Саша Бижић: Зашто су “Дјеца Козаре” важнија Србији и Хрватској него РС?

 Док Лордан Зафрановић, познати режисер из Хрватске, чека одговор на питање – да ли ће држава Србија подржати његову намјеру да сними филм „Дјеца Козаре“, готово је невјероватно да се више интересовања за расплет ове ситуације може регистровати у Београду, па чак и у Загребу, него у Бањалуци и РС.

Шта је разлог потпуне равнодушности на простору којег се ова страдалничка прича из Другог свјетског рата директно тиче? По свему судећи, аутор чувене „Окупације у 26 слика“ своју стваралачку пажњу са оваквом идејом јесте усмјерио према правом мјесту, али у погрешно вријеме. Јер, кулминација интересовања званичне политике у Српској за кинематографију десила се прије једне деценије. Власт у РС је 2008. године, заједно са тадашњим политичким и културним господарима Србије, финансирала „Турнеју“ Горана Марковића, а 2009. на исти начин стала иза остварења „Свети Георгије убива аждаху“ Срђана Драгојевића. Недуго након ова два изразита примјера несклада између уложеног новца и естетских домета, а национални и да се не помињу, Емир Кустурица је форсирао ријеку Дрину.

Уз Мокру Гору у Србији, Андрићград унутар Вишеграда, од почетка изградње на Видовдан 2012, постао је друга креативна, али и материјална база човјека са апсолутним повјерењем тадашњег и садашњег предсједника РС. У сјенци овог пријатељства, које јесте резултирало неимарским успјесима, са свим пратећим политичким и финансијским контроверзама, али и не баш претјераним ангажманом новог омиљеног дворског умјетника у професији из које је потекао, остала је чињеница да су готово замрли покушаји Српске да добије релевантне филмове, поготово оне који би били посвећени тзв. великим темама.

Са таквим амбијентом се, за сада, још није суочио Лордан Зафрановић, пошто је покушао да за „Дјецу Козаре“ прво анимира мецене из Београда. Наравно, није снимљен још ниједан кадар тог пројекта, али, постоје све предиспозиције да настане упечатљиво свједочанство о трагичној судбини малишана српске националности из овог дијела Крајине, који су се, заједно са одраслим сапатницима и сународницима, нашли у паклу усташко-нацистичког окружења 1942. Прије свега, сценарио са потписом сада већ покојног Александра – Арсена Диклића, неспорног мајстора иза којег су у колективној меморији остале серије попут „Салаша у малом риту“, али и филмови као што је „Марш на Дрину“, са мало познатом чињеницом да је управо он написао дијалоге за непревазиђену сагу о Првом свјетском рату.

Ипак, од настанка Диклићевог сценарија прошло је више од 30 година и није било помака с мртве тачке. Распала се СФРЈ у којој је зачета замисао о филму, а у новим државама, са збирним називом „регион“, могућност коначног снимања актуелизована је тек ове године. Лордан Зафрановић се удружио са београдским продуцентом Мирославом Могоровићем и пријавио се на конкурс Филмског центра Србије за дугометражна играна остварења са националном темом. Ма колико то утопијски звучало, загребачким медијима је поручио да има намјеру да се обрати и Хрватском аудио-визуелном центру (ХАВЦ), вођен ставом да би „финансирање таквог филма било добро за данашњу Хрватску, јер би јој помогло да дијелом са себе скине ту усташку сјену.“ Од Републике Српске, бар за сада, Зафрановић нема никаква очекивања. Осим приступа мјесту радње, будући да, како каже, филм намјерава да сними на локацијама на Козари.

– Изабраћемо дјецу из тог краја, због говора, због атмосфере, да буду што сличнији дјеци о којој говори филм. Врло је лако могуће да ћемо дио снимати и у Хрватској, јер у филму је сцена ослобађања Загреба, то је финални дио филма и сасвим сигурно ће нам требати копродуцент у Загребу – објаснио је Зафрановић.

Међутим, суочавање са бирократским процедурама у Београду протекло је у знаку скандала. Крајем маја, тадашњи предсједник комисије која одлучује о додјели средстава за филмове са националном темом, Жарко Драгојевић, поднио је оставку. Каже да се на такав чин одлучио јер је стекао утисак да у петочланом тијелу нема расположења да се подрже „Дјеца Козаре“.

– Сматрам да су “Дјеца Козаре” вансеријски сценарио, од којег вам, док га читате, застаје дах, и који би, буде ли реализован, увјерен сам, засјенио готово све оно што је досад виђено на тему Другог свјетског рата. И то не само у српском и бившем југославенском филму него, усуђујем се рећи, и у европском – објаснио је Драгојевић своју оставку и разочарање.

Наравно, одмах су услиједили демантији, углавном засновани на тврдњи да је Драгојевићев утисак произвољан, јер у том моменту „још није било никаквог гласања“. Незванично су се чуле и тезе да је предсједник у оставци тражио да комплетан буџет у том фаху буде издвојен за „Дјецу Козаре“, док су преостали чланови, међу којима је најпознатији писац Дејан Стојиљковић, инсистирали да се укупни износ подијели на бар четири од укупно 26 пријављених остварења. Како год, прошао је 20. јун, који је означен као рок за дефинитивну одлуку.

И, наравно, није било никаквог расплета, већ само нови заплет, пошто је Министарство културе Србије смијенило дотадашњи Управни одбор Филмског центра и именовало нови, на чијем је челу Јелена Триван. Ова госпођа, иначе један од најпознатијих „прелетача“ на тамошњој политичкој сцени, чији је својевремени трансфер из ДС-а у СНС изазвао омањи шок и невјерицу, каже да је њу за нову функцију препоручио „успјех“ из претходне институције која јој је дата на управљање – Службеног гласника Србије.

Што се тиче „Дјеце Козаре“, била је „мистериозна“, а једино што се могло без дилеме закључити јесте то да читав процес одлучивања креће од нуле.

– Када је ријеч о филму са националном темом, ту смо имали одријешене руке, јер комисија није завршила свој рад и није донијела одлуку. Зато смо поступили онако како је законски и морално најисправније, расписавши нови конкурс са новом комисијом, а у нади да ћемо овог пута добити још квалитетније приједлоге – рекла је Јелена Триван.

Таква судбина није задесила конкурс за игране филмове који нису дефинисани националном темом. Новац је подијељен на шест филмова. Убједљиво највећи износ припао је пројекту „Тома“, посвећеном легенди народне музике, Здравковићу, а иза овог остварења стоји ауторски тандем Драган Бјелогрлић – Никола Коља Пејаковић. Други изабраник је Радивоје – Раша Андрић (Кад порастем бићу кенгур, Муње, Три палме за две битанге и рибицу, Отворена врата). За Бјелогрлића, а дјелимично и Андрића, може се рећи да, осим неспорних компетенција, имају и добре позиције у клановским надгорњавањима унутар београдске умјетничке чаршије. Два дебитантска филма још немају јасан предзнак, а „донације“ Горану Паскаљевићу и Мирјани Карановић могу се третирати, опет без негирања ранијих креативних домета, као повлађивање аутошовинистичкој „Другој Србији“, чију је наклоност овај тандем заслужио низом филмова, али и јавних иступа, од 1990. до данас.

Уз такве идеолошке околности, неопходно је додати и лобистичке моменте, у којима се, рецимо, одлично сналази Лазар Ристовски, којем, уз чињеницу да јесте велики глумац, треба приписати и титулу мага бизниса на балкански начин. Јер, овај редовни учесник свих већих митинга напредњака у новијем периоду властите политичке заокрете успио је капитализује, ни мање, ни више, него и продајом 4 000 улазница за пројекцију свог будућег филма „Чарапе краља Петра“. Који је, узгред, прошлогодишњи побједник на конкурсу Филмског центра Србије у фаху “национална тема“. И који, опет успут, још није ни снимљен. Дакле, „Дјеца Козаре“ у таквој макијавелистичкој конкуренцији имају шансе за „пролаз“ мало веће од нуле.

За то вријеме, Република Српска још вида буџетске ране из „златног доба“ овдашњег филма које је, како је већ речено, кулминирало прије 10 љета. Управо тада, 2008, забиљежен је највећи скандал у скромној кинематографији РС. Јер, покренут је БЛИФФ (Бањалука интернационални филм фестивал), који је требало да буде противтежа далеко познатијем пандану у Сарајеву, али и да постане традиционалан.

Али, не лези, враже, ништа од тога. Ирена Тасковска, која је импресионирала домаће малограђане у власти ЦВ-јем у којем се помињу Праг и Лондон, добила је, за овдашње прилике, енормни буџет – милион марака од Владе РС и 300 000 КМ од града Бањалука. И потпуно одријешене руке да ту своту троши по свом нахођењу. Очекивало се да ће испунити громогласна обећања и довести у незваничну престоницу Српске свјетске звијезде, од браће Коен до Џонија Депа. Међутим, листа „селебритија“ била је занемарљива, манифестација је протекла у организационом хаосу, танки креативни домети брзо су заборављени, финансијске извјештаје никад нико није видио, а богами ни фамозну Ирену, која је послије бруке мистериозно нестала, исто онако како је и стигла из иностранства.

Овдашња лутања су настављена финансирањем приватних хирова Тихомира Станића, глумца са београдском адресом који се под старе дане сјетио да је одрастао на потезу Дубица – Лакташи, али и да би могао да се окуша као продуцент. Добио је за „Турнеју“ Горана Марковића значајан износ, нешто мањи и за каснијег „Фалсификатора“, али се његова „звијезда“ угасила када су с власти у Србији отишли тамошњи политички патрони овог активисте ДС-а Бориса Тадића, распоређеног у сектор културе.

Нестанком друге стране у тим „копродукцијама“, СНСД-ова гарнитура у РС некако се измигољила из Станићевих шема и окренула искључивом фаворизовању Кустурице. У међувремену, у новчаник власти у Српској успио је да завири тек Срђан Драгојевић, чије је постмодерно-бизарно тумачење драме Душана Ковачевића, „Свети Георгије убива аждаху“, опет у координацији Бањалука – Београд, било посљедњи трзај прекодринске филмске мегаломаније са мршавим ефектима. И са, треба ли додати, непостојећом везом у односу на одредницу која се у Србији назива „националном темом“, али и уз низ аргумената у прилог тврдњи да је, кроз више димензија, удружен са „Турнејом“, „Георгије“ био на позицијама потпуно супротним од таквог духа и концепта.

Наравно, умјетници међу Србима, али и у било којој земљи планете, немају обавезу да се баве националним и другим колективним преокупацијама. Односно, имају одријешене руке да граде личне свијетове у сопственим дјелима. Међутим, важи и обрнуто – ниједна држава није дужна да спонзорише њихова персонална преиспитивања, а умјесто вјечног кукумавчења над празним бисагама умјетника и бездушним институцијама, био би ред да дежурни намћори завуку руку и у властити џеп.

С друге стране, „Дјеца Козаре“ испуњавају готово све услове да буду изузетак од новокомпонованог правила напрасне шкртости раније изузетно расипнички профилисаних званичних структура. Док траје њихово ћутање, има довољно времена да се припреми стратегија за прекид бизарне ситуације у којој дешавања у вези с овим филмом привлаче пажњу неколико процената јавног мњења у Србији, можда и пар промила у Хрватској, уз дословно тоталну равнодушност у РС.

Може се полемисати са потенцијалним примједбама на рачун националног и идејног бекграунда Лордана Зафрановића, Хрвата из Далмације који је у „домовини“ скупо платио свој антифашизам, па чак и са хипотетичким сличним опсервацијама о Диклићу, Србину из Лике, са „партизанским“ нијансама у биографији. Али, нема сврхе слушати запомагање над запостављеним „домаћим снагама“, док се крупна тема каква је Јасеновац, без икаквог знака негодовања са културне сцене РС, препушта Александру Вучићу. Тек да би повремено, кад су избори на видику, прозборио да ће за филм о најстрашнијем логору на Балкану „држава Србија издвојити 20 милиона евра“, па брзопотезно заборављао неутемељена наклапања.

Знајући инат као доминантну црту овдашњег менталитета, духове поводом „Дјеце Козаре“ може да узбурка једино шок терапија. Коју би у РС и Бањалуци – уобичајено претенциозном, могућем кандидату за „Европску престоницу културе 2024“ – изазвала, рецимо, иницијатива да Српска помогне снимање филма „Ратно робље“. За оне који нису упућени у опскурни литерарни опус усташког министра Миле Будака, ријеч је о називу његових мемоара, написаних током година проведених у српском заробљеништву овог аустроугарског војника из Првог свјетског рата. Невјероватна сторија о Будаковом преласку Албаније заједно са Србима, ако ништа друго, отворила би дијалог о српско-хрватским односима у прошлости, укључујући и 1942, па би се, некако, у „мртвим душама“ које одлучују о томе, нашло мјеста и за „Дјецу Козаре“.

По чему се памти „Рат и мир“?

Арсен Диклић је завршио „Дјецу Козаре“ још средином осамдесетих година прошлог вијека. У једном интервјуу из 1986. објаснио је како се суочио са овом осјетљивом темом.

– Готово да је немогуће направити филм о 23 000 дјеце. Истражујући бројне материјале, одлучио сам да ће бити много боље ако све те страхоте сажмем и сведем на драму једне породице. Уосталом, то је већ провјерена метода, и увијек најбоље успијева кад се велике ствари и догађаји преламају кроз једну одређену групу и на мањи број личности. Савремени читаоци, на примјер, не памте Толстојев “Рат и мир” по Наполеону и Котузову, већ по Наташи и Безухову. А ако пратите не баш успјелу серију “Вјетрови рата”, али зато постоји добар роман, и Херман Wоук узео је само једну породицу да би кроз њу обухватио све важне личности и цијели Други свјетски рат. Према томе, моја метода није ништа ново. Али, то је једини пут и начин да режисер Зафрановић и ја кажемо барем дио те страшне истине – рекао је Диклић, који је преминуо 1995.

(српскацафе.цом)