Радоман Јовић: Економија и безбедност Србије

Да ли се са Србијом догађа оно што су колонијалисти урадили са многим афричким земљама после стицања независности?

Безбедност земље, било да се ради о унутрашњим или спољним факторима, може да буде угрожена на више начина, почев од оружане агресије, па све до затирања националног и културног идентитета једног народа, кроз „промену његове свести“, што се сада тражи од Србије. Између је веома широка лепеза мера којим страни фактор може да утиче на политичку и посебно економску безбедност те државе. Унутрашња политичка нестабилност и економски проблеми су погодно тло за страно мешање и подривање суверенитета такве земље.

Најтежи облик угрожавања безбедности једне земље, одмах иза оружане агресије, представља економска зависност и дужничко ропство, чему се и најтеже супроставити. После изгубљеног рата, а Србија их је губила деведесетих, ако земља има државнике са визијом, политичко јединство, јасно дефинисане државне и националне интересе, ако уреди државу и њене институције, ако се окрене раду и реду, може за релативно кратко време да крене на пут опоравка. Добар пример су Немачка и Јапан. Ако земља изгуби економски суверенитет, распрода своје природне ресурсе и падне у дужничко ропство, опоравак је дуготрајан, болан и исцрпљујући . У таквим условима, једини „ресурс“ њене независности и суверенитета преостаје јој „виртуелна влада“, са сумњивим националним предзнаком, која мора да „игра уз музику“ власника њених ресурса и кредитора.

Негде почетком осамдесетих година прошлог века, у периоду најжешће кампање Запада за коначни слом социјалистичког система у СССР и ИЕЗ, најмоћније оружје били су кредити. Стратези тог плана су говорили: дајте им кредите за све и свашта, чак ако их и не траже. За отплате не брините. Имамо систем како да се наплатите, а куповином њихових фирми и ресурса учинићемо их зависним на дужи период. Ту је и „светски финансијски полицајац“. Има доста оних и у Румунији и у свету који верују да је Чаушеску себи пресудио када је, између осталог, уз велико осиромашење народа, приводио крају отплату и последње зелене новчанице.

Оружаном агресијом НАТО по налогу САД, Србија је скраћена за петнаестак процената своје територије и то оног дела за који је везана њена духовност, историја и културно и верско наслеђе. Немачка је повратила своје источне области, а Јапан Окинаву. Хоће ли Србија КиМ? Можда. Понајвише ће, иако то данас не изгледа тако, то зависити од ње саме, умешности њених државника, када економски ојача, уз помоћ пријатеља и у нешто измењеном међународном распореду снага, али под условом да се садашњим активностима и потезима, које чини под снажним притисцима и уценама, сама не одрекне. Да ли ће и како Србија преживети без ЕУ или КиМ? Ако је пет векова преживела под Османлијама, Први и Други светски рат, санкције деведесетих, ако се окрене себи, својим потенцијалима и отвори широке, а не једносмерне, фронтове сарадње са свима у свету, преживеће економски и без ЕУ и КИМ, али морално без КиМ неће. Ако се помири са губљењем КиМ, на ред ће доћи још неки део њене територије.

А шта је са угрожавањем безбедности Србије кроз економију? Како сада ствари стоје, Србија је и те како угрожена, и то можда драстичније него преко КиМ. Србија је презадужена: јавни дуг је премашио 19 милијарди евра, са тенденцијом даљег задуживања. Само у наредних три године морамо обезбедити 3,5 милијарде евра, само на име отплате главнице и камата. А тек задуженост привреде и грађана, негативни спољно трговински биланс, одлив капитала из земље кроз профите филијала страних банака и предузећа, предстојећа продаја плодних ораница чланицама ЕУ (а преостаће нешто и за арапске шеике), тог „породичног сребра“, на што смо се обавезали Споразумом са ЕУ. Да ли Србија улази у дужничко ропство?

Шта Србији доноси, не само на економском већ и на безбедносном плану, преовлађујућа усмереност у привредној сарадњи са ЕУ и посебно Немачкој, остаје да се види. Већ сада, макар када је у питању КиМ и учлањење у ЕУ, та велика усмереност наплаћује свој „рачун“.

Да подсетим, у циљу јачања безбедности земље и независне спољне политике седамдесетих година, у СФРЈ је на препоруку Савета Федерације, а на основу студије економског сектора СМИП, савезна влада донела мере балансирања економске сарадње и размене добара са светом, тако што ће по једна трећина отпадати на СЕВ, ЕЕЗ и трећи свет. Установљен је и Фонд за сарадњу, у који се издвајао један одсто из буџета, а служио је за подршку нашим фирмама за наступ на том тржишту. О нечему таквом мало ко данас размишља, а требало би.

Да ли се са Србијом догађа оно што су колонијалисти урадили са многим афричким земљама после стицања независности? Препустили су политичку власт као баласт домородачким структурама, а привреду задржали под својом контролом, понајвише сировински део. И данас су те земље економски зависне од дојучерашњих господара. Свака сличност са Србијом је намерна.

(Данас)