пре националних избора“. И у резултату се тоналитет изјава косовских лидера променио. Иако су одмах након оставке председника Косова Фатмира Сејдијуа 27. септембра председник парламента Јакуп Краснићи, који је привремено заузео Сејдијуово место, и вицепремијер Хајредин Кучи, позивали да се пре почетка преговора изврши „комплетирање институција власти“, сада шеф владе Хашим Тачи изјављује да дијалог може почети „на нивоу експерата“, не чекајући заказане за 13. фебруар 2011. године парламентарне изборе и формирање највиших органа власти на Косову.

Водећи албанско-језички лист „Коха диторе“, који излази у Приштини, већ је објавио да први сусрет представника Београда и Приштине „треба да се одржи у току ближих неколико недеља“. Према информацији издања, сусрет ће бити посвећен разматрању судбине несталих на Косову Срба и Албанаца. Брисел за сада „није захтевао да лидери обе земље учествују у дијалогу, али је децидно позвао да на челу њихових делегација буду званичници, блиски премијеру Хашиму Тачију и председнику Србије Борису Тадићу“.[1]

Албанско-језички медији на Косову не поклањају случајно тако велику пажњу питању ко ће ускоро сести за преговарачки сто. Представништво Београда и Приштине ће представљати „тренутак истине“, али не за албанску, већ за српску страну. Све до сада је председник Србије Борис Тадић у више наврата одбијао да учествује на регионалним самитима под окриљем Европске уније, како се на њима не би суочавао са косовским лидерима, па и са Хашимом Тачијем, кога српске влати оптужују за тероризам и ратне злочине против Срба у време док је он био руководилац „Ослободилачке војске Косова“. Није случајно била тако оштра реакција српског јавног мнења на речи државног секретара САД Хилари Клинтон, која је средином октобра посетила Балкан, када је ставила до знања да на предстојећим преговорима треба да на равноправној основи учествују прве личности Србије и Косова.

Чак ни председник Тадић, уз сву његову оријентацију на сарадњу са Вашингтоном и Бриселом, није могао заобићи сличну препоруку, која је веома личила на ултиматум. Он је изјавио, да „сада није потребно да преговоре воде председник, премијер или министри“.

Одмах након тога у дипломатичнијем тону огласила се и Кетрин Ештон. По њеном мишљењу, у датој етапи улога Бориса Тадића и Хашима Тачија своде се тек на то, да се „утаначи датум почетка дијалога Приштина – Београд“. При том сам дијалог треба, по њеним речима, да протиче „у тишини и мирно“.[2] При том је Врховни комесар ЕУ саопштила о припреми дијалога између Београда и Приштине у „једном пакету“ са процесом либерализације визног режима за Косово. По речима Ештон, она је то питање „поставила Европској комисији“, и Косово је „дужно да претходно испуни њене услове“.[3]

Изјаве које се чују из Брисела сведоче о томе, да је дијалог Београда и Приштине, који координиреа Европска унија, за њу део кудикамо веће геополитичке партије, коју „уједињена Европа“ покушава да одигра, дистанцирајући се унеколико од САД.

Вашингтон у преговорима види најједноставније средство да примора Београд на независност Косова, док је са аспекта Европске уније то питање вишепланског карактера. Бриселу је успех преговора потребан у циљу фундирања сопствене балканске политике и развоја регионалне сарадње, на бази вредности „јединствене Европе“. А као мотор за дату сарадњу служи одобравање, или неодобравање визних олакшица појединим балканским земљама. Ако „косовски модел“ преговора „један на један под окриљем ЕУ“, који промовише Брисел, профункционише, тај модел ће бити пренет на земље бившег СССР, покушаће да га наметну, у првом реду Кишињову и Тираспољу, елиминишући Русију из преговарачких оквира. Потом ће уследити покушај да се „косовски модел“ примени и у преговорима на Кавказу.

Европска унија не може допустити неуспех српско-албанског дијалога и из још једног разлога. Како су недавно указали експерти „Међународне кризне групе“, алтернатива преговорима може постати подела двомилионског Косова са издвајањем из истог стохиљадите српске заједнице, која компактно живи на северу покрајине, са неизбежним новим регионалним конфликтом.[4]

Што се тиче Србије, власти те земље мораће поново да одговоре на главно питање: да ли пристати на преговарачке формате које предлаже Брисел, а који неизбежно воде ка потписивању споразума са косовским сепаратистима као са равноправном страном, или кренути другачијим путем.

За Србију је за сада геополитичка штета од српско-албанског „дијалога“ приметно већа од евентуалног конкретног достигнућа.

(Фонд стратешке културе)

[1] KohaDitore, 22.10.2010.

[2] Epoka e Re, 28.10.2010.

[3] Koha Ditore, 28.10.2010.

[4] Kosovo and Serbia after the ICJ Opinion. Pristina-Belgrade-Brussels, 2010. P. I-II.