Segej Šaškov: Arapska buna, ili kako radi teorija „dirigovanog haosa“

DŽin na uzici, ili Provera u praksi teorije „dirigovanog haosa“

Konflikt uličnog trgovca sa opštinskim vlastima provincijskog tuniskog gradića u decembru prošle godine mediji su prepoznali kao signalni konflikt. Masovni nemiri zahvatili su Tunis, ubrzo se preneli na Egipat, a sukobi demonstranata sa policijom, katkada i sa armijom, zabeleženi su u Jemenu, Iranu, Alžiru, Iraku, Bahreinu, Jordanu, Kuvajtu, Libiji, DŽibutiju, Maroku...

Jedan od najrasprostranjenijih argumenata za ta dešavanja su pozivanje na siromašno stanje većine stanovništva, vopijuće raslojavanje društva, „prekomerno“ trajuća autoritarna vladavina, diktatorski stil šefova država, klanovske veze i divljanje korupcije. Razuverivši se u sposobnosti vladara da svojim podanicima osiguraju prihvatljivi životni standard, protestanti su prešli na političke zahteve, tražeći smenu vlasti i demokratizaciju društva. A dalje je profunkcionisala solidarnost arapskih narodnih masa, koje su podržale svoju braću i sestre u drugim zemljama. Argumenti su, činilo se, ubedljivi, ali ako se dublje prouče, ispada da nije tako, argumenti se rasplinjuju...

Teza o tome da u osnovi zbivanja leže socijalno-ekonomski uzroci, izaziva sumnju iz prostog razloga, što su nemiri zahvatili i zemlje koje se nipošto ne mogu označiti siromašnim. Kuvajt, Bahrein, Libija, Tunis, pa i Iran, prema godišnjim prihodima po glavi stanovnika značajno su ispred uspešne Bugarske – članice Evropske unije i niza drugih zemalja. Čak je i „siromašni“ Jemen po tom pokazatelju iznad mnogih zemalja sveta, pored ostalog bivših republika SSSR Moldavije i Tadžikistana (ocena za 2010. godinu).

Zahtevi za poboljšanje životnog standarda bili su tek povod za animiranje marginalnih slojeva na aktivno delovanje, u nizu slučajeva otvoreno usmereno na smenu vladajućih režima. Baza protesta u mnogim slučajevima je skrivena, a vektor njihovih poteza nije teško promeniti. Skoro svi oni, koji danas učestvuju u pogromima i koji pomamno zahtevaju smaknuće svojih lidera, još juče su ih mahnito pozdravljali i likovali pri samom pominjanju njihovog imena. Izuzetak su kriminalci, koji su se sa zaprepašćujućom lakoćom našli na slobodi i od kojih je sazdana okosnica udarnih antivladinih odreda.

Pozivanje na arapsko jedinstvo i solidarnost nisu održivi po određenju. Ujedinjena Arapska Republika raspala se ubrzo nakon proglašenja, Savez Arapskih Republika potrajao je još manje, i samo na papiru. Libija je ratovala sa Egiptom i Sudanom, NDR Jemen sa JAR, u Jordanu je Palestincima priređen „crni septembar“. Egipat, Saudijska Arabija, Sirija i niz drugih arapskih zemalja učestvovalo je u ratu protiv Iraka 1991. godine, zašta su mnogi arapski vojnici dobili medalje SAD – spisak bi se mogao još dugo nastaviti.

Arapi su toliko različiti od zemlje do zemlje po mentalitetu, tradicijama, istoriji, kulturi, čak i po genotipu, da je kudikamo jednostavnije pronaći ono malo zajedničkog, što ih i zaista objedinjava. Čak se i arapski literarni jezik - nešto što bi naizgled trebalo da bude zajedničko za sve Arape - koristi ograničeno, a u svakodnevnom životu ljudi govore na dijalektima kojih ima na stotine, i koji se međusobno razlikuju do stepena potpunog uzajamnog nerazumevanja.

Skreće na sebe pažnju činjenica da su sadašnji neredi zahvatili samo neke arapske zemlje (protesti u Iranu su u indirektnoj vezi), ali ne sve njih, a „odabrane“ su u određenoj doslednosti po do tančina sličnom scenariju. Pretpostavke o tome, da su sadašnja zbivanja na Arapskom Istoku karika u istom lancu, a da je sam proces bio izvana isplaniran i koordiniran, pretaču se u uverenje ako se uporede činjenice i izanalizira primena tehnologija, ostvareni rezultati i odgovori na fundametalno pitanje: kome je to od koristi?

Teorijska osnova. Sve što se događa u potpunosti se uklapa u razrađenu u SAD teoriju „dirigovanog haosa“ (poznata takođe i kao teorija „kontrolisane nestabilnosti“), a među autorima teorije su trubadur „američke svetske hegemonije“ Zbignjev Bžezinski, DŽin Šarp (autor knjige „Od diktature ka demokratiji“), Stiven Man (još 1992. godine objavio je u časopisu Nacionalnog vojnog koledža u Vašingtonu rad „Teorija haosa i strateška misao“, kasnije direktno umešan u „cvetne revolucije“ u nekim zemljama bivšeg SSSR) i drugi.

Na osnovu teorije stvorena je doktrina „dirigovanog haosa“, čije se osnovne postavke svode na sledeće:

- ujedinjenje u potrebnom trenutku, i u potrebnom periodu, razjedinjenih političkih snaga, koje istupaju potiv postojeće zakonite vlade;

- podrivanje uverenosti lidera zemlje u svoje snage i lojalnost oružanih struktura;

- direktna destabilizacija situacije u zemlji, stimulisanje raspoloženja protesta uz angažovanje kriminalnih elemenata u cilju sejanja panike i nepoverenja u vladu;

- organizacija smene vlasti putem vojne pobune, „demokratskih“ izbora ili drugim putem.

Moralno-pravni aspekt. U sferi geopolitike moral je podređen nacionalnim interesima. Što se tiče ratova novog tipa – informativnih i onih u kibernetičkom prostoru, oni i uopšte ne potpadaju pod pojam agresije, usvojen u međunarodnim normama. U uslovima kada ne postoji jedinstveno i međunarodno priznato zvanično određenje „međunarodni terorizam“, sa pravnog aspekta ništa ne sprečava da se protiv istog bori samostalno i u raznim delovima sveta, a pri tom te regione Vašington najčešće voli da određuje samostalno, koristeći „pravo jačeg“. Tehnologije „dirigovanja haosom“ pri tom mu sasvim dobro dođu.

Snage i sredstva. 1996. godine u SAD je formirana predsednička komisija za razradu ofanzivnih planova informativnih ratova, a u CIA se pojavila Grupa za kritične tehnologije i Odeljenje za transnacionalne probleme. Istovremeno se aktivno radilo na stvaranju sistema koji omogućava da se u automatskom režimu prati kompletna informacija na Internetu, uključujući privatnu prepisku, i da se sumnjiva saopštenja skidaju po ključnim rečima. Jedan od osnovnih odeljaka programa bilo je pronalaženje ključnih algoritama za otkrivanje interesantnih podataka i generisanje saopštenja na arapskom jeziku.

Pentagon je razvio poslove na datoj tematici još i ranije, 1990. godine, kada je u Oružanim snagama (OS) SAD utvrđen terenski statut FM-100-20, a 1994. godine i FM-100-23. U aprilu 2010. godine okončano je formiranje specijalne Sajberkomande u sastavu Združene strateške komande OS SAD. Na čelo nove strukture postavljen je general Kejt Aleksander, bivši šef Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA). U oktobru 2010. godine general je objavio da je njegova komanda u potpunosti borbeno spremna.

U skladu sa koncepcijom „informativne superiornosti“, koja je odražena u dokumentu o strategiji razvoja OS SAD „Jedinstvena perspektiva - 2020“, superiornost u informativnoj sferi jedan je od ključnih faktora. Glavni zadatak nove komande bio je u realizaciji celovitog spektra informativnih i mrežnih operacija u globalnom sajberprostoru svim dostupnim sredstvima, koristeći napredne informatičke tehnologije.

U realizaciji poslova angažovane su i nedržavne kompanije. U junu 2009. godine komanda specijalnih operacija SAD je sklopila ugovor sa kompanijom Gallup Pollso radi obrade podataka anketa javnog mnenja u različitim regionima sveta radi daljeg korišćenja prilikom planiranja i sprovođenja mera uticaja na ciljni auditorijum u toku „psiholoških operacija“. Korporacija SAIC je radila na stvaranju metodika i programskih proizvoda, a takođe tehničkih sredstava za vođenje sajberratova.

Krajem januara 2011. godine Bela kuća je saopštila da je predsednik B.Obama znao za sazrevajuće krize u Tunisu, Egiptu, Bahreinu i Jemenu, pa je još u avgustu prošle godine naložio da se pripremi tajni izveštaj o situaciji u arapskim zemljama.

Realizacija razrada. Praktično u svim zemljama, uvučenim u haos, operativno-strateški „fleš-mob“ bio je organizovan putem distribuiranja saopštenja o izglednim mitinzima i drugim akcijama putem socijalne mreže i elektronske pošte, kao i slanjem informacije na mobilne telefone. Dirigovani serveri Facebook, Twitter, a takođe Hotmail, Yahoo i Gmail nalaze se u SAD. To da su svi oni pod kontrolom odgovarajućih službi, koje imaju dostup celoklupnoj neophodnoj informaciji, može izazvati sumnju jedino notornih romantičara.

Raspolažući neophodnom bazom podataka, nije teško organizovati distribuciju saopštenja unapred odabranoj „klijenteli“, koja potom, uključivši veoma efikasni i popularni u arapskim zemljama „sarafinski radio“, sasvim lako okuplja na potrebnom mestu neopodni broj ljudi, koji nikada nisu čuli ni za Tviter, ali su uvek spremni da razbijaju izloge i bacaju kamenice. To da će činjenica distribucije takvih saopštenja svakako biti poznata lokalnim službama bezbednosti, ne menja stvar, jer, kao prvo, izvor distribuiranja je lako učiniti tehnički neuhvatljivim, a kao drugo, i najvažnije, vlastima nije moguće da operativno i adekvatno odreaguju na skup desetina, pa i stotina hiljada ljudi, kada na scenu stupaju novi zakoni. Isključivanje dostupa mreži i mobilnoj vezi dešavalo se sa zakašnjenjem od 3 do 12 dana, što je u nizu slučajeva bilo fatalno za vlast.

Ciljevi i zadaci.  Po svoj prilici, data široka operacija izvodi se u okvirima globalnog preformatiranja sveta i ima za cilj smenu rukovodilaca tri države, koje su od strateškog interesa za SAD u dugoročnoj perspektivi. Zamena lidera novom, mlađom generacijom prozapadnih tehnokrata trebalo bi da kardinalno ojača liderske pozicije SAD u svetu, uz istovremeno slabljenje uticaja Kine, EU i Rusije.

Posebna pažnja poklanja se stavljanju pod kontrolu pokreta islamista različitih struja. Fundamentalisti su se faktički odavno razbežali po „nacionalnim stanovima“, ali „Braća muslimani“ su i dan-danas osnovni akteri protesta u muslimanskom svetu. Pri tom se odvija proces njihove legalizacije u zamenu za odustajanje od radikalizma. U rezultatu je ta organizacija u Egiptu faktički zabranjena, ali je imala značajno predstavništvo (skoro 20%) u parlamentu zemlje (do njegovog raspuštanja februara 2011. godine). Nema sumnje da će oni po rezultatima novih parlamentarnih izbora ojačati svoje pozicije.

Pozicije fundamentalista jačaju i u drugim zemljama, koje su podvrgnute vojno-političkom sajbernapadu, ali će to biti fundamentalisti novog kova – pod kontrolom i upravljanjem po modelu Turske, gde se „Braća muslimani“ nalaze u vlasti. Oni koriste islamske parole kao paravan, a na delu se bave pitanjima međunarodne integracije.

Oni pak, koji ne prihvataju nova „pravila igre“, biće stavljeni pred izbor – ili da se podvrgnu drastičnim represalijama, ili da odu u mesta u kojima mogu nastaviti svoju delatnost.

Tok operacije poremetio je libijski lider, koji je po ko zna koji put pomrsio konce SAD. Da se oslobodi Gadafija – to je odavnašnja mašta mnogih administracija Bele kuće, ali su svaki put s tim u vezi nastajali problemi. Realno nezavisni i harizmatični vođa, on je kao i do sada „tvrd orah“ za Zapad. Upravo se u Libiji prekinuo lanac – Gadafi je faktički spasao lidere nekih arapskih zemalja, koji su se nalazili na „listi čekanja“, ali oni za sada nisu stigli na red.

Ostvareni rezultati su, međutim, očigledni, i u celini su pozitivni za SAD. Osim što su uspostavljeni politička dominacija i pouzdana kontrola najkrupnijih naftnih i gasnih nalazišta i saobraćajnica, SAD će ovladati i tržištima za plasman, u prvom redu svog naoružanja. A ništa nije manje značajna i činjenica da region ostaje u dolarskoj zoni.

Osim Vašingtona, zadovoljstvo oseća i Izrael – u arapskim vladajućim krugovima nestale su čak i naznake koje upućuju na konfrontaciju sa jevrejskom državom – tamo su sada zaokupljeni sopstvenim opstankom. Po „jedinstvu umova“ nanesen je takav udarac, od koga se Arapski svet neće skoro oporaviti. I ma kako to paradoksalno zvučalo, na dobitku je i Saudijska Arabija, kojoj sada praktično nije ostao rival u borbi za liderstvo među Arapima i kojoj predstoji da konkuriše sa Izraelom u tome, ko je od njih veći prijatelj SAD u regionu.

Možem opriznati, da se u geopolitičkom preformatiranju sveta doktrina „dirigovanog haosa“ u praksi pokazala kao udobnije i efikasnije sredstvo za postizanje postavljenih ciljeva, uz prihvatljive finansijske izdatke. Izuzetak samo potvrđuje pravilo – M.Gadafi će ostati na vlasti u Libiji, ali to već neće biti ona DŽamahirija, koju je on stvorio. Ranije pomenuti Stiven Man je 2008. godine izjavio, da je Belorusija jedina zemlja u kojoj nije uspeo da ostvari postavljene ciljeve. Ali Vašington ne gubi nadu.

(Fond strateške kulture)