Polemika Miše Đurkovića i Zorana Avramovića o vladajućoj politici i javnoj kritici

Miša Đurković: O mračnim bojama i diktaturi

(Povodom teksta „Naličje kritičkog mišljenja”)

U subotu 4. januara u „Politici” je objavljen tekst Zorana Avramovića „Naličje kritičkog mišljenja“. U njemu je kolega Avramović, koji se potpisuje kao sociolog i naučni savetnik, napao one koji kritikuju vlast, a pri tome „koriste samo mračne boje” i čak „govore o propasti Srbije”. Poštenije bi ipak bilo da se kolega Avramović lepo potpisao kao član glavnog odbora SNS, ili bar kao visoki funkcioner vladajuće stranke, jer bismo time videli njegov egzistencijalni interes u pisanju ovakvog teksta. Jer ovaj tekst je, rekao bih, daleko ispod onog što je on pisao ranije, dok je bio opozicionar. Avramović je danas u situaciji da brani jednu po meni neodbranjivu politiku i stoga on to čini veoma loše i neubedljivo.

Pokušaću da u ovom tekstu argumentovao i sažeto pokažem zašto Srbija zaista propada i zašto je dolazak ove vlasti dodatno ubrzao i pogoršao ionako loše procese. No pre toga moram da ukažem na dosta neočekivan pokušaj uvaženog kolege da sve one koji njegovog partijskog šefa optužuju za diktatorske namere i tendencije diskvalifikuje kao neobrazovane i kao nekog „ko ponižava istoriju političke misli” i sl. Dobro, kad je u skorašnjoj istoriji ove države bilo zabranjeno svim medijima da pišu o razvodu i svadbi najmoćnijeg čoveka u Srbiji? Kako Avramović tumači činjenicu da niko ne sme da objavi vest da se ovaj čovek ponovo oženio, a da u isto vreme tabloidi „bliski vlasti” detaljno i svakodnevno izveštavaju o bračnim problemima lidera najveće opozicione stranke? Gde to ima osim u režimima koji pokazuju autoritarne tendencije? Gde ima da jedan čovek o svemu daje svoj sud, da o svemu odlučuje, da javno upozorava pravosuđe kako će on lično biti pogođen ako Mišković bude pušten na slobodu?

E sad da vidimo šta Avramović ubraja u uspehe. Kreće s borbom protiv kriminala i korupcije. Uveravam kolegu Avramovića da to ne postoji, to jest da se čitav virtuelni fenomen koji on tako naziva koristi kako bi se običan puk zaluđivao, podsticala populistička mržnja sirotinje protiv bogatih ljudi, a isti, to jest tajkuni, reketirali, kako bi se, konačno, tržište koje su kontrolisali bogati Srbi polako prepuštalo tajkunima iz drugih zemalja. Hajde da vidimo sa koliko će se i kakvih pravosnažnih presuda okončati čitavo ovo zidanje rejtinga i koliko će na kraju država Srbija morati odštete da plati onima koji se danas hapse pod krajnje sumnjivim optužnicama.

Za mene je prilično šokantno da Avramović kao uspeh navodi Kosovo!? Ili konstruktivan odnos sa inostranstvom!? Pa zar zaista moj prijatelj Avramović smatra da je integrisanje četiri opštine sa severa u ustavnopravni sistem nezavisnog Kosova i odustajanje od podele Kosova uspeh? Zar zaista smatra da je uspeh što predajom severa Kosova pravimo konstruktivne odnose sa Nemcima, Amerikancima i tako dalje? Hoćemo li odmah da im ponudimo i Vojvodinu pa da napravimo još bolje i konstruktivnije odnose sa njima? Uzgred, zašto ja ili neko sa sličnim stavovima ne može da dobije na bilo kom ozbiljnom elektronskom mediju mogućnost da sa ljudima iz vlasti polemiše o Briselskom sporazumu kao o „uspehu”? Ili o bilo čemu u pogledu čega se ovde ne slažemo?

Sledi priča o „zdravoj privredi i jeftinoj državi”. Ovo stoji jedino ako ne živimo u istoj zemlji. Dinar je danas više precenjen nego u vreme Šoškića. Država se za ovih godinu i po dana zadužila preko četiri milijarde evra, a toliko se planira i za sledeću godinu. Nijedan ekonomski problem nije ni dotaknut, a kamoli da se otpočelo s njegovim rešavanjem. Nigde živog novca nema, dubioze preduzeća su sve veće, a vlast jedino nudi bajke o arapskim parama od kojih neće biti ničega. Jedina konkretna stvar je početak gradnje „Južnog toka”, što je nasleđeno, a protiv čega se ministarka energetike bori na sve moguće načine.

Deo objašnjenja nalazi se takođe u onome što Avramović navodi kao uspeh: kadrovi na javnim funkcijama. Odgovorno tvrdim da nikad lošiji i nekompetentniji ljudi nisu vodili ovu državu. Pri tome, zanimljivo je da Vučić za najvažnije funkcije sve više uzima „proverene” kadrove DOS-a poput Vesića, Čovića, Malog itd. To samo potvrđuje tezu da SNS u potpunosti predstavlja kontinuitet sa prethodnim pogubnim politikama.

Uzgred, ne znam zašto kolega Avramović ignoriše sve veće javno približavanje njegovog šefa drugosrbijanskim intelektualcima i partijama? Čeda Jovanović je u pravu kada tvrdi da je ovo danas realizacija njegove ideologije i politike pa se stoga i on, i Drašković, i Čanak i Beba Popović prirodno približavaju Vučiću. Da li i Zoran Avramović počinje da prihvata tu ideologiju protiv koje je ratovao petnaestak godina? Neka nam rastumači šta je danas njihova ideologija ako ih Petar Luković intenzivno hvali i brani, blateći pri tome svakog njihovog kritičara.

Zbog ograničene dužine teksta ovde moram da prestanem. Zahvaljujem svom prijatelju i kolegi Avramoviću što me je podstakao da ovako otvorimo polemiku o raznim pitanjima u vezi sa prirodom aktuelne vlasti i sistema. Nadam se da će se i drugi u nju uključiti jer ozbiljnost trenutka to zaista zahteva.

Autor je viši naučni saradnik Instituta za evropske studije

Zoran Avramović: Naličje kritičkog mišljenja

Kako razgraničiti apsurdnu, besmislenu kritiku od razumne kritičke reči?

U kakvoj smo državi i društvu živeli 2013. godine? Na to pitanje odgovaraju svi – od prodavca krompira i jabuka na pijaci do javnih intelektualaca i političkih aktera u vlasti i opoziciji. Ništa neobično. To je slika demokratskog javnog govora, ako pod ovim podrazumevamo govor svih građana. Međutim, pravo pitanje je kako se govori i misli o javnim stvarima srpskog društva. Zapravo, kakav je kvalitet kritičkog mišljenja?

Preko ovog pitanja se olako prelazi valjda i zbog toga što sintagma kritička misao ima sama po sebi alibi nepogrešivosti. Ona obezbeđuje neku vrstu apriorne ispravnosti sopstvenoj tvrdnji. Da se ne zalećemo. Postoji kritičko mišljenje, ali i „kritičko”. Pod ovim drugim, krijumčari se jedna misao koja je po formi kritička, ali po sadržini iracionalna. Nju hrani splet političkih emocija, želja, interesa.

Ako treba da izrazimo profil ove „kritičke misli” o državi i društvu onda je to misao o propasti Srbije. Slikar društva bi koristio samo mračne boje na svom platnu. Dve su tačke te propasti: društveno-ekonomska i politička.

Srbija propada nezadrživo privredno, ali njenu propast ubrzava i pojava „apsolutne vlasti, kulta ličnosti i diktature” 2013. godine. Ovi kritičari, koji dolaze sa raznih strana, kažu da se nisu dogodile nikakve promene. Dakle, nema ni borbe protiv kriminala i korupcije, ni Kosova i Metohije, ni pokušaja stvaranja zdrave privrede i jeftine države, ni provere kadrova na javnim funkcijama, ni konstruktivnog odnosa prema inostranstvu. Ništa, kažu promotori propasti Srbije.

Kako da se postavimo prema ovim kritičarima srpskog društva i države? Upustiti se u raspravu sa njima rizik je za racionalnu misao o društvu, onu misao koja ima jasne pojmove i oslonac na proverljive socijalne činjenice. Davno je Aristotel posavetovao da ne treba sa svakim raspravljati. Danas, u demokratiji svako ima pravo da govori šta poželi i to pravo treba zaštititi. To pravo, međutim, računa i na razgraničavanje apsurdne, besmislene kritike od razumne kritičke reči.

Ko u ove naše dane ozbiljno uzme u razmatranje kritičko mišljenje o diktaturi, apsolutnoj vlasti u Srbiji, nadrljao je saznajno i moralno. On ponižava istoriju političke misli i sociološke knjige o društvenom i državnom poretku. A i sa očima nije nešto u redu ako se ne vidi stvarnost političkog i društvenog života u kojoj svako može da kaže šta hoće bez krivičnopravnih posledica.

Zašto je važno za svako odgovorno društvo da odvoji lice i naličje kritičkog mišljenja? Zbog toga što je ključna karakteristika mišljenja rešavanje problema. Kritička misao za razliku od nekritičke nastoji da prevaziđe ograničenosti koje se nalaze u društvenom poretku i društvenoj stvarnosti. Dakle, to je mišljenje koje prevazilazi ono što postoji, što je dato u društvu i državi, a ne može se prevazilaziti ako nema vrednosnog stanovišta.

S druge strane, svako mišljenje ima društveni karakter, o čemu je temeljno pisao Karl Manhajm. Društveni karakter mišljenja omogućava odgovor na pitanje: kako je moguće da pojedinci o istim društvenim i političkim činjenicama misle na drastično oprečan način? Moguće je zato što egzistencija snažno utiče na način mišljenja. A pod egzistencijom podrazumevamo niz naslednih, biografskih, socijalnih, situacionih, obrazovnih, vaspitnih, ekonomskih i drugih činilaca.

Misao o propasti Srbije pripada „kritičkom” mišljenju. Ali ona prevazilazi dato na način samodestrukcije, dok je njeno vrednosno stanovište u željama, strastima i interesima obavijeno gustim maglama. Na taj način, ova „kritička” misao se ušunjala u javni prostor i samoimenovala kao javna kritika.

Racionalna kritička misao podrazumeva svest o društvu, državi, kolektivnim i individualnim potrebama, odgovornostima, identitetu, vizijama razvoja, kao i svest o problemima koje treba rešavati.

Kada je već tako, onda se razbistravanju kritičkog mišljenja mora posvetiti velika pažnja. Rado se prisećam jedne rečenice Emila Dirkema: „Da taj gospodar (javno mišljenje – Z. A.) ne bi postao nerazuman despot, nužno ga je prosvetiti, a kako ako ne naukom.”

Autor je sociolog i naučni savetnik

(Politika)