Политика: И Молдавија разапета између ЕУ и Русије

Букурешт– Догађаји у Украјини, који већ недељама привлаче светску пажњу, држе у сенци друга збивања у источноевропској зони чији се потмули тутњи најразговетније осећају на румунским територијама на којима важе закони Европске уније и НАТО-а. Овде је најпомније пропраћена одлука недавног самита ЕУ у Вилњусу да се парафирањем споразума о придруживању Молдавије (и Грузије) учини важан корак у даљем продирању ЕУ на европски исток. Задовољан оваквим исходом, румунски председник Трајан Басеску је закључио да је, најзад, „ЕУ прешла реку Прут” и да својим деловањем сада обухвата и „другу румунску државу”.

Уочи самита у Вилњусу Басеску је изјавио да је после пријема Румуније у НАТО и ЕУ, сада „нови национални пројекат Румуније да оствари уједињење са братском Молдавијом”. Та је изјава изазвала крајње опречна мишљења и узбудила духове како у Румунији, тако и у Молдавији. Углавном превладавају оцене да се „Басескуу жури” и да та журба има популистичко-политикантску потку. Ударањем у најтананије жице осећања Румуна који заиста желе да се поново уједине са молдавском браћом, Басеску покушава да пред важне изборе у 2014. поправи свој потпуно урушени имиџ.

На те критике Басеску се није обазирао. Напротив, када је пре неки дан Уставни суд у Кишињеву, после дугогодишњих спорова, донео одлуку којом се молдавски језик поистовећује са румунским, односно румунски проглашава за званични језик Републике Молдавије, Басеску је ускликнуо: „То је за мене једна од највећих радости у последњих неколико година.”

У Молдавији је за око 75 одсто становништва матерњи језик румунски док су за преосталу четвртину становништва то руски, украјински, гагаушки или бугарски језик.

„Басескуове изјаве о што бржем уједињену иду наруку молдавским комунистима и Москви”, рекао је лидер молдавских либералдемократа и бивши премијер Влад Филат.

Да и званични Кишињев зазире од Москве сведочи и то да је приликом недавне посете америчког државног секретара Џона Керија, како бележи тиражни букурештански дневник „Евениментул зилеј”, „Молдавија затражила војну подршку САД против Русије”.

Једна од главних тема Керијевог разговора са молдавским председником Николајем Тимофтијом тицала се „могућег војног сукоба који би Русија могла да изазове у Републици Молдавији како би зауставила зближавање ове државе ЕУ”. Овај сукоб би, наводно, могао да избије после Зимских олимпијских игара у руском Сочију фебруара 2014.

„Кажем вам отворено да нам је потребно снажно учешће САД у осигурању безбедности у региону. Русија учвршћује своје војно присуство у сепаратистичкој покрајини Придњестровљу игноришући своје међународне обавезе. У блиском времену можемо очекивати провокације у придњестровској покрајини и у Гагаузији”, изјавио је Тимофтија, на шта је амерички шеф дипломатије рекао да су САД на њиховој страни и да ће их „и даље подржавати, пружајући помоћ која вам је потребна”.

У Букурешту се нашироко говори и пише о „антимолдавским мерама”, које Москва већ предузима. У њих спадају укидање увоза вина из Молдавије, који је њен главни извозни артикал, затим претња да се обуставе испоруке руског гаса, као и то да се са територије Руске Федерације протерају сви молдавски гастарбајтери, којих има више десетина хиљада.

Овде се, ипак, постављају и разна „незгодна” питања, као што је питање коштања евентуалног уједињења Румуније са „заосталом Молдавијом”. Румунија и сама грца у многим невољама, посебно оним економским. Тако магазин „Хисторија” покреће дебату не само на тему „како и када ћемо се ујединити са Бесарабијом”, него и „колико ће то коштати Румунију ако узмемо у обзир крајње скупо искуство уједињења Западне Немачке са Источном Немачком”.

Осим тога овде провејава и бојазан о томе да ли ће се остварити план ЕУ у вези са такозваним Источним партнерством, према којем би се у унију привукло шест бивших совјетских република (Украјине, Молдавија, Белорусија, Јерменија, Грузија и Азербејџан) како би се заокружило њихово „удаљавање од постсовјетског ешелона”.

На том испиту „пало” је већ половина од „шест кандидата” (Белорусија, Јерменија и Украјина), један се колеба (Азербејџан), док су Молдавија и Грузија – „дрвени клинови” – јер са њима ништа није сигурно „иако су потписали”. И сам Басеску истиче да ће остварење тог задатка „тешко ићи” и да ће бити потребни „велики и дуготрајни напори”.

Милан Петровић

(Политика)