Радар: Отворено писмо студенткиње у блокади – „Ако сада одустанете, сачуваћете годину али не и Универзитет“

Да ли заиста верујете да ћете повлачењем у академске оквире које режим толерише, сачувати прилику да се својом професијом бавите часно? Да ли враћањем на наставу чувамо Универзитет или му заправо помажемо да се лакше уклопи у систем који га урушава

Поштовани професори,

Истина је да власт већ годинама систематски подрива Универзитет, релативизује његову аутономију, ниподаштава знање и деградира академску заједницу. У том контексту, идеја да ће „нормализација стања“ и повратак уобичајеним академским обавезама допринети очувању Универзитета делује наивно, ако не и контрапродуктивно.

Активисти, грађанске иницијативе и други политички актери већ дуго покушавају да се изборе за праведније и демократскије друштво. Режим који је заробио институције развио је механизме за њихово гушење: дисквалификацију, медијски линч, правосудни притисак, полицијску репресију.

Студентски покрет, међутим, нису предвидели. И управо зато га сада настоје угушити – јер их је изненадио, јер је аутентичан, и јер има потенцијал да покрене дубље промене.

Вратити се настави сада значи ослабити једини озбиљан механизам притиска који студенти имају. Одржати наставу по сваку цену значи, свесно или не, ставити се у службу власти која нас је довела до тачке у којој студенти и поједини професори бивају пребијани, привођени, застрашивани

У претходним недељама све чешће се из ваших редова могу чути позиви на повратак настави, уз образложење да је то неопходно како бисмо „сачували Универзитет“. Уважавајући забринутост за судбину институције која је од пресудног значаја за друштво у целини, постављам питање: шта то заправо значи сачувати Универзитет? И од чега га, у овом тренутку, наводно треба сачувати? Од финансијског колапса? Од губитка послова? Од врха државе?

Професори који су нас подржали и који и даље стоје уз нас знају: ова борба није против Универзитета, већ за Универзитет – и за друштво које заслужује да га има. Вратити се настави сада значи ослабити једини озбиљан механизам притиска који студенти имају. Одржати наставу по сваку цену значи, свесно или не, ставити се у службу власти која нас је довела до тачке у којој студенти и поједини професори бивају пребијани, привођени, застрашивани.

Да ли заиста верујете да ћете, повлачењем у академске оквире које режим толерише, сачувати прилику да се својом професијом бавите часно? Да ли враћањем на наставу чувамо Универзитет или му заправо помажемо да се лакше уклопи у систем који га урушава?

У том светлу, позив на „очување Универзитета“ делује као одрицање од његове суштине: критичке мисли, грађанске храбрости и моралне одговорности.

Али ако већ бирате „цену“, онда нека то буде активне борба за универзитетске и друштвене вредности, а не цена опортунизма и тихе предаје

Већина професора оптерећена је тежином избора. Јасно ми је да ни једна опција није без последица, ни враћање на наставу, ни губитак године. Али ако већ бирате „цену“, онда нека то буде активне борба за универзитетске и друштвене вредности, а не цена опортунизма и тихе предаје. Парадокс је говорити о „хибридној блокади“ јер она директно уништава покрет студената који имају толико велику подршку и масовност. Под претпоставком да смо сви у истој борби не дозволите да ми вас процењујемо и оцењујемо.

Верујем да Универзитет није зграда ни форма – већ садржај, дух и људи који га бране, чак и кад то значи излазак из оквира конформизма. Ако сада одустанете, можда ћемо сачувати академску годину, али нећете сачувати Универзитет.

Пише: Студенткиња у блокади (име и презиме познато редакцији)

(Радар)