Предраг Марковић: Славна прошлост – надахнуће или оптерећење

На Сретење славимо два догађаја када смо били први у Европи и у свету. Срби су били први мали народ који је подигао, на дуги рок, успешан устанак против велике силе.

А и први народ који је увео највише демократске стандарде источно од Рајне. Има ли неке поуке у тим великим подвизима наших предака? Могу ли они да буду надахнуће за сутрашњицу? Поука има више. Прва поука и надахнуће је вера у свој народ и у најмрачнијим тренуцима. Борбеношћу и храброшћу смо се дословце извукли из јаруге.

Сви знамо да је устанак почео скупом преживелих кнезова у Марићевића јарузи, избеглих од турских кочева и јатагана. Смело су повели свој народ у дотле незамисливу борбу. Ни страшан пораз 1813. године није обесхрабрио Србе. Подигли су Други устанак, који је постепено довео до аутономије, а касније и до пуне независности.

Друга поука и надахнуће је постављање високих циљева. Увођење најдемократскијег устава источно од Белгије и Француске, био је скоро невероватан циљ. Дух Сретењског устава је од Срба направио прве слободне грађане овог дела Европе.

Али та чудесна достигнућа наших предака могу да буду и оптерећење.

Можемо да поверујемо како никада нећемо поновно доживети те звездане часове наше слободарске повести. Можемо да потцењујемо садашњост и будућност, мислећи да је наше прошло. Да постанемо као они потомци славних, а пропалих породица, који су обузети заувек изгубљеном величином. Само када бисмо умели да поставимо високе идеале као што је био Сретењски устав, а смели да се за њих боримо као што су наши стари чинили у Првом српском устанку!

Неки циљеви су скоро недостижни. На пример, да се земља напуни народом. Иако смо у Првом устанку изгубили можда и четвртину становника, народ Србије се скоро десет пута умножио до 1912. године. Додуше, увећала се и територија. Тај пораст становника, великим делом је уследио због усељавања. Србија 19. века је била најпривлачнија земља за живот у региону. Из Словеније се народ исељавао, а у Србију усељавао. Не постоје више људи у нашој околини који би се уселили у Србију у великим бројевима. Али благостање наше земље може макар да задржи оне који би да оду. Поменути Словенци врло мало напуштају своју земљу.

Србија је у 19. веку нудила непрегледне шуме у којима је свако могао да искрчи своје имање. Али имала је нешто важније, што може да има и данас. Пружала је прилику за бољи живот и раји из Отоманског царства и не баш слободним поданицима Хабзбуршке монархије. У Србији су закони, изгледи за бољитак и стање слобода били бољи него у окружењу. Да ли је нереално веровати да је могуће да постанемо најбоље место за живот овога краја Европе? Сигурно се тако нешто чинило немогућим у време Сретењског устава. А успело нам је. Ако верујемо да смо народ победника, а не губитника, онда достигнућа наших дедова не морају да буду само носталгична успомена. Ти стари успеси могу да нас надахну да створимо најбољу земљу за наше унуке. Како смо и кренули 1804. и 1835. године.

(Курир)