Pres: Srbija ne shvata važnost lobiranja u Vašingtonu

Lobiramo, ali protiv sebe

Srbija u Vašingtonu lobira, ali protiv sebe i svojih interesa: lobističke akcije ne shvataju se ozbiljno ili se shvataju kao prilika za ličnu promociju, organizuju se ad hok, ne ulaže se dovoljno novca, a kako nema dugoročne zajedničke strategije odnos dosadašnjih vlada i srpskih organizacija prema kosovskom pitanju iz američke perspektive mora da liči na frizuru „čupavaca": svaka dlaka vodi svoju politiku

Zamenik predsednika Vlade Ivica Dačić, nakon objave mišljenja MSP-a, javno je pitao šta sve Srbija treba da uradi da bi je Amerika i Zapad „ostavili na miru" i time otvorio drugo pitanje - šta su to kosovski Albanci uradili, a Srbija nije.

Deo odgovora dao je istoričar Ljubodrag Dimić: albanske političke elite lobirale su decenijama u svetskim prestonicama, a u američkom Kongresu prisutne su 120 godina. I kao što su Albanci definisali svoje ciljeve još u Prvoj prizrenskoj ligi, rekao je Dimić za Press, tako bi i Srbija trebalo da definiše svoje ciljeve na Kosovu za narednih 100 godina i da ih lobiranjem postepeno uglavljuje u globalne planove koje u ovom trenutku diktiraju SAD.

Stručnjaci za srpsko-američke odnose smatraju da je najveći problem to što Srbija ne shvata važnost lobiranja u Vašingtonu.

Sagovornik Pressa koji je učestvovao u lobističkim akcijama srpske vlade kaže da se kod nas ovom poslu pristupa po ad hok principu, a da je dodatan problem to što se angažuju lobističke agencije koje „žive jedno leto".

- Lobiranje pretpostavlja ozbiljnu, dugoročnu strategiju, a kod nas svaka vlada radi za sebe. Dovoljno je reći da mi danas nemamo ni stalnog čoveka u Briselu - priča naš sagovornik koji je želeo da ostane anoniman.

Međutim, Obrad Kesić, politički analitičar iz Vašingtona, kaže da još nije kasno da se stvari preokrenu, koliko god slabo funkcionisao srpski lobi u prestonici SAD.

- Američka politika se menja, ali da bi se ona promenila treba dosta vremena, truda i novca. Recimo, Amerika je svojevremeno svim silama podržavala Eritreju u razgraničenju sa Etiopijom, ali je potom promenila politiku i počela da podržava Etiopiju.

Kod nas je najveći problem što i dalje niko ne shvata lobiranje. Jedni su to pokušali tek da ih ne optuže da nisu i to pokušali, drugi su to videli kao lobiranje za lične interese, a svi zajedno kao način da se uzme novac iz državnog budžeta - kaže Kesić za Press.

Drugi problem, kako kaže Kesić, jeste to što ne postoji jasan stav o tome za šta treba se lobira.

- Niko u Vašingtonu ne zna precizno koji je stav Srbije. Recimo, izjave predsednika Borisa Tadića da Srbija ne želi da se konfrontira u Vašingtonu mogu da se tumače dvojako. Na primer, da je Srbija spremna da se dogovori sa Vašingtonom i Prištinom - priča Kesić.

Srđa Trifković, direktor Centra za međunarodne odnose Instituta Rokford kaže da se u Srbiji stvara lažna slika o lobiranju u Vašingtonu, a da je istina da lobiranja uopšte nema.

- U američkom političkom životu postoje dve valute - glasovi i novac. Pošto nema mnogo glasača koji su poreklom Albanci i pošto su shvatili da nemaju priču koju mogu sami da sklope uspešno, oni su na vreme shvatili da moraju da daju mnogo para.  Jako je važno imati u vidu da se ti prilozi daju čoveku na ruke, jer je veoma tanka granica između kampanjskih i ličnih troškova - kaže Trifković.

S druge strane, Srbi nisu voljni da daju mnogo para, a u sredinama gde su potencijalno značajni kao glasači potpuno su razjedinjeni i neartikulisani kao zajednica.

- Ne zna se čak ni koliko Srba tačno ima. U srpskoj zajednici barata se sa 200.000 Srba u Čikagu, što je potpuna glupost. Nema ni krovne organizaciju koja bi mogla da artikuliše interese Srba. Srpske organizacije su u mogućnosti da skupe nekoliko stotina hiljada dolara, što je za lobističke akcije u Vašingtonu na nivou statističke greške - kaže Trifković.

On dodaje da Srbija i srpska zajednica u Americi ni u jednom trenutku nisu lobirale kao druge etničke zajednice koje su brojčano slične.

I danas naša vlast angažuje lobiste koji su kompromitovani i bez ikakvog ugleda u Vašingtonu. U Vašingtonu bi radije išli na ručak sa Kim DŽong Ilom ili Ahmadinidžadom nego sa nekim od srpskih lobista - kaže Trifković.

Nacija za prevaspitavanje

Srđa Trifković kaže da američka elita Srbe posmatra kao paradigmatski slučaj kulturološki retardirane nacije koju treba prevaspitati.

- Američka elita isključuje prihvatanje klasičnog evropskog modela nacije. Odbacuje nacionalne zajednice utemeljene na nekim nasleđenim tradicijama i kulturološkom obrascu kao što je kosovski mit, tako da se Srbima ostavlja jasan izbor: ili će da prihvate odricanje od tradicije i nacionalnog identiteta ili će da ostanu verni zavetu predaka i nasleđenim kolektivnim sećanjima, ali uz velike opasnosti - kaže Trifković.

Uvek kaže ne, pa pristane

Obrad Kesić ističe da ne može da se kaže da neko u Vašingtonu mrzi Srbe, kako to kod nas ume da se tumači, ali da je evidentno da u američkim institucijama vlada loše mišljenje o Srbiji.

- Na to je uticala pre svega politika Beograda. Svaka politika koja je pružala mogućnost da se odnosi poprave nije prihvatana. Od Slobodana Miloševića do danas Srbija uvek prvo kaže „ne", onda prepusti marketingu da to predstavi kao istorijski uspeh srpske politike, a na kraju prihvati sve što je na početku odbila - kaže Kesić.

Autor: V.Miladinović

(Press)