Пулмолог Срђан Лукић: У Србији је немогуће пратити оболеле, овде смо где смо због “шарлатанског Милано приступа”

"Због огромног броја оболелих у Србији не постоји могућност било каквог праћења чак ни свих оболелих, а камоли контаката. Не само да је тестирање од самог старта очајно организовано, него сада има и толико људи који имају индикације за тестирање да је практично немогуће све их тестирати". Тако епидемиололошку ситуацију у Србији за Нова.рс коментарише Срђан Лукић, београдски пулмолог који је ради у Словенији.

У тренутку нове експлозије коронавируса у Србији, Лукић објашњава како се Словенија бори и шта би Србија требало да уради. Наш саговорник каже да смо овде где смо због “шарлатанског Милано приступа” и нема нека охрабрујућа предвиђања нити решења када је борба против пандемије у Србији у питању. Неки ће рећи: лако је њему да паметује и мрачи из удобне Словеније – ипак, и њима саветујемо да пажљиво прочитају то што доктор Лукић има да каже.

Које мере Словенија сада предузима против короне и како их упоређујете са Србијом?

– У овај други налет Словенија је кренула из боље позиције од Србије тако што је након првог налета свела број новозаражених буквално на 0-2 по дану тако да је било могуће пратити сваки нови случај, урадити комплетну епидемиолошку анамнезу, регистровати све контакте, тестирати их и на тај начин изоловати и спречити даље ширење инфекције. Када је ЦОВИД по други пут кренуо да дивља по Балкану, првенствено у Македонији и Србији, примећен је увоз двоцифреног броја случајева из балканских држава. Словенија је сваки случај третирала појединачно, контакти, тестирања, изолација, а донете су и мере карантина за све који долазе из небезбедних држава (не само са Балкана) како би се предупредили нови увози. Србија, за разлику од Словеније, нити у једном моменту није имала контролу над преосталим случајевима након обуздавања првог налета, нити је имала намеру да је успостави већ се ишло на варијанту “ваљда ће то да се среди само од себе”. Није се средило само од себе.

Којом опремом располажу тамошње здравствене установе и здравствени радници и какви су протоколи за ковид?

– Није то никаква свемирска опрема, иста је као и у Србији. Оно што се разликује је организација која је водила рачуна и о најситнијим детаљима – гледало се да се избегава укрштање путева између ЦОВИД и других пацијената, тимови лекара и сестара који су наизменично радили са ЦОВИД пацијентима су чак међусобно избегавали једни друге како не би сви били компромитовани у случају заразе једног члана једног тима.

Ако су здравствени радници имали небезбедан контакт одмах су тестирани и били стављани у (само)изолацију како не би проширили даље вирус у установи у којој су радили. Тестирање не само што је било опсежно већ је било и брзо (тестови су у ЦОВИД установама за сумњиве пацијенте стизали за пар сати како не би опструисали рад). Пропусти су направљени у неким старачким домовима у које се вирус увукао и највише жртава је и било у тим домовима. 55 одсто од свих преминулих у Словенији је било старије од 85 година. Од 111 укупно преминулих само четворо је било млађе од 65 година што све говори да су били ефикасни и у лечењу, а не само у спречавању ширења епидемије. Оно што је помогло је и то да је Словенија одмах на почетку реаговала, није слала своје грађане на шопинг у Милано. Такође, није било дисонантних тонова у порукама које је држава слала. Грађани су у сваком моменту били синхронизовани са мерама које је донела држава и придржавали су их се чак и када су их веома критиковали, као што је то нпр. била мера забране изласка из општине у којој имају пребивалиште. Сада је ситуација много боља него у првом налету вируса, тренутно има само 15 хоспитализованих пацијената оболелих од ЦОВИД, од којих ниједан није у интензивној јединици. У целој Словенији само једна болница их тренутно лечи, Инфекцијска клиника у Лјубљани, а од данас је и у Марибору отворено једно ЦОВИД одељење. И то је све, за сад, до сада предузете мере држе ситуацију под потпуном контролом.

 Шта бисте предложили у Србији, како сузбити раст броја заражених?

– У овом моменту то изгледа готово немогуће. Због огромног броја оболелих не постоји могућност било каквог праћења чак ни свих оболелих, а камоли контаката. Не само да је тестирање од самог старта очајно организовано, па се на резултате чека по неколико дана, него сада има и толико људи који имају индикације за тестирање да је практично немогуће све их тестирати. О контактима да и не говорим. У таквој ситуацији не постоји начин да се циљано и ефикасно предузимају епидемијске мере изолације. Једина опција би била затварање свих грађана на 14 дана, што је немогуће из више разлога, није потребно да то објашњавам. Преостаје опција да сами грађани схвате да је неопходно да поштују неколико простих мера (маска, дистанца, хигијена руку), али то је још мање могуће него да сви буду затворени на две недеље. Ни то не морам да објашњам зашто. Трећа опција би била да власт смисли неке конструктивне и подстицајне мере, а не само да забрањује и прети казнама, али то је тек виша математика пошто из искуства знамо да је власт у Србији способна само да успешно осваја изборе од нивоа месне заједнице до председника. И да полугама силе доводи грађане у ред када помисли да јој је то што је освојила угрожено.

Шта је, према Вашем мишљењу, допринело ширењу и новом порасту броја заражених у Србији?

– Не може се то посматрати без ширег контекста. Све је почело од шарлатанског Милано приступа. Затим је ту била патолошка потреба власти да се покаже како ради најбоље од свих на свету у организацији борбе против ЦОВИД, а што је доста одударало од стања на терену. Сетимо се, једна од најпомпезнијих акција је била лична испорука респиратора новопазарској болници, а која се прва распала у другом налету вируса. Од почетка је овладавање епидемијом било првенствено у циљу промоције власти, као и уосталом све што се дешава у Србији, тако да је због избора проглашена “победа над ЦОВИД-ом”, што је довело до свеопштег опуштања уз подгревање фестивалске атмосфере организовањем спортских догађаја са масовним присуством публике. Све то нико није ни покушао да врати у колосек док се нису завршили избори. Након тога је било прекасно, епидемија се поново раширила по многим градовима, а и за било какве нове мере више нису постојали услови јер је власт изгубила сваки ауторитет код грађана. Све то је из револта отишло и у другу крајност, па су грађани намерно кршили и најосновније мере. То је наравно додатно погоршало већ лошу ситуацију. Тренутно се покушава опет са неким забранама, претњама и најавама кажњавања што је у потпуности јалово јер сам сигуран да нису способни ни да исконтролишу ношење маски у затвореном простору, а камоли нешто више. И на крају да додам још једну веома важну ствар, иако далеко да је то последња (има тога још, али мало је простора све да се наведе): наступи некада уваженог професора Несторовића су редовно урнисали шансе да се и помисли да ће контрола над епидемијом бити успостављена.

Каква је Ваша порука грађанима како да се понашају?

– Свако мора да води рачуна о свом понашању. То наравно није довољно ако се многи други понашају неодговорно, али је основ. Лјуди који припадају ризичним групама да се дистанцирају од других људи што је више могуће. Родбина, комшије и пријатељи који нису у ризику да се организују како би их (уз поштовање мера, наравно) редовно снабдевали. То све не значи да људи из ризичних група треба да се затворе у куће и станове – нужно је зарад психофизичког здравља свакодневно да излазе напоље. Шетња уз држање дистанце, првенствено од оних који не носе маске и самим тим се понашају бахато, не носи са собом ризик, чак напротив. У случају да сазнате да сте били у контакту са неким коме је потврђен ЦОВИД нема места паници – израчунајте колико је времена прошло од последњег контакта и барем до 8. или 9. дана од тада водите додатно рачуна да некоме не дишете у лице (и остало што може пренети вирус). Уколико добијете симптоме и знаке болести, опет без панике, пријавите се за тестирање и одрадите то (ако је могуће, наравно због горе поменутих ограничења), пошто се на резултат чека неколико дана.

 Зашто сте отишли из Србије и да ли би сте се вратили да радите у овдашњем здравственом систему?

– Разлога за мој одлазак из Србије има много – неки су везани за сам посао, неки за политичку ситуацију, неки за само србијанско друштво, а неки су строго личне природе. Поменућу само ове везане за посао, зато што су стриктно везани за тему о којој разговарамо. Након 12 година рада у здравственом систему Републике Србије могу слободно да кажем да је он заснован искључиво на ентузијазму људи који у њему раде. Сви ти људи и сада носе ову борбу против ЦОВИД. Сам систем је заснован на добрим, хуманим принципима, али је руковођење рак рана. Недостатак пара јесте проблем, али то је проблем буквално у сваком здравственом систему на свету. Лјуди који руководе системом, што у министарству, што у фонду и његовим комисијама, као да немају никаквог додира са медицином на терену, па константно гурају огромна средства на гашење здравствених пожара уместо да, са много мање средстава, спрече да до пожара уопште и дође. Па тако у пулмологији, мојој грани, нема подршке за лечење поремећаја дисања у спавању, што би се свело на једнократну набавку апарата који се користе за лечење истих. Али зато када због нелечења тих поремећаја (јер већина људи у Србији сама не може да приушти куповину тих апарата) дође до кардиоваскуларних компликација, на лечење истих оду вишеструка средства од оних која су могла то да спрече. И онда добијемо болесније људе, који раније умиру него у државама које у врху здравства имају способније људе него што је то случај у Србији. Ја више нисам могао да изговарам реченицу “утврдили смо да имате ту и ту болест, али на жалост фонд не жели да вам плати лечење већ морате сами то да обезбедите, ако можете”. А већина људи у Србији не може. Таквих примера има у свим гранама медицине, неки су видљиви, као што је то рецимо (не)лечење оболелих од мултипле склерозе, док су многи невидљиви, као што је то случај са поменутим поремећајима дисања током спавања.

И на крају да ли бих се вратио? Наравно, ако се преокрену сви разлози, или бар већина, због којих сам отишао. Ту чак ови разлози везани за посао имају највише шансе – они други о којима овог пута нисам говорио су много већи и, на жалост, тешко да ће се променити у догледно време, ако се икад и промене.

(Нова С)